Postalo je očigledno da se u Srbiji ekonomski i društveni problemi rešavaju glupostima, koje se ispaljuju u javnost,kako bise njima narod danima jalovo besomučno sprdao, umesto da izađe na ulicu i smeni vlast!
Da bi pet miliona građana naterao da veruju u ono šta sam zna da je teško verovati, svi njegovi vojnici morali su da dokažu svoju lojalnost jedući pred kamerama parizer. Čak i oni koji to nikada nisu probali! Društvene mreže, mediji, svi su dali svoj doprinos da se danima priča o parizeru. Svi su besomučno smišljali fore i fazone na račun njega i njegovog parizera. Jednostavno, celokupan društveni život i svi resursi su se posvetili parizeru!
Sve smo saznali o parizeru, samo odgovor na nekoliko „nebitnih“ pitanja nismo:
Da li je glavna komponenta tog proizvoda otpad od prerade pilećeg mesa u kome se nalazi najveća koncentracija štetnih materija (sedativa, antibiotika, toksina, hormona rasta) otrova izuzetno opasnih po zdravlje čoveka?Da li je taj otpad u većini država EU zabranjen za upotrebu, ne samo u ishrani ljudi, već i životinja? Da li klanice u EU moraju u veoma kratkom roku da se reše tog opasnog otpada?Da li klanice u EU, koje moraju da se reše ovog otpada, moraju da plate njegovo uništavanje ili deponovanje?
I na kraju, najvažnije: da li je u EU, već godinama,u opticaju varijanta da tu vrstu opasnog otpada „poklanjaju“ili prodaju licima iz neke od država u kojima ne važe nikakva pravila?Da li su oni, na primer,iz Srbije!
Da li postoje lica u Srbiji koja taj opasni otpaduvoze (zahvaljujući bušnoj državnoj upravi), potom prerađuju (zahvaljujući bušnoj državnoj kontroli) i konačno prodajugrađanima i deci Srbije (zahvaljujući bušnoj tržišnoj kontroli)?To sunaša deca, a ne deca večitih ministara i članova režima. Videli smo to jasno na licima vladara i dva večita ministra dok su pred kamerama jeli parizer. Naravno, u slučaju vladara, ponovo je nedostajalo ključnih dva minuta, između prvog i poslednjeg zalogaja.Slušajući svoj unutrašnji glas, umesto da zada još jedan udarac građanima i dovede ih ponovo u „knock-down“, vladar je nehotično zadao udarac sebi i svom režimu.
Parizer je ogolio jednu od šema, koju možemo slobodno nazvati „Vučićeva šema“, kojom se režim koristi kako bi skrenuo pažnju sa problema koji mogu da ugroze njihov položaj. Okidač, kojim pokrećelanac događaja na skretanju pažnje građana je – glupost. Glupost se najbolje prima u narodu, koji je nimalo slučajno, sve nepismeniji. Cilj akcije je skrenuti pažnju, preusmeriti nezadovoljstvograđana na kanale bezopasne po režim, kupiti vreme, pokriti drugu aktivnost ili dešavanje štetno po građane, eventualno otvoriti prostor za neki naredni projekat. Scenario nisu smislili likovi sa kupljenim diplomama, ali možemo biti uvereni da su ga otkupili od stranih agencija plaćajući ga poreskim novcem građana. Nego, da pogledamo trajektoriju ove „Vučićeve šeme“:
Medijska tableta, koja seu našem narodu najbolje prima, je – glupost. Njoj se čude, zgražavaju, zgranjuju, tražena je u kafanima i na društvenim mrežama (jer je takva kultura komunikacije) i zato se i nudi. Glupostu građanima proizvodi osećanje koje je politički upotrebljivo i sa kojim se može operisati. Da bi poruka što dalje doprla, gradi se medijska super zvezda koja je ispaljuje u potrebnoj ambalaži. Veoma često izrečene gluposti se podvlače predmetima, brojevima, slovima koji ne moraju da ističu ključne reči u poruci. Bitno je da se primalac tablete dovede u neravnotežu kako bi što lakšeprogutao medijsku tabletu.
Širenje zaraze obično rade režimski mediji. U slučaju da oni to ne mogu da učine, zbog preterane vulgarnosti poruke (npr. parizer), taj zadatak obavljaju politički vojnici – funkcioneri preko medija i društvenih mreža.
Državni medijisu najbolji nosač i distributer zaraze. Koristi se i opcija da se glupost na ovim medijima ignoriše kako bi joj se dala energija na društvenim mrežama. U tom slučaju se koriste dodatni markeri kao „hoće da sakriju“, „videti pre nego se ukloni sa mreža“, „konačno otkrivena tajna“,koji poboljšavaju svarljivost ciljnoj grupi. Mešanje sa istinom stimuliše „svarljivost“ gluposti.
Društvene mreže su prostor gde seisključivo odvija politički život u Srbiji. Sve ostalo su unapred dogovoreni igrokazi koji se ne mogu nazvati život. Politički život je svesno odguran na mreže zloupotrebom javnog servisa kome više niko ne veruje. Mreže šire zarazu (glupost)i na njima se obavljastvarnaintoksikacija građana. Oni je komentarišu, dele, umnožavaju, lajkuju, hejtuju, itd. U svakom od pomenutih slučajeva, sami se njom zaražavaju i ujedno zaražavaju krug svojih prijatelja. Generalna tendencija je da se javno mnjenje gura u pravcu ismevanja. To je za okupacioni režim najbezopasniji oblik ispoljavanja nezadovoljstva.
Preusmeravanje energije(nezadovoljstva u narodu) na ismevanje umesto na borbu, garantuje okupacionom režimubezopasnost reakcije, nemogućnost okupljanja mase na ulici, razoružava svaki vid korišćenja narodnog nezadovoljstva od strane stvarnih političkih protivnika;lišava protest brojnosti i odvodi u pravcu individualnih reakcija;stimuliše individualizaciju otpora (duhovitost zahteva individualnost), sprečava formiranje kritične mase (svi se smejemo različitom). Generalno, humor u otporu okupaciji je dobar, ali samo povremeno. Ako humor postane preovlađujući vid otpora, pitanje je da li uopšte postoji otpor. Svaki protest, koji ne pravi štetu okupacionoj upravi i povezanim kompanijama,poželjanje – za okupatora.
Anemična reakcija „političkih protivnika“ postalo je pravilo u ovim situacijama.Kada talas stigne do „opozicije“, on je već formiran, sa akcentomna smeh, a ne na rešavanjedruštvenog problema. Kako politički akteri u Srbiji uglavnom slede javno mnjenje (a ređe interese građana i države), onda im je jedino preostalo da „uzjašu talas“ pomoću štoseva, skečeva ili duhovitim pokušajima na društvenim mrežama! To im je ujedno i alibi za nereagovanje ili anemično reagovanje. Dodatno imobilisana, sa imperativom političke korektnosti, opoziciji i javnosti preostaju samo jalovi oblici protesta koji u stvarnosti ne donose promenu. Štaviše, sa svakim novim protestom, bez rezultata, samo se smanjuje broj građana spremnih da izađu na ulicu. To se i traži – protest koji nije politička opasnost za okupacioni režim!
Tema se crpi do kraja ivozi sedo poslednje kapi „goriva“. Cilj vlasti nije suočavanje i rešavanje problema društva i države, već kupovina vremena kako bi se što duže sedelo pored poreske kase i odlučivalo o državnim resursima. Tema, koja se primila u narodu, cedi se do poslednje kapi života, a veoma često i nakon medijske smrti dodatno se još neki put „preživa“. Problem je što se za to vreme životi šest miliona građana Srbije (manje par hiljada pripadnika režima) uludo troše!
Na unutrašnjem planu, projekat „parizer“ pokazao jenekoliko zanimljivih signala:
– Vidimo koliko je nizak stepen poštovanja režima prema građanima: od rečnika koji se koristido načina kako se prenosi poruka. Sve je prilagođeno slojevima koji su najzastupljeniji u našem društvu, obilato koristeći populizam. Virus populizma,koji se koristi u Srbiji,mnogo je opasniji nego onaj sa kojim su se suočile države zapadne Evrope dvadesetihi tridesetih godina prošlog veka. Naravno, svaki populizam je skrojen prema narodu na koji se primenjuje. To je dovoljan signal nevolje na horizontu ka kome idemo ili, preciznije, u koji tonemo.Valja nam reagovati što pre kako ne bismo prošli kao Italija, Nemačka i Norveška, naša tri najveća spoljnotrgovinska partnera. Sasvim slučajno, zar ne?
– Po posledicama, priča o parizeru nije obično popunjavanje rupa u sistemu, već pokazuje obrise ozbiljnog projekta. Naredni korak može biti ubeđivanje građana da u insektima ima mnogo hranljivih sastojaka?
– Da su političari sačuvali domaću privredu i tržište u domaćem vlasništvu, da ih nisu prodali strancima bud-zašto, sada bi imali kome da se obrate za pomoć u smanjenju cena. Ovako morajuda tvrde za đubre sa rafova da je za ljudsku upotrebu i šene strancima!
– Masovna podrška političkih vojnika na mrežama, govori o načinu unutrašnje organizacije grupe (samo se zove politička partija). Očigledno je da to nije iskrena podrška, već isključivo dokaz lojalnosti šefu!
– Umesto da se vlast bavi životnim problemima i da ih rešava, ona je još jednim parizer-projektom, uzalud potrošila milione radnih dana građana na prepričavanje i komentarisanje gluposti koje u normalnom društvu ne bibile ni primećene!
– Parizer je nesvesno pokazao ozbiljnost problema u kome se nalazi i režim idruštvo, i izuzetno opasne namereokupatora prema građanima Srbije!
– Parizer je mera naše udaljenosti od realnosti, odnosno koliko nas je daleko od nje, korak po korak, odvukao. Od „zlatnog doba“ do parizera preko veze nije prošlo ni godinu dana!
Pitanje koje stoji u vazduhu je:„Zašto se ne rešavaju suštinski problemi građana i društva nego se milioni radnih sati troše na prežvakavanje gluposti koje namerno servira režim?“ Režim to radi, jer ima jasno saopštenu agendu (kada je „nezavisnim“ izborima doveden na vlast u Srbiji), zato što ne može da rešava probleme građana, zašto što je stavljen na trošak građanima, ali radi u korist stranaca, zato što je okupacioni plan da se prilike u Srbiji pogoršavaju kako bi se što više ljude odavde odselilo, kako bi se za džabe došlo do resursa Srbije, kako bi se prostor oslabio i pripremio za naredni pohod ka Rusiji, itd. Na drugoj strani, Evropska unija se čudi kako u Srbiji više ne postoje institucije, a svaki put kada joj to odgovara, ignoriše institucije i stavove građana Srbije!
Koji je potreban odgovor, ako nije besomučno zbijanje šala?
Režim je pokušao da nas prevari, proigra, kupi vreme, napravi budalama. Da ste na ulici, šta biste uradili onom koji pomenuto učini? Kako nas, svojim postupcima,režim uči da postupamo?
To možeda to bude akcija u dva pravca:
U prvom pravcu:
a) zabrana uvoza otpada od prerade piletine i svih vrsta mesa u Srbiju,
b) povlačenje iz prodaje u Srbiji svih proizvoda koji u sebi sadrže pomenute materije,
v) zabrana korišćenja pomenutog otpada za hranu za životinje u Srbiji,
g) propisno spaljivanje o trošku proizvođača i prodavca svih proizvoda sa pomenutim opasnim otpadom.
U drugom pravcu:
a) smena svih zaposlenih u Upravi za veterinu,
b) smena svih odgovornih u Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu poljoprivrede,
v) imenovanje svih odgovornih od početka uvoza pomenutog otpada, njihovo kažnjavanje i oduzimanje imovine,
g) naknada štete svim građanima.
Država mora preuzeti odgovornost za građane. Ako, radi sopstvene fotelje, mogu da čašćavaju stotinama miliona eura strane kompanije, mogu i svojim poreskim obveznicima da pokažu poštovanje i rade posao koji ima je poveren (to je mnogo više nego onaj za koji su plaćeni).
I na kraju, jedna konstatacija i pitanje za sve nas:
Dva, tri puta se šaliti i sprdati sa glupostima koje se ispaljuju u javnost od strane režima je zdravo i korisno!
Međutim, da li stotinama puta tako postupati (kada nam nanose štetu po život i imovinu) i gubiti dragoceno vreme, ukazuje na BEKSTVO OD ODGOVORNOSTI ili ODSUSTVO HRABROSTI?
autor: Duško Kuzović
„BOLJA CENA“, DA LI JE BOLJA?
Nedavne Ace Parizera najave da će formirati Narodni pokret za državu međuvremenu utihnuše. Naime, Aco Parizer ima preće poslove i obaveze. Bira kome će povećati plate, kome da umanji , juri parizer po prodavnicama, zanima se i oko smene odanog saradnika Volina, kome ludi Ameri uvedoše sankcije. Oni su rešili sve svoje probleme i muke, a sada rešavaju probleme u svetu za koje misle da će naneti štetu i njima. Iz ovoga se vidi koliko direktor BIA nanosi im neviđenu štetu zbog politike i njegovog odnosa prema Rusiji, a ne prema SAD. Aco Parizer troši enormno svoje vreme na sniženju cena pojedinim artiklima, kojima će spasiti naciju i sebe akcijom „Bolje cene“.