Piše: Aleksandar Arsenijević
Posle podele novih 30 evrića, istorijske pobede fudbalera u Portugalu i plasmana na Svetsko prvenstvo osvedočenim mrziteljima gospodara Vučića i njegove nazadne družine ne preostaje ništa drugo nego da crknu od muke. Sav onaj ološ što je pre nego su naši slavni fudbaleri, koje bi ako se složi patrijarh pod hitno trebalo kanonizovati, i stigli u Lisabon postavljao pitanje čiji im to milion evra vođa obećava kao nagradu u slučaju pobede mogu sad da mu pljunu pod prozor.
Te sitne duše i okoreli demagozi, koji idu dotle da kao argument potežu bolesnu decu, nikako da shvate da nije sva sreća u novcu. Šta je jedno tričavo milionče u odnosu na radost, sreću i veselje što se poput cunamija nezaustavljivo šire Srbistanom. A kada su slavom ovenčani fudbaleri odlučili da se na uštrb sopstvene sirotinje odreknu nagrade u korist lečenja bolesne dece, e to je za njih tek bio šok.
Biće da je Srbistance ovih novembarskih dana baš krenulo jer kako kažu jednu radost prati druga. Pa tako zahvaljujući dobrotvoru i gospodaru Vučiću, čije srce 25 sati kuca samo za narod, Srbistanci će “narodni” hleb, barem do izbora, plaćati po zagarantovanoj ceni od 45 dinara.
I šta još jednom Srbistancu treba da bi bio bezgranično sretan i zadovoljan? Narodnog leba za 45 dinara, Zadruge, Parova, igara i eto sreće neizmerne. Još samo da nam gospodar o našem trošku izgradi velelepni nacionalni stadion, pa nigde nam kraja neće biti.
A to što je cena ulja probila granicu od dvesta dinara, što ostale životne namirnice svakodnevno poskupljuju, što sa prosečnom platom jedva može da se dobaci do desetog u mesecu, budući da je onomad povećani minimalac u startu pojela inflacija, ko zbog toga još da lupa glavu pored ovakve sreće što nas je zadesila u Lisabonu. Uostalom, kad su pa to Srbistanci bili alavi? Navikli su oni da trpe, ćute i prepoznaju više i niže interese, pa samo osvedočenim neprijateljima i mrziteljima našeg istorijskog napretka može da smeta kad čačkonačelnik MrMi i društvo arče milione na fudbalere i košarkaše. Zar nismo raskrstili sa tim da su Borac košarkaški i fudbalski od posebnog značaja za grad.
Nisu Srbistanci ni nezahvalni ni prokleti, veruju oni svom ljubljenom vođi i njegovim botovima koji su se ovih dana raspomamili na društvenim mrežama i po portalima. Veruju Srbistanci ni manje ni više već čitavu deceniju da će im, kako im je ne jednom obećao gospodar Vučić, zaista biti bolje za dve najdalje tri godine.
Samo da prođu i ovi izbori i blagostanje će zakucati na vrata svakog poštenog srbistanskog doma.
