Sramno i izdajnički se odnosimo prema našim nedužnim žrtvama. Mislim pre svega na sve učestalije pokušaje neosnovanog smanjivanja srpskih žrtava, kaže akademik Krestić.
Kad čovek zađe u duboke godine (a meni je devedeseta), kad iza sebe ostavi više od pola veka rada u nauci, čiji rezultati su mnogi tomovi knjiga i više stotina bibliografskih jedinica, pa onda dobije i najvišu nagradu AP Vojvodine „Mihajlo Pupin“, bez lažne skromnosti mora biti zadovoljan. Ne zato što to priznanje potkrepljuje staračku sujetu, već zato što je ono formalna i stvarna potvrda da višedecenijski trud i naučni učinak nisu bili uzaludni.
Ovim rečima, iskrenim i bez „femkanja“, kako bi to rekli u njegovoj rodnoj Đali u Banatu, akademik Vasilije Krestić otkriva za „Novosti“ da mu je velika čast što će u četvrtak u Novom Sadu, na dan 103. godišnjice prisajedinjenja Bačke, Banata, Baranje i Srema Kraljevini Srbiji, primiti nagradu koja nosi ime svog velikog prethodnika, takođe Banaćanina, Pupina. Zavičaju, zemljacima i vascelom srpskom rodu akademik Krestić odužio se kapitalnim delima „Srbi u Ugarskoj (1790-1918)“, „Istorijom srpske štampe u Ugarskoj 1791-1914“, „Iz prošlosti Srema, Bačke i Banata“…
Kako doživljavate tvrdnje da Vojvodina ima kontinuitet iz Austrije, odnosno Austrougarske, uprkos istorijskoj činjenici da kao celina u tom periodu nikada nije postojala?
U poslednje vreme ima više raznih vrsta krivotvoritelja naše istorije. Ne mislim da je to slučajno i bezazleno. Zlo je u tome što se tim krivotvoriteljima poklanja mnogo pažnje u našim medijima, što oni neretko imaju podršku i u nekim organima vlasti. Oni koji se danas pozivaju na prošla vremena, iz doba Austrije i Austrougarske, i tu traže istorijske osnove za što širu autonomiju, čak i za odvajanje od Srbije, ne mogu naći zdrave i pouzdane dokaze za svoje težnje. Stoga oni falsifikuju istoriju, pa neki među njima tvrde da je Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, koja je stvorena 1849, bila krunovina. Ako je Vojvodstvo, kako ti falsifikatori tvrde, 1849. postala krunovima, onda bi ona danas mogla da bude potpuno nezavisna državnopravna celina.
Nije li u korenu te ideje želja da se obezvredi istorijski učinak austrougarskih Srba, koji su, kako često ističete, uvek bili ponos i dika celog Srpstva?
Ideja o stvaranju zasebne autonomne srpske teritorije na području Austrije i Ugarske nastala je ubrzo posle Velike seobe Srba 1690. godine. Smisao i cilj te ideje, u sva potonja vremena, bio je u tome da se njenim ostvarenjem očuva nacionalna i verska-pravoslavna individualnost Srba, da se njome brani od germanizacije i mađarizacije i od nasilnog unijaćenja. Nikakvog spora nema u tome da je ideja o stvaranju Vojvodine bila srpska. Namera da se na predstojećem popisu omogući nacionalno opredeljenje „Vojvođanin“ je u svojoj suštini antisrpska. Ona je suprotna čitavoj istoriji Srba u Austriji i Austrougarskoj koji su težili stvaranju svoje posebne autonomne teritorije.
Zašto je čuveni Memorandum SANU, u čijem stvaranju ste učestvovali, aktuelan i posle 35 godina u dnevnoj politici?
Memorandum danas najviše pominju oni koji ga, iz njima znanih razloga osuđuju i u njemu nalaze samo zle namere. Po pravilu to su oni koji nisu naklonjeni Srbiji i Srbima, koji u njima uvek nalaze razloge da ih sumnjiče, napadaju i kritikuju. Za njih je Memorandum bauk kojim zastrašuju sve potencijalne neprijatelje Srba. Sve planove i programe Srbije, kojima ona želi da unapredi svoje društvo i svoju zemlju, mrzitelji Srbije označavaju kao novi Memorandum.
Da ste u prilici ponovo da učestvujete u izradi tog dokumenta, da li biste nešto u njemu promenili?
Memorandum je napisan 1986. godine u skladu sa ondašnjim vremenom i ondašnjim nacionalnim, državnim, ekonomskim i kulturnim problemima u kojima se nalazila Srbija. Vremenom i događajima on je prevaziđen, jer nije ni napisan kao dugoročni nacionalni i državni program, kako neki pokušavaju zlonamerno da ga predstave. U tom i takvom programu iz 1986. ništa bitno ne bih menjao. U svemu sam saglasan s onim što je u njemu napisano. Koliko su žestoke kritike tih dokumenata bile neumesne, i s lošim namerama iskonstruisane, vidi se i po tome što čak nijedna osuda Haškog tribunala nije izrečena na temelju Memoranduma. Da je više morala i poštenja u kritičarima Memoranduma oni bi, kada izriču nepovoljne ocene o tom dokumentu, morali o tome da vode računa.
Kako biste opisali aktuelni trenutak u SANU?
Akademija u poslednje vreme sve više gubi onu svoju naučnu fizionomiju zbog koje je bilo osnovano Društvo srpske slovesnosti (1841), Srpsko učeno društvo (1864) i Srpska akademija (1886). Cilj svih tih prethodnika današnje Akademije bio je da se bave izučavanjem srpskog jezika, srpske istorije i kulture u najširem smislu te reči. Već duže vreme situacija u SANU je obrnuta. U svakom pogledu, a naročito po brojnosti, predstavnici egzaktnih nauka su u SANU zastupljeniji od predstavnika nacionalnih i društvenih nauka. Uz puno uvažavanje egzaktnih nauka, koje su univerzalne i njima se bave svi širom sveta, nacionalnim naukama ne bave se svi, već najviše mi u Srbiji. Zanemarivanje nacionalnih nauka će nam se kad-tad teško osvetiti.
Suprotstavili ste se izmeni Statuta SANU i preimenovanju Odeljenja muzičke i likovne umetnosti u Odeljenje umetnosti, ali nedavno su zvanje akademika dobili prvi režiseri. Šta time SANU dobija, a šta gubi?
Kad sam na Skupštini SANU ustao protiv promena Statuta kojima se tražilo preimenovanje naziva Odeljenja muzičke i likovne umetnosti u Odeljenje umetnosti, nisam imao ništa protiv umetnika. Plašio sam se i plašim se da će tom izmenom naša Akademija još više nego što je sada postati jedan galimatijas u kojem će nacionalne nauke biti zapostavljene još više no što je to sada slučaj. Zalagao sam se za to da Akademija sačuva svoju tradicionalnu fizionomiju a da umetnici dobiju svoju posebnu akademiju.
Šta sprečava SANU da oživi Odbor za izučavanje genocida počinjenog u NDH, koji je osnovao sada pokojni akademik Vladimir Dedijer, a koji je misteriozno ugašen posle samo jednog naučnog skupa?
Ne vidim da danas ima bilo kakvih prepreka za osnivanje Odbora za izučavanje genocida počinjenog u NDH u Srpskoj akademiji nauka. Međutim, postavlja se pitanje da li je potrebno osnivati takav odbor u Akademiji kad postoje instituti koji se posebno bave novijom istorijom.
Dok se mi, najblaže rečeno, neodgovorno osvrćemo na svoje žrtve, čini se da se čitav svet urotio da od Srba, na osnovu zločina u Srebrenici, načini zločince veće i od Hitlerovih nacista?
Rekao bih da se sramno i izdajnički odnosimo prema našim nedužnim žrtvama. Kad to kažem, mislim pre svega na sve učestalije pokušaje neosnovanog smanjivanja srpskih žrtava ne samo u Jasenovcu i Nezavisnoj Državi Hrvatskoj već, u najnovije vreme, i na žrtve u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Ako me pitate ima li leka našoj nacionalnoj neslozi, reći ću – ima, ali ga treba dobro osmisliti i dosledno primenjivati.
Kao poznavalac burne srpsko-hrvatske istorije, verujete li da bi naši međusobni odnosi jednom mogli da dostignu tačku korektne saradnje na kakvoj su danas Srbija i Mađarska?
Voleo bih da grešim, ali mislim da se to neće dogoditi u bližoj budućnosti.
Svetski moćnici i Kosmet
Vodi li Srbija u ovom trenutku dovoljno snažnu diplomatsku bitku za Kosovo i Metohiju?
U međunarodnim odnosima koji se tiču našeg geopolitičkog prostora nije lako voditi snažnu diplomatsku bitku za Kosovo i Metohiju. Međutim, koliko je to moguće mislim da naša država nalazi načine da se suprotstavi svetskim moćnicima. Nadam se da će ona istrajati u toj borbi, koja nije laka, već dugo traje i neće se brzo svršiti.
