O hapšenju i izručenju Slobodana Miloševića – dvadeset godina posle

Sagledan iz ove perspektive, naš pristanak da se Miloševiću sudi u Hagu, jeste naša moralna kapitulacija sa nesagledivim posledicama na našu sadašnjost, prošlost i budućnost

Nedavno je završeno emitovanje serije „Porodica“ o događajima vezanim za hapšenje Slobodana Miloševića. U pet nastavaka videli smo „odbranu i poslednje dane“ nekadašnjeg predsednika Srbije, pre nego što je, u rano jutro, 1. 4. 2001, odveden u Centralni zatvor, odakle će posle 87 dana, na Vidovdan, biti prebačen u Hag. U seriji se detaljno, iz sata u sat, prati opsada Vile Mir na Dedinju, u kojoj se nalazila porodica Milošević, i tok „pregovora“ bivšeg predsednika sa novim, „demokratskim vlastima“. Ko je imao živce i „stomak“ da gleda, mogao je sklopiti, čini se, dosta vernu sliku o potresnih 48 sati agonije porodice u kojoj su se donosile sudbinske odluke za naš narod i o toku neprestanog zasedanja štaba koji je rukovodio opsadom, u Vladi Srbije. U ovom tekstu nemamo nameru da se bavimo samom TV serijom – „proverom“ verodostojnosti dijaloga, postupaka, suve faktografije, a još manje njenim umetničkim dometima. Serija će nas ovde zanimati samo kao povod da događaje o kojima govori sagledamo u njihovom dubljem, dalekosežnom značenju.

Posle dve decenije od Miloševićevog hapšenja, jasno je da Miloševićevo hapšenje nije bila obična politička odluka, nego prelomna i istorijska, koja senči našu prošlost i budućnost, zadire do same srži našeg postojanja i identiteta. To je jedan od onih trenutaka u istoriji posle kojeg „više ništa nije isto“, jer je postao – ili će izvesno postati – neizbrisiva trauma u našem kolektivnom sećanju. Iz te perspektive, potražićemo dublji smisao samog hapšenja i njenih aktera – uhapšenog i onih koji su hapsili. Sa krajnjim ciljem da u njima sagledamo dublji, nacionalni i istorijski smisao.

Zanosi i prkosi Slobodana Miloševića

Odmah, na početku, važno je reći da autoru ovih redova nije ni na kraj pameti da brani lik i delo Slobodana Miloševića. Naprotiv, smatramo da je osnovna ravan u kojoj se o njemu može suditi, određena njegovim greškama i lutanjima. Miloševićeva vladavina proizvela je teške posledice za narod i državu: ratne poraze, izbegličke kolone, produbljene podele u narodu, izolaciju, kriminalizaciju… Ne može mu se poreći da je u važnom istorijskom trenutku pokrenuo i sabrao slobodarsku energiju naroda i da je celu deceniju u očima većine bio prepoznat kao autentični predvodnik narodne volje. Ali, isto tako je jasno da on tu naraslu i sabranu energiju nije na pravi način usmeravao i koristio, da je sve radio bez jasnog plana, stihijski i hazarderski, menjajući strategiju i ciljeve, uvek u pogrešnom trenutku i na našu štetu. Ne vodeći, pri tome, računa o rasporedu snaga u svetu, koji nam, i bez njegovih grešaka, nije bio naklonjen. U godinama kada se stvarala nova geopolitička mapa Evrope, mi smo neprestano bili na pogrešnoj strani, bez uticajnih saveznika, izgubljeni u slepim ulicama.

Na svoju i na našu nesreću, on je dugo, suviše dugo, ostajao veran samo svojim zabludama – levičarenju i jugoslovenstvu. U tome mu je izdašno i presudno pomagala supruga, osnivač i predvodnik opskurne organizacije, indikativnog naziva – Jugoslovenska levica (JUL). Em – levica, em – jugoslovenska! U jednom imenu objedinjene su dve ideologije koje su srpskom narodu sputale snagu i uvukle ga u magle iz kojih još nije izašao. U njima je srpski narod odvojen od svoje tradicije i svog prirodnog puta, prevaren i zaslepljen, nateran da služi interesima drugih, a protiv sebe. U početku je branio SFRJ, sa Hrvatskom i Slovenijom, protiv njihove volje i svake logike. Njihovom jasnom planu o stvaranju suverenih nacionalnih država on je suprotstavljao svoj magloviti nacionalizam, impregniran floskulama o socijalnoj pravdi i proleterskoj solidarnosti. Zatim je, sa istih pozicija i sa istim uspehom, branio ono što je ostalo ‒ Jugoslaviju sa Makedonijom i Bosnom i Hercegovinom. Na kraju je, najviše njegovom zaslugom, imenom Jugoslavija nazvan savez dve srpske države – Srbije i Crnu Gore (Savezna republika Jugoslavija). Tako je Srbija (ponovo) postala suverena država „po kazni“, zato što su je svi napustili, a ne zato što je vođena u tom pravcu. Miloševićeva Srbija je nastala kada više nije bilo nade ni za kakvu Jugoslaviju.

Idući ovim pravcem, Milošević je sužavao izbore, kako svoje, tako i nacionalne. Na taj način došao je u situaciju da mu je svako mogao staviti na teret šta god je hteo. I ono što je stvarno radio na našu štetu (a toga je bilo mnogo) i ono što je bilo dobro, a podvrgnuto je redukciji ili krivotvorenju. Na kraju, svi argumenti kojima bi se moglo braniti njegovo nasleđe, postali su besmisleni. Tako je, manje-više, i danas.

Ali, tako ne bi smelo da ostane. Ne toliko zbog Miloševića, koliko zbog Srbije i srpskog naroda u celini. Vreme je da se Miloševićeva istorijska ulogu sagleda hladne glave, bez apriornih i neopozivih osuda. Ako njegovu pojavu posmatramo u širem okviru naše istorije i mentaliteta, kao i globalnog geopolitičkog rasporeda snaga u kojem se zadesio, videćemo da tu skoro i nije bilo dobrih rešenja za srpski narod. A pod dobrim rešenjima podrazumevamo ona koja bi zadovoljila tri uslova: prvo, da nisu suprotstavljena našoj istoriji i kolektivnom biću, drugo, da nam otvaraju put dugoročnog mira i razvoja i treće, da budu prihvaćena od strane zapadnih sila. Sagledan u mreži ovih uslova, Milošević se pokazuje kao izabrani gubitnik naše istorije, koji svoju krivicu nije mogao da izbegne.

Ovde je logično prigovoriti: mogao je da je bio drugačiji, da je umeo i hteo. I to je, naravno, tačno. Ali, da je bio drugačiji, ne bi nikad postao to što je bio: neprikosnoveni vladar koji je, u najtežim godinama, iza sebe imao 80% građana Srbije, a u Republici Srpskoj i Srpskoj Krajini i više. Zato je opravdano tvrditi da su njegove pogrešne procene i stranputice u koje nas je zavlačio – bile i naše, a da je njemu bilo suđeno da se kroz njega pokažu i naplate. Miloševićevi „zanosi i prkosi“, nisu bili samo njegovi.

Đinđić i njegovo nasleđe

Ko je i kako hapsio Miloševića? Prvo ćemo pogledati ovo kako, jer se na taj način, u velikoj meri, vidi i ono – ko. TV serija nas je podsetila, a znali smo i bez nje, da je Slobodan Milošević – ozloglašeni optuženik za ratne zločine, uhapšen po optužbi za nekakve stambene zloupotrebe, za koje su svi znali da su lažne. To je bio način da se iz Vile Mir, na prevaru, odvede u Centralni zatvor i da se sačeka zgodan trenutak za prebacivanje u Hag. Taj „zgodan trenutak“ došao je na Vidovdan, veliki praznik srpskog stradanja i ponosa. „Nova vlast“, na čelu sa premijerom Đinđićem, rešena da „ide do kraja“ u sprovođenju hrabre, prekretničke odluke, plašila se nekontrolisane reakcije ne tako brojnih Miloševićevih pristalica, koji su blokirali ulaze u Vilu i nereda koji bi se iz toga mogli izroditi. Budući da joj nikakvi neredi ne bi išli na ruku, iz više razloga, Vlada je pribegla tobožnjim pregovorima sa Miloševićem, u kojima mu je nudila lažne garancije, između ostalog i tu da neće biti isporučen u Hag. Kombinujući trikove šibicarske prevare i brutalnog zastrašivanja (udaranja na porodicu), glavni „pregovarač“ – Čeda Jovanović, u noći između 31. marta i 1. aprila 2001. godine, izdejstvovao je Miloševićev pristanak da bude odveden u Centralni zatvor. Tako su Đinđić i njegova demokratska vlada uhapsili čoveka koji je pre njih, više od jedne decenije, voljom naroda, upravljao državom.

Na taj način u demokratskoj državi se ne hapsi niko, a kamoli predsednik. Takvi metodi dozvoljeni su, u posebnim slučajevima, kad se hvataju secikese, narkodileri, teroristi koji drže taoce… Kad na ovakav način uhapsi i izruči stranom sudu svog legalnog i legitimnog predsednika, država je i pre samog suđenja izrekla presudu – samoj sebi. Presudu pristajanja na poniženje i samoporicanje. Hapseći Miloševića, Srbija je uhapsila sebe – svoju čast, samopoštovanje, pravo na uvažavanje.

Ovo je „ram“ u koji se moraju smestiti akteri Miloševićevog hapšenja i predaje Haškom tribunalu. Samo u njemu moguće je videti i njih i državu/narod koju su predstavljali.

Pokretač i mozak cele operacije bio je predsednik Vlade Zoran Đinđić. On je bio prvi političar od moći i ugleda koji se saglasio sa zahtevima zapadnih sila da se Miloševiću sudi u Hagu, imao je presudnu ulogu u pripremanju javnosti za takvu državnu odluku, neposredno je rukovodio hapšenjem i izručenjem. Ova odluka bila je jedna od ključnih tačaka na kojima je Đinđić gradio imidž odlučnog političara, sa jasnom vizijom izvlačenja naroda iz učmalosti i malodušnosti, političara spremnog da povlači hrabre poteze i da za njih preuzima odgovornost. Miloševićevo hapšenje i izručenje u narativu koji je on širio, predstavljano je kao ispit kolektivne zrelosti naroda, kao pitanje naše spremnosti da iz prošlosti iskoračimo u budućnost, iz pasivne, epske matrice života u stvarnost koja zahteva aktivizam, „trud i znoj“.

Dublje sagledavanje „žrtvovanja Miloševića“, a pogotovo naša istorija nakon Đinđićeve smrti, ne pokazuju da se žrtva isplatila. Naprotiv, pokazalo se da je sve to bila jedna velika zabluda. Danas vidimo šta su rezultati Đinđićeve politike ili naknadni izdanci njegovog nasleđa: nezavidna, skoro bezizlazna situacija sa Kosovom i Metohijom, rasprodata nacionalna dobra, plima autošovinizma, nerazumne privilegije date strancima, prodor zakona i praksi stranih našem biću i tradiciji, servilno prihvatanje uloge krivca, licemerno ponašanje zapadnih sila koje nas teraju na ponižavajuće ustupke (Vašingtonski sporazum), a tolerišu nam očigledna, unutrašnja kršenja demokratskih standarda, jer im tako odgovara. Danas se kao na dlanu vidi druga, tamna strana Đinđićeve perfidne igre sa Miloševićevim hapšenjem i „đinđićizma“ uopšte: on nije imao poštovanja ni za demokratske principe, ni za ugled i čast države, ni za elementarni moral. Đinđić je bio majstor retoričkog vatrometa, filigranskog sofizma, u kojem ispred argumenata idu jezičke bravure i temperament govornika. To je, još od antičkih vremena, bio način da se pridobiju mase, da se lažima i poluistinama zaklone moral i istina. To je objašnjenje, ili makar deo objašnjenja, zašto „istorija neće zapamtiti Đinđića kao progresivnu figuru“, kako nedavno reče akademik Lj. Rakić (Politika, 11. 4. 2021). „Đinđićev primer“ morao bi nam biti opomena da se nedozvoljenim sredstvima ne može izgraditi ništa trajno i veliko, da se na plitkim temeljima, na blatnjavom terenu, ne može zidati kuća.

Neposredni izvršilac Đinđićevog plana hapšenja Miloševića bio je Čeda Jovanović – čovek bez morala i časti, spreman na sve, bez ikakvog ugleda i podrške u narodu. Nakon Petog oktobra, on je, pre svega, svojim „kooperativnim stavom o Kosovu“ izašao na dobar glas u zapadnim ambasadama, a otvoreno se nudi(o) i domaćim faktorima moći: Koštunici, Đinđiću, Tadiću, Vučiću… Koštunica ga se klonio (koliko je mogao), Vučiću nije potreban (bolje reći: bio bi mu nepotreban teret), Đinđiću je bio desna ruka. Ova činjenica upotpunjuje sliku o Miloševićevom hapšenju, ali i ovde izneti sud o liku i delu Zorana Đinđića. Čeda Jovanović će zauvek ostati amblem „istorijske odluke“ da predsednika svoje zemlje dobrovoljno isporučimo ad hoc sudu, osnovanim sa ciljem da Srbima nametne kolektivnu krivicu za rat na tlu bivše Jugoslavije i da pribavi kakav-takav legitimitet divljačkom bombardovanju Srbije od strane zemalja NATO pakta, 1999. godine. Čeda Jovanović ne bi bio vredan pomena da nije paradigma i zaštitni znak politike koja samoporicanje proklamuje kao put opšteg izbavljenja i pročišćenja. Pokretač i glavni ideolog te politike bio je Zoran Đinđić, a najjasniji, presudni momenat njenog istorijskog ospoljenja bilo je hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića. Za ovu politiku se, nažalost, ne može reći da je naša prošlost: njene tekovine i zakonitosti ušle su u sve pore naše stvarnosti i danas skoro da nema relevantne, organizovane političke snage koja joj se suprotstavlja.

Koštunica: odbrana legalizma ili pranje ruku?

Miloševićevo izručenje, samo po sebi, a pogotovo način na koji je pripremano i obavljeno, predstavljaju dobru stajnu tačku za sagledavanje istorijske uloge još jednog ključnog srpskog političara s početka našeg milenijuma – Vojislava Koštunice. S jedne strane, jasno je da on – najblaže rečeno – nije bio saveznik onih koji su Miloševića hapsili, a još manje načina na koji je to izvedeno. Štaviše, zapamćeno je njegovo protivljenje čitavom tom planu: nema sumnje da su se on i Đinđić upravo na toj tački zauvek razišli i nepovratno udaljili. Zagovornicima Miloševićevog izručenja Hagu on je suprotstavljao argumente legalizma, zapravo, strategiju odlaganja i čekanja povoljnijeg istorijskog trenutka. I u ovom slučaju, kao i nebrojeno puta posle toga, on je nastupao mlako i nedorečeno, neprimetno se utapajući u maticu zbivanja kojoj u duši nije pripadao. Njegovi politički neistomišljenici i događaji uvek su nekako bili brži od njega.

Ne treba imati iluzija da je Koštunica mogao osujetiti Miloševićevo izručenje, jer je iza svega stajala volja moćnih zapadnih sila. Njegovoj marginalizaciji išla je na ruku i državnička funkcija koju je tada obavljao – predsednik SR Jugoslavije, koji ni formalno nije imao nadležnost da o tome odlučuje. S druge strane, njegov ugled koji je tada imao u narodu i oreol pobednika na „prvim demokratskim izborima“, obezbeđivali su mu legitimitet „da se pita“ za sudbinske državne odluke. On taj politički kredit nije iskoristio, a pitanje je da li je uopšte i pokušao da ga iskoristi. Ostaje zato pitanje: da li je Koštuničino protivljenje izručenju Slobodana Miloševića moglo biti energičnije i snažnije, ako već nije moglo biti delotvorno? Da li je njegovo držanje u tim događajima bilo rezultanta objektivnih političkih prilika i njegove političke strategije, ili vešto pranje ruku? Ova i ovakva pitanja, zasad, nemaju pouzdanih odgovora. Vreme i istoričari tek će o tome reći svoju reč.

Moralna kapitulacija

Vratimo se, na kraju, onom dubljem, dalekosežnom značenju Miloševićevog hapšenja, na nacionalnom i istorijskom planu. Kako god da priđemo ovom pitanju, prvo ćemo se susresti sa istinom da smo se na taj način prećutno pomirili sa ulogom pokretača i glavnog krivca za ratna stradanja na tlu bivše Jugoslavije, devedesetih godina prošlog veka. Da smo u tom ratu imali nemale krivice i grehe – imali smo, ali da su Srbi pokrenuli razbijanje Jugoslavije i da su isključivi krivci za stradanja, masovne zločine, etnička čišćenja… – to je laž koju nismo smeli progutati. A progutali smo je. Najopipljiviji, istorijski najdalekosežniji argument za to jeste činjenica da smo svojom voljom isporučili Hagu predsednika naše države, a da smo ćutke prešli preko činjenice da su druga dva ratna lidera – Tuđman i Izetbegović – oslobođena svake odgovornosti. Time su, između ostalog, ponižene sve srpske žrtve u tom ratu – i oni ubijeni, i oni koji su oterani sa svojih ognjišta. To će ostati dugotrajni teret na našoj savesti, trauma koja će udarati na čast i samopoštovanje naših unuka i praunuka.

Ali to nije sve: naš pristanak da se Miloševiću sudi u Hagu dao je vetar u leđa istoričarima i publicistima sa zapada koji srpski narod predstavljaju kao „remetilački faktor“ svetske istorije, jer je sklon nasilju i zločinu, pokretanju ratova i međunacionalnih sukoba. Treba li i reći da je taj istoriografski narativ, započet još u Austrougarskoj, zdušno prihvaćen u hrvatskoj i bošnjačkoj istoriografiji, i da je moćno sredstvo u revizionističkom zamagljivanju ustaškog pogroma srpskog naroda u NDH i svega što nas je snašlo u dva svetska rata.

Sagledan iz ove perspektive, naš pristanak da se Miloševiću sudi u Hagu, jeste naša moralna kapitulacija sa nesagledivim posledicama na našu sadašnjost, prošlost i budućnost. To će zadugo biti izvor kolektivne nesigurnosti u sebe, straha od izazova, sumnje u vlastiti ugled, čast, identitet. A takva osećanja nikada nisu bila dobar saveznik, ni pojedincima ni narodima.

Duško Babić

Izvor: Stanje stvari