PASOŠ ZA BRZ USPEH KA VRHU

0
35

Po užasnoj hladnoći, hodajući po smrznutom lišću koje se troši i šušti , pokušavao sam da pročitam zagonetke ispisane na svom čelu. Šta se desilo sa svima nama, kao da nam je neko zarobio organizaciju? Svi će morati da sačekaju, pa tako i ti. Čekao sam na tvoj poziv kad sam bio skoro bolestan i kad si znao da sam mogao biti na nekom drugom mestu, sa nekom drugom ekipom.

Uzalud.

Na vrhu nema mesta a na dnu je prevelika gužva, te mislim da je najbolje da ostanem gde jesam.„Ma beži iz ovog ludila, ako samo možeš, – vidiš da nikoga od tvojih više nema. Oni koji su se borili i umrli za ovu zemlju, davno su svi nestali“ .

Istinitije reči nisu izgovorene. Danas, svi menjaju strane i zalažu se za stvari u koje veruju, a stvari se brzo menjaju. Moral, etika, zakon, sve je postalo nevažno. Očigledno je da svako može biti kao ja, a malo je onih kao što ste vi.

Pa vidiš, ne znam kako se to dogodilo ali kad sam bio u uniformi u sada tuđoj zemlji, major KOS-a, Turčin Imer, znao je moju sudbinu, svi ostali pa čak i vi moraćete da sačekate. Sada sam zadovoljan što dani prolaze: „Samo zdravlje, sve će proći“.

Zvuči prilično utešno, ali i mi prolazimo i nestajemo.

Svi su putevi zatvoreni, nema putokaza, ako je uopšte i postojao neki put odavde, ikada. Ko bi pamtio bolje od tebe, vremena u kojima smo se smejali oštrim mislima i grubim šalama i bili mladi u srcu. Izgleda da si pogrešio, lepi moj. Kako si uopšte dospeo u to društvo? Možda si tražio pasoš za brz uspon ka vrhu?

Oni koji rade samo sa kešom, i zidaju stambene blokove, sa njima nema mnogo igranja.

Da Vas podsetimo:  Reagovanje na školsko nasilje

Previše ponosa uvek šteti, i ako se sapleteš, lako se nađeš u šahti sa glavom nadole. U mračnim predelima bez sunca, možeš stradati a možda i nećeš. Danas sigurno ne, a sutra je novi dan. Ko zna? ’

Kažu ti da je dobro da budeš ljubazan sa političarima u usponu, ako ti duh samoodržanja još uvek nije nestao. Mada su zahtevi sve važniji, kako stariš, mnogo je lakše reći: ne mogu danas, uradićemo to neki drugi dan. Shvatiš da svaki život mora da se završi, da godine ne možeš vratiti nazad, da ne možeš staviti još malo olova u kristal i ne plačeš zbog toga. Treba ti mnogo više veštine, mnogo više volje. Toliko je ljudi ostavljeno i koga je briga za takvo neuvažavanje teškoća svakodnevnog života ljudi?

I kad ti se svi snovi raspadnu, moraš se smejati.

I najčudnije bajke mogu da se ostvare, ako si dovoljno mlad u svom srcu. Onda imaš više vatre nego hiljadu ljudi zajedno, i izgleda kaoda niko još nije video nešto poput tebe. Znaju da ne postoji ništa što ne bi uradio, samo da osete da ih voliš. Koliko god da je tvoje bogatstvo, bolje je čuvati mladost u svom srcu i bolje je početi ponovo da se zaljubljuješ i voliš. Muziku, ženu ili neku knjigu, nije isto, a podjednako opasno.

Usudi se!

Na samu levicu više se ne gleda kao na branioca rada i radnika, bez obzira što su njena istorija i istorija radničkog pokreta njena suština, smisao i razlog postojanja. Desnica se danas hvali da je ona ostvarila povratak „radnih vrednosti“ u društvo, što po njima isključivo znači: rad, red i disciplinu, dok levičari i dalje samo pričaju o društvu blagostanja. Ako se nešto uskoro ne promeni, naslednici levičarske misli u Vladi, neće još dugo ikorišćavati glasove lojalnih.

Da Vas podsetimo:  AKO JE PROFESIONALIZACIJA NEIZBEŽNA, POGAĐA I POLITIKU...

Mora se shvatiti, ideali se ne mogu kupiti!

Ko još pominje pristojne plate i pristupačne račune, dovoljne za hranu i pristojna mesta za život? Ko poštuje živote gubitnike i štiti ih od nasilja moći pobednika? Ljudi počinju da se bune u svakoj mogućoj prilici, a lokalna buržoazija počinje polako, nevoljno i neizbežno da živi u strahu. Život u gradu, za hiljade radnika postaje novi oblik kmetstva, ovog puta pod upravom stranih gazdi, koji strogo kontrolišu sve njihove aktivnosti i nameću despotsku klasnu vladavinu. Društvena stvarnost je strašna i predstojeća zima zato postaje još dramatičnija.

Zapad dostavlja oružje na otvorene frontove, upire prst u Rusiju i igra se vatrom. Mi još možemo da izdržimo i smejemo se bogatoj Evropi u lice. Bez obzira što će ponos istruleti a slava uvenuti, čast će ostati da živi. Nećemo dobiti ništa što ne zaslužujemo. U ovim opasnim vremenima, Evropa nam uopšte nije u fokusu i ona je sada tako daleko. Čak se i ne pretvaramo kad mislimo da se više i ne sećamo da li smo ikada i bili tamo i da su otuda dopirali predivni zvuci muzike koji su milovali naša osećanja. Za nekoliko zemalja smo mislili da su nam prijatelji i gotovo za sve pogrešili. Koliko dugo našoj neuzvraćenjoj ljubavi prema njima treba da umre?

Koliko desetina besnih govornika je ostalo bez jezika, a koje je malo ko razumeo i slušao, čija su grla začepljena novčanicama ili slomljenim zubima. Zbog napisane reči, mnogi smrtno stradaše. Sve je to nažalost istina i ne „guslaj“ previše o prošlosti, nisi ti Demodokus da rasplačeš Odiseja, i ko si ti zaista? Ne razmišljajte predugo, sve je ubrzano i odlučeno u modernom vremenu, sve je u redu.

Ipak, modernost više nije sinonim za napredak, već za surovo takmičenje. U tom licemerju, siroti svet nema ništa osim patnje i nemaštine, dok bogati uživaju sve blagodeti. Tako je određeno, pomiri se sa situacijom. Zato ne postoji ni jedno mesto gde levica nema svoje branioce i vernike. Oni se ne pretvaraju i sa njima nema kompromisa.

Da Vas podsetimo:  BAR ZBOG ONOG "...LOGIJA", DA BUDE ODGOVORNIJA!

Ako si spreman da odeš negde gde dimi, jer ti izgleda kao da Revolucija samo što nije planula, sačekaj. Nema više nikakvog juriša na neki novi Zimski dvorac, i neće biti ispaljenih plutona sa Aurore.

Divlje i slobodne budale stavljaju glave, odakle pametni sklanjaju prste.

Još nismo prestali da verujemo u borbu koja jedino može otkriti političku alternativu, koja je potrebna našoj zemlji. „Moralno slepilo“, neosetljivost i ravnodušnost nas okružuju ali nas još uvek nisu savladali. Još uvek svi nismo postali tihi robovi, samo nemamo saveznike. Vrhovi su uski i oštri a na dnu je prevelika gužva.

Nova svest je daleko i zato nema pojave svežih snaga koje će imati ključnu ulogu u rušenju postojećih sistema.

Čuvši Zaključak, mladić naglo napusti sastanak. Ljudi koji su jedva dočekali da mu vide leđa, bilo je mnogo. Nije li šteta što ne može da pobegne od njih? Dok se guši u sopstvenim suzama u ušima mu odzvanja: „Treba čekati“. Pomisli: pa to kao da sam Čiča govori, to je bila njegova taktika i kao da su zaboravili njegovu sudbinu. Moraće da se na izvesno vreme neke stvari odlože na oltar „državnog razloga“ a svi nestrpljivi mogu da se obese.

Autor: Nebojša Ivanović

izvor:https://jugmedia.rs/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime