Trenutno su aktuelni zakoni o strancima, vozilima, priča se o integraciji zdravstva i obrazovanja. Smišljamo kako da taj udar izdržimo. O svemu ćute najviši zvaničnici u Beogradu, ćuti i Crkva. Mi to tumačimo kao poruku da je došlo vreme da se i to sprovede
Uskoro se navršava 18 godina od jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, trenutka kada je zlo izašlo na površinu sa svojim pravim licem i otvorilo sve karte. Sve što je bilo skriveno iza tog lažnog plašta demokratije tog trenutka postalo je ogoljeno. Svima, odnosno onima koji su to hteli da priznaju, postalo je jasno da je zli interes moćnih zemalja nadvladao zakone, pravdu, i da od tog trenutka vlada samo jedan zakon – zakon sile.
O kakvom se svetu radi, i kakvi su pojedini ljudi preko kojih su prenošene glavne odluke vezane za našu sudbinu otkriva se i sa slučajem Epštajn. Ne pratim sve vezano za pomenutog – dovoljno mi je zastrašujuće i ovo malo što znam – i ne znam čemu, na kraju krajeva, vodi otkrivanje te afere globalnih razmera, ali osećam potrebu da se zahvalim Bogu (bez obzira na svu muku i patnju kroz koju prolazi moj narod decenijama), što nismo u „zaštiti“ tih i takvih ljudi. Hvala ti Gospode!
Dok se svet bavi pomenutom aferom, a presedan u slučaju „države Kosovo“ pojavljuje i na drugim mestima, čini se da dobar deo običnog sveta u mnogim zemljama skida mrenu sa očiju i počinje da se zanima za realnost u kojoj živi – doduše manjim delom jer su spoznali istinu, više zato što su im džepovi prazniji pa ih to navodi da, konačno, upotrebe svoju glavu i počnu da misle – nama ostaje pitanje šta je do sada postigao projekat zvani „država Kosovo“? Da li je on država po ijednom osnovu koji taj pojam podrazumeva u svojoj definiciji?
Sporan suverenitet
Euforija u prvih nekoliko godina koja je bila izazvana priznavanjem od strane brojnih zemalja na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama, ovde je davno prošlo vreme. Ta čista ljubav Albanaca prema SAD, koja je postojala i nekoliko godina nakon proglašenja nezavisnosti, sada više liči na strah od napuštanja, odnosno ispoljavanje „ljubavi“ shodno situaciji i potrebama. Mislim da su se pomirili sa činjenicom da su bili samo američki interes, a enigma je da li će to i ostati. U toj činjenici, u svetu gde moćne zemlje koje ih nisu priznale ustaju u odbranu istine i pravde, leži njihov najveći strah.
Zato se na pojedinim njihovim kućama, a nekoliko dana uoči proslave jednostrano proglašene nezavisnosti, mogu videti američke zastave pored tzv. kosovske i zastave Albanije. Pojavile su se posle dosta godina, i sve su potpuno nove – kupljene za ovu priliku.
Pretpostavljam da će ih 17. februara biti i u centralnim ulicama, što poslednjih desetak godina nije bio slučaj. Mogle su se videti u pojedinim gradovima u sporednim ulicama, sam centar je bio rezervisan za kosovske i albanske zastave. Albanci, izuzev pojedinaca, nisu ih isticali na svojim kućama jer su nezadovoljni životom na Kosovu, jer im deca odlaze ali, izgleda da se sada opet udvaraju svom gospodaru.
Nezadovoljstvo je toliko veliko da na društvenim mrežama, a povodom zahteva haških tužioca da se Hašim Tači, Kadri Veselji, Redžep Selimi i Jakup Krasnići osude na po 45 godina zatvora, pišu, između ostalih izuzetno negativnih komentara, kako treba po 500 godina robije da dobiju. Posebno su ogorčeni na Hašima Tačija.
Trenutak jednostranog proglašenja nezavisnosti za njih je bio ostvarenje sna, i sve posle toga je surovo buđenje iz istog
Rekordno konstituisanje skupštine, a potom, istog popodneva, određivanje mandatara, zakazivanje sednice za izbor Vlade, i sam njen izbor odvijao se takvim tempom da je sve bilo teško ispratiti. Sve je trajalo od pet popodne do nešto posle 10 sati uveče. Sve ono oko čega nisu mogli da se dogovore tokom cele 2025. godine, sa sve Srbima, čak i oko istih kandidata, sada jesu – ekspresno.
Ukratko, bez problema je izabran potpredsednik tzv. Skupštine Kosova iz redova Srpske liste, a predsednica iste je, prošle godine toliko sporna, Aljbuljena Hadžiju. Udarničkim tempom nastavljeno je i dan posle, i prosto se samo od sebe nameće pitanje: da li ovoliko međusobno razumevanje uoči „Dana nezavisnosti“ dolazi slučajno ili ih je neko seo i rekao šta da rade, ako hoće pare iz EU– onako grubo rečeno? Ako su sumnje tačne, onda je sporan suverenitet.
Albansko razočaranje
Kada pričam o Albancima, iz ugla onoga čemu svakodnevno svedočim, moram da ponovim da je njihovo nezadovoljstvo veće nego naše. Loš životni standard ih deprimira, čini život nepodnošljivim, i to je vidljivo. Trenutak jednostranog proglašenja nezavisnosti za njih je bio ostvarenje sna, i sve posle toga je surovo buđenje iz istog. Povratak u realnost, a ona je više nego sumorna.
Stotine hiljada njih koji su pobegli, to je prava reč, sa Kosova i Metohije najbolji su dokaz te i takve stvarnosti. Od tog 17. februara 2008. godine oni idu silaznom putanjom. U prilog ovome mogu da pomenem i njihovu demografsku sliku koja je za rubriku verovali ili ne. Ne zna se šta je gore – natalitet ili migracije radno sposobnog stanovništva u najboljim godinama. Zaista je ozbiljno pitanje šta će biti u bližoj budućnosti kada novac, mi to ovde zovemo infuzijom, prestane da stiže, jer svedoci smo da ga je sve manje?
Koliko je samo razočaranih roditelja koji su svoju mladost posvetili borbi za „Republiku Kosovo“, slepo slušajući i izvršavajući naređenja, nekada i protiv svoje volje, ali sve je bilo podređeno jednom cilju – stvaranju države. Sada kada misle da je imaju, njihova deca daleko su u Nemačkoj, Švajcarskoj, Americi, Engleskoj, i na pamet im ne pada da se vrate. Njihovi unučići, u većini slučaja, ne govore albanski jezik.
Koliko smo se, u svoj onoj našoj muci 1999. godine, samo čudili kada su u toj nekoj vrsti katarze, uništavali sve što im se našlo na putu. Ne toliko pogromu nad nama – verovali ili ne – jer ta mržnja je vekovna, koliko demoliranju i krađi društvene imovine koja je pripadala državi Srbiji, u kojoj je većina njih do koliko juče radila i izdržavala svoje porodice, bez ikakvog pritiska. Umesto da nastave da rade, sve su devastirali. Sada se tog vremena sa uzdahom sećaju.
U Lipljanu je potpuno demolirana fabrika Koka-Kole. Sve mašine su odnesene, tada se pričalo u Albaniju, i prodate su. Slično je prošao i Termovent – fabrika rashladnih uređaja i sada se u njoj pakuje šećer. U Uroševcu su uništene uljara, fabrika pegli, drvni kombinat, kompletan industrijski kompleks.
U industrijskoj zoni Prištine fabrike su takođe demolirane, a oprema pokradena. Da pomenem i gigante poput fabrike baterija u Gnjilanu, FAGAR u Podujevu. Kompletna industrijska zona u Prizrenu je totalno pokradena i kasnije pretvorena u šoping molove, a tu su bile fabrike Pelonka, Famipa, Progres, i mnoge druge, i tako u svim gradovima. Tada su kružile priče da su svo gvožđe iz fabrika odvozili i prodavali železari u Skoplju. Zamislite tu grabež kojoj smo svedočili, kao da ne postoji sutra. (Takva i slična preduzeća propala su tokom godina i u ostatku Srbije, ali ne na takav način i u tako kratkom periodu.)
Nezadovoljstvo Albanaca je veće nego naše. Loš životni standard ih deprimira, čini život nepodnošljivim
Sada se čini da im je to „sutra“ stiglo, pa se dobar deo Albanaca kaje i priseća vremena dok su radili i imali stalan posao. Mnogi su ogorčeni, i nagađaju da je to, možda, i bio nečiji plan. Da sve nestane, a da u onome što pretekne privatnici otvore svoje (ne)legalne poslove i u njima oni rade za minimalac, koji od prvoj januara ove godine iznosi 425 evra.
Na primer, na parkingu bivše fabrike Koka-Kole u Lipljanu 2021. godine zaplenjeno je više stotina kilograma kokaina čija je vrednost procenjena na 20 miliona evra. U Lipljan je stigla iz Italije preko luke Drač, a u Italiju u kontejneru sa bananama iz Brazila. U pomenutoj fabrici, koja se u tom trenutku, koliko se sećam, bavila konzerviranjem ribe, izvršen je pretres a potom su usledila hapšenja. U sklopu iste akcije pretresi su izvršeni u Prištini, Gnjilanu, Peći i Obiliću.
Tadašnji direktor Direkcije za borbu protiv narkotika u Kosovskoj policiji Bahri Šalja kazao je da ne misli da je Kosovo bilo krajnje odredište, s obzirom da je reč o velikoj količini droge, već samo privremeno zbog, kako je naveo, geografskog položaja Kosova. Da kažem i da je to bila zajednička akcija policijskih organa Italije i američke DEA-e koji su pratili kretanje osumnjičenih, a kako su oni išli preko Albanije i Kosova u akciju su uključene i njihove nadležne službe.
Privatizacija i pljačka
Demoliranje i krađu preživeli su giganti poput Trepče iz Kosovske Mitrovice koji od 1999. godine nikada nije radio punim kapacitetom, Foronikl iz Glogovca koji takođe nije obnovio rad u punom kapacitetu, ostali su i Elektroprivreda, Železnica, Pošta, Komunalna preduzeća. Čuvena pivara u Peći privatizovana je 2010. godine i proizvodnja je obnovljena, ali ne i čuveni kvalitet Pećkog piva. To je, otprilike, 10 odsto od onoga što je ovde postojalo. Sve ostalo je uništeno a kasnije rasprodato, više od 1.000 različitih preduzeća.
Feronikl, čiji je vlasnik 100 odsto bila država Srbija, na primer, do sada je nekoliko puta menjao vlasnika počevši od 2005. godine, kao i Elektroprivreda. (Svu privatizaciju i rasprodaju srpske društvene imovine zatečenu na Kosovu i Metohiju po uspostavljanju mandata omogućio je UNMIK prvo preko Kosovske povereničke agencije, a potom i Kosovske agencije za privatizaciju, suprotno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti.)
Poslednje što znam jeste da je Feronikl 2023. kupila turska kompanija, pre njih vlasnik je bila firma iz Londona, a pominju se i izraelski tajkuni. Da kažem da je pre prve prodaje UNMIK objavio vest da je fabrika bila teško oštećena u proteklih nekoliko godina.
Najnovije vesti vezane za pomenutog giganta jesu da je posle 20 godina privatizacije on sveden na 80 radnika u administraciji. Proizvodnja ove kompanija za proizvodnju i preradu nikla i njegovih proizvoda u Glogovcu je danas na nuli, ugovori su raskinuti i čekaju se povoljni tržišni uslovi. Kao razlozi navode se nepovoljna cene nikla na međunarodnim berzama, ali i cena električne energije na evropskim tržištima.
U takvim uslovima proizvodnja u fabrici je neodrživa. Feronikl troši 420 hiljada megavat-sati električne energije godišnje. Od 2017. godine energija se kupovala direktno na inostranim tržištima, bez snabdevanja sa Kosova i Metohije. Procenjeno je da bi po trenutnim cenama, više od 140 evra po megavat satu, godišnji troškovi energije, u slučaju da fabrika radi, prelazili 58 miliona evra, a to je tempo koji ne mogu da prate. Sve nabrojano dovelo je do toga da je u decembru prošle godine raskinut kolektivni ugovor o radu za više od 600 radnika. (Ovim pitanjem se proteklih dana bavio Radio Slobodna Evropa i prenosim njihove podatke.)
Jedan od radnika Redžep Ademi, navodi pomenuti medij, žali što je ostao bez posla, jer je 18 godina to bio glavni izvor prihoda za njegovu porodicu. On se prisetio i vremena kada je kompleks radio u punom kapacitetu i garantovao stabilnost i sigurnost za stotine porodica ne samo u Glogovcu, već i šire.
Na pitanje novinara Radija Slobodna Evropa da li bi se vratio da radi ako se pokrene proizvodnja, odgovorio je da bi ali pod boljim uslovima i za veću platu. (Nezvanično, plata je iznosila nešto malo više od 500 evra). Zaustavljanjem rada pomenute fabrike nisu pogođeni samo radnici već i svi oni koji su imali ugovore sa njima, poput železnice koja je rudu prevozila, ili manje privatne firme koje su izvodile radove na terenu.
(Ne)dostižna pravda
Da kažem i da Albanci sada preispituju i sve otvorenije kritikuju sprovedene privatizacije u poslednjih 20 godina. Smatraju da se moralo više voditi računa i da je to jedan od uzroka što je stanje u „državi Kosovo“, odnosno njenoj ekonomiji više nego očajno. Da li im pada na pamet i da je upravo privatizacija, odnosno uništavanje sve društvene imovine, razlog tolike migracije jer su, logično je, izgubljena potencijalna radna mesta.
Jedino što imaju i što sprovode revnosno i u kontinuitetu jeste represija nad Srbima, koja je, na žalost, u mnogome potpomognuta sporazumima koji se sklapaju po Briselu, Vašingtonu, Ohridu. Samo kada su Srbi u pitanju, tu „država Kosovo“ funkcioniše u punom kapacitetu, kao da smo im dati poput igračke da se nama zabavljaju – posebno sada kada se u svetu dešavaju tektonske promene. Ne znam, možda ih sada i lažu time da će da procvetaju kada oteraju sve Srbe i otmu sve naše svetinje – ko bi ga znao, odavno ovde ništa nije normalno.
Albanci sada preispituju i sve otvorenije kritikuju sprovedene privatizacije u poslednjih 20 godina
Tako dolazimo do nas, i onoga šta je nama donela samoproglašena država Kosovo. Razmišljam kako da formulišem i najkraće moguće to opišem, jer godinama pišem o tome. Možda ovako; doveli su nas – predstavnici vlasti u Prištini, međunarodna zajednica i zvanični Beograd – na onaj nivo patnje i očajanja da se često zapitamo jesmo li sami krivi za sve, samo zato jer smo odabrali da trpimo? Zamišljamo šta bi, i kako bi sve bilo da nas ovde nema?
Trenutno su aktuelni zakoni o strancima, vozilima, priča se o integraciji zdravstva i obrazovanja, i smišljamo kako da taj udar izdržimo, da nas, nekako, što više ovde ostane. Iskreno, smeta nam malo panika koja se oko svega širi jer maskira suštinu problema. Zašto?
Dosadašnje iskustvo nas uči da se sa panikom kreće onda kada je sve završena stvar, i kada se traži način da se to nekako servira narodu. Ne nama na Kosovu i Metohiji, mi smo nebitni, to je za ostatak Srbije. O svemu ćute najviši zvaničnici u Beogradu, ćuti Crkva, i mi to tumačimo kao poruku da je došlo vreme da se i to – po nekom od gore pomenutih sporazuma sprovede – pa sad, 15. marta ili za godinu, dve. Čim se kontra mere, kao i u mnogim slučajevima do sada, ne najavljuju, već se pišu nekakva pisma, to nam je što nam je.
Da se osvrnem na dešavanja u Hagu i zahtev tužilaštva za kažnjavanje pomenute četvorice terorista, iz ugla nas Srba. Prvo, niko od nas ne veruje da će ih osuditi na navedene zatvorske kazne. Ako se to i desi, onda znači da se stvari u svetu zaista menjaju, ali i da ih neće osuditi sud u Hagu, već Sjedinjene Američke Države. Svi znamo ko je sve u Hagu i zašta osuđen, a ko sve do sada oslobođen, tako da tu o svemu odlučuje, na žalost, politika, a ne dokazi i pravda.
Kako će to ovde da se prihvati, ako do takve presude dođe, videćemo. Bez obzira na gorepomenuti komentar o 500 godina robije i ostale negativne komentare dela Albanaca, koji se odnose na bivše komandante „UČK“, i uz činjenicu da nisu baš svi na društvenim mrežama, sve lako može da pređe u divljanje na ulicama. Kako smo nezaštićeni i ostavljeni, neće biti potrebne ni velike mase da nam iskušenje naprave. Do sada je više puta dokazano da traže samo povod da nagomilano nezadovoljstvo zbog svega usmere ka nama. Mi uvek ispadnemo krivi ali, da ne nagađam unapred.
Šta reći na kraju. Razočaranje u sve naše vlasti nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova kod nas ne jenjava – naprotiv. Ne teši nas ni sve uočljivije otrežnjenje Albanaca, njihovo kajanje i jadanje. Ni to što dobar deo njih sada pokazuje bes prema Tačiju i ostalima, a do juče su im klicali.
Mi smo se, kada su oni u pitanju, otreznili još davnih dana, sve posmatramo i prilazimo im onako kako je Ivo Andrić zapisao: „Možda je u početku bilo i drugih motiva, ali danas je glavni strah. Od straha su ljudi zli, surovi i podli, od straha su darežljivi, čak i dobri.“
autor: Janja Gaćeša, dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice i autor knjige „Pisma s Kosova 2011-2023: Zašto si nas ostavio Beograde?“ Ekskluzivno za Novi Standard
