Kako ćemo mi na KiM nositi ovo što su nam sada skrojili – ne znam. Da li smo očekivali više od srpskog naroda i Crkve – jesmo. Ono što potpisujem jeste da se na ovako mlitav način otadžbina ne brani
Pisma sa Kosova pišem više od 12 godina i nikada mi nije bilo teže da počnem. Hiljadu stvari mi prolazi kroz glavu, ali nijedna nema smisla zbog francusko-nemačkog plana o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova – nema više Beograda i Prištine. On pod noge baca sve što smo do sada doživeli i preživeli, ne samo u poslednje 23 godine već više od jednog veka. Obeležavanje godišnjice zločinačkog bombardovanja, tog prvog pogroma iz 1999. godine, zatim drugog iz 2004., sve druge godišnjice stardanja, sva prolivena krv, suze, strah, nepravda, trgovina organima koji su Srbima na živo vađeni u Žutoj kući, sa pitanjem još koliko je takvih kuća bilo, sve gubi smisao zbog pomenutog plana. Kako da žrtve pominjemo kad pred njima stojimo nedostojni?
Sve je obesmišljeno onog trenutka kada najnoviji ultimatum nije u potpunosti odbijen, jer ovakvim i sličnim „planovima“ u budućnosti bićemo naterani da godišnjice koje nabrajam pominjemo u nekoj uvijenoj formi, pa se neće znati ni ko je stradao, ni ko je krivac, odnosno biće onako kako onima koji su sve to uradili, ili zatvarali oči pred zločinima, odgovara. Uvek je bilo i biće da moćnici svako svoje počinjeno zlodelo ispeglaju tako da se prilično sagori istina.
Mi smo otpisani još odavno. Sopstvena država nas je proglasila građanima drugog reda i svedoci smo kako u novonastalim uslovima mnogi – na prvom mestu Srpska pravoslavna crkva – ćute. Nije se oglasio ni vladika raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije. Valjda su zadovoljni „specijalnim statusom“ koji im nude isti oni pod čijom zaštitom su goreli Arhangeli, Devič, Bogorodica Ljeviška…
Realnost i razočaranje
Mi smo živi svedoci politike ustupaka koje je naša država činila na osnovu Briselskog sporazuma na štetu nas koji ovde živimo i, evo, ako se ispoštuje svaka tačka ultimatuma, ispostaviće se na štetu državnih i nacionalnih interesa. Kosovo i Metohija za nekoliko poglavlja na putu ka Evropskoj uniji u nekom paralelnom svetu, jer u ovom realnom teško da Evropska unija postoji, odnosno da će u nekom doglednom vremenu postojati. Zanimljivo je da baš oni koji godinama nama na Kosovu i Metohiji prodaju priču o realnosti sada istu ignorišu i sve rade kao da se nigde u svetu ništa ne dešava. Upravo je to ono što nas najviše pogađa, taj paralelni svet u kome svi lažu sebe. A kada već pričam o realnosti…
Albanac iz okoline Lipljana pitao me je dva dana posle sastanka Vučića i Kurtija u Ohridu: „Znaš li komšike kad će da se vrati ono vreme od pre?“ Nisam ga dobro razumela šta hoće da kaže i uzvratila sam pitanjem o kojem vremenu priča. Rekao je: „O onom vremenu, kao pre što bilo“. Više namerno nego što sam stvarno verovala da se pitanje odnosi na vreme od pre bombardovanja, pitala sam ga da li na taj period misli i dobila potvrdan odgovor. Rekla sam mu kratko da ne znam. „O, imamo li vek da čekamo više? Zajedno smo živeli, sve lepo bilo“, nastavio je, ali sam kratkim odgovorima stavila do znanja da ne želim na tu temu da pričam i razgovor je krenuo u drugom pravcu, odnosno o skupoći i nedeljnom menjanju cena, nezaposlenosti, odlasku mladih.
Drugi primer govori o Albancu iz Lipljana čiji je sin nedavno otišao u inostranstvo. Oni su bili vlasnici manje benzinske pumpe i više nego solidno zarađivali. Toliko da su kupovali srpsku zemlju i širili posao sa zasadima oraha. Čak su poljske puteve nasipali sitnim kamenom do kupljenih njiva – da ne gaze po blatu. Srbi koji su na pumpi kupovali gorivo znali su za njegov dugogodišnji problem sa sinom – on je otvoreno o tome pričao – koji je po svaku cenu želeo da ode u inostranstvo. Iako je bio zaposlen – i otac mu je plaćao za svaku pomoć na pumpi stotinama evra – sebe nije video na Kosovu, i pre nekoliko meseci je otišao. Besan i razočaran jer sin nije hteo da sačeka ni viznu liberalizaciju, svu kupljenu zemlju je prodao i pumpu zatvorio. Slabo ga od tada ljudi viđaju.
Već sam pominjala da mnogi Albanci prodaju svoje ogromne kuće i sve češće se na njihovim imanjima nalaze table kojima se oglašava prodaja. Odlazak i dalje traje istim tempom. Priča oko viza ništa nije usporila, u smislu da će sačekati prvi januar 2024. godine i otići. Što je posebno zanimljivo, niko se od njih ne vraća, nema priča o nezadovoljstvu i povratku kući. Ima samo o tome da promene zemlju na Zapadu. Albanci sa kojima imamo prilike da razgovaramo otvoreno kukaju kako teško žive, kako velike zemlje rade šta njima odgovara i da za običan narod niko ne brine. Kivni su i na svoje gastarbajtere kod kojih preko leta rade i žale se kako ih eksploatišu baš onako kako njih tlače njihove evropske gazde.
Već sam u svojim tekstovima pominjala ovu realnost među Albancima, to njihovo razočaranje u „državu Kosovo“, otrežnjenje kada je američka politika prema njima u pitanju. Shvatili su da su samo poligon za sprovođenje politike moćnih zemalja i da koliko sutra na taj isti poligon može doći imperija sa druge strane – da im voljena Amerika više nije jedina svetska sila.
Nismo stali pred Albance
Ne brinemo mi, Srbi sa KiM, o Albancima i njihovom razočaranju. Samo prenosim i tu vrstu realnosti, odnosno govorim da realnosti ima više, samo je pitanje ko će koju da odabere i prizna da postoji. Zato je za nas otpisane Srbe sa Kosova i Metohije pitanje nad pitanjima zašto u svim ovim razgovorima barem jednom nismo izašli sa papirom onoga što mi kao država nudimo albanskoj zajednici, našim građanima, na našoj teritoriji. Otuda moje stalno pozivanje na Rezoluciju 1244, jer ona nam otvara vrata za takvu poziciju u eventualnim razgovorima i pregovorima. Zašto nismo – još nije kasno da se to uradi – insistirali na tome, pa neka oni na papiru prebiraju šta im odgovara, a ne obrnuto.
Ništa od toga nismo uradili, samo nastavljamo da se prvimo da Rezolucija 1244 ne postoji. Imamo li bilo kakav plan za svoju južnu pokrajinu, za narod koji u njoj živi bilo da su Srbi ili Albanci u pitanju, ili ćemo, priznavši realnost koju nam Amerika nameće, da je takozvano Kosovo stvarno država, proglasiti za uspeh to što će oni zauzvrat da odobrovolje Kurtija da za deo Srba formira „samoupravu za srpsku zajednicu na Kosovu“?
Kako znamo da upornim nuđenjem uslova pod kojima mogu da žive u sastavu Srbije, Albanci – običan narod – ne bi barem razmislili o tome. Mudri su oni, znaju da okrenu lice tamo gde vetar duva, samo smo mi nezainteresovani. Još kada bi počeli da otkupljujemo njihove kuće i imanja, a način bi se pronašao, pokazali bismo da smo ozbiljni. Nama na KiM nije toliki problem što od nas Amerikanci traže nešto što ni oni sami nikada ne bi prihvatili – njihova podmuklost i licemerje su legendarni – već što smo to prihvatili sada, u vremenu velikih svetskih promena.
Otuda dolazi naše razočaranje. Sami smo sebe doveli u situaciju da budemo u poziciji kao da mi nekome oduzimamo teritoriju, ignorišući u potpunosti činjenicu da je ona nama na najbrutalniji mogući način – ratnim zločinom NATO – oduzeta. Da se barem javno prizna da borba za narod ne postoji, već je u pitanju politika Amerike koja od 1999. kidiše na ovaj deo sveta – tu mislim na celu Srbiju, neće se zadovoljiti samo KiM. Da se zna da Americi i EU nisu važni ni Srbi ni Albanci već teritorija, zauzimanje busije u ovom delu sveta da prave bunkere i rovove, pa da sutra za njih ginemo kao Ukrajinci. Trenutni svetski poredak je u potpunosti izgubio kompas, pa ni ovo što navodim nije nemoguće.
Možda nema veze s mozgom ovo što pišem, ali fakat je da nismo stali pred Albance i njihove mentore kao država u poslednje 23 godine i rezultat je francusko-nemački, odnosno američki ultimatum. Već sam rekla da zbog Briselskog sporazuma na trenutna dešavanja ne možemo drugačije da gledamo nego iz ugla obespravljenih, odbačenih i ogorčenih ljudi, nemoćnih da bilo šta sami urade. Ovo su, valjda, oni trenuci u životu svakog čoveka kada treba sam sa sobom da raskrsti neke stvari. Da ne sluša šta ko govori, da ne gleda šta ko radi, već da sam sebi odgovori šta će on da uradi, kako će on da postupi. Ispred nas je otadžbina. Ako je ovo sve što može da se uradi u njenu odbranu, onda dobro, ako nije, opet dobro. Znate, izbor između časti i poniženja uvek postoji.
Kako ćemo mi na Kosovu i Metohiji nositi ovo što su nam sada skrojili – ne znam. Da li smo očekivali više od srpskog naroda i Crkve – jesmo. Ono što potpisujem jeste da se na ovako mlitav način otadžbina ne brani, ali i da mi na Kosovu i Metohiji, uprkos svemu, nekako moramo izdržati do konačnog oslobođenja. Bože, pomozi nam!
autor:Janja Gaćeša, dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice
Naslovna fotografija: EPA/Valdrin Xhemaj
