Neophodno je započeti sa promenama u političkom sistemu kako bi se on prilagodio trenutnoj realnosti i potrebama srpskog društva. Već sad je jasno koji bi trebalo da budu prvi koraci.
Politički sistem u Srbiji jedan je od vodećih generatora nestabilnosti koja vlada u čitavom društvu još od početka tranzicije iz autoritarnog u pluralistički režim. Prilagođavan i konstruisan kako bi favorizovao vladajuće strukture, bez obzira na njihovu ideološku različitost, prepun je nasleđenih instituta iz epoha koje ne odgovaraju potrebama građana u današnjem svetu, na koje su neprirodno uvezene obavezujuće forme savremenih demokratija. Tako smo dobili preglomazan i disfunkcionalan politički sistem, koji zanemaruje potrebe reprezentativnosti i konkurentnosti. Umesto da harmonizuje unutrašnje odnose, politički sistem u Srbiji pogoduje stvaranju otuđenih i samodovoljnih elita i birokratije, produbljujući tenzije u okviru države. Tako za posledicu imamo sve manju motivisanost građana da učestvuju u javnim delatnostima, kao i pad poverenja u najvažnije državne institucije i funkcije.
Da bi se okolnosti promenile, neophodno je započeti sa promenama u političkom sistemu, koji treba prilagoditi trenutnoj realnosti i potrebama srpskog društva. Takav proces, kompleksan i složen, nikada ne može biti konačno završen, već mora ostati otvoren i fleksibilan za stalne modifikacije. Ipak, već sada je jasno koji su to prvi i najvažniji koraci neophodni ka izgradnji jednog boljeg ambijenta.
Parlament
Najviši predstavnički dom je danas institucija bez autoriteta koja ne reprezentuje celokupnu složenost srpskog društva, koja se pretvorila u pomoćno sredstvo izvršne vlasti i partijskih elita.
Srpski parlament nije, kako se obično smatra, preglomazan, već po broju glasača koji biraju jednog poslanika (oko 27.000) spada među prosečne u evropskim okvirima (25.000-40.000). Ipak, neophodno je, zarad povratka ugleda, i u tom segmentu napraviti reformu. U tom smislu, treba primeniti standard po kojem je kubni koren od broja stanovnika ili upisanih birača optimalan za broj poslanika u skupštini. U našem slučaju, taj broj bi se kretao između 180-200 poslanika, pri čemu bi se i dalje zadržao visok stepen reprezentativnosti jer bi se jedan poslanik birao između 27.000-36.000 birača. Napominjemo da je model sa izračunavanjem kubnog korena od broja birača bolji jer realnije preslikava dinamičnost populacionih procesa od modela sa ukupnim brojem stanovnika kome je jedini adekvatan izvor popis stanovništva, koji se obavlja jednom u deset godina.
Da bi se osigurala što veća samostalnost u radu narodnih poslanika, moraju se zabraniti blanko ostavke, a ostalim normativnim aktima garantovati sigurnost poslaničkog mandata, sem u slučajevima nespojivosti sa izvršnim funkcijama, krivičnih dela za koje su predviđene kazne od preko pet godina zatvora, kao i ugrožavnja javne bezbednosti i zdravlja ili smrtnim slučajevima.
Parlament mora postati centralno mesto političkog života zemlje, a da bi se to postiglo, neophodno je ukinuti neposredni izbor predsednika države i taj čin premestiti u Skupštinu. Po Ustavu Republike Srbije, predsednik ima protokolarna ovlašćenja, a zahvaljujući direktnom biranju od strane građana nesrazmerno veliki uticaj na politički život, pa se tako stvara paralelni centar moći koji nije potkrepljen zakonskom regulativom. Zato je za našu zemlju najbolje da se formira parlamentarni sistem sa jakom izvršnom vlašću. U tom slučaju, predsednik bi se birao u Skupštini i to tako što bi u prvom ili eventualno drugom krugu glasanja bila neophodna dvotrećinska većina. U trećem, i poslednjem, bila bi neophodna polovina od ukupnog broja poslanika, a u slučaju neuspeha procedura bi se ponavljala.
Radi harmonizacije odnosa u radu Skupštine, predsednici svih odbora treba da se menjaju na godinu dana i to naizmenično iz redova vlasti i opozicije.
Izborni sistem
Sadašnji izborni sistem, proporcionalni sa jednom izbornom jedinicom i zatvorenim listama, bio je dobro zamišljen na samom početku političke tranzicije kako bi se putem njega institucionalizovale najuticajnije stranke. Već posle nekoliko godina, ovakav izborni sistem postao je kočnica daljeg razvoja političkih odnosa, destimulišući ulazak novih ljudi u sferu javnih poslova, onemogućivši uspostavljanje jasnih kriterijuma uspešnosti i promenljivosti u politici, pogodujući time samo jačanju partijskih birokratija. S obzirom na društveni ambijent u Srbiji, jasno je da reforma izbornog sistema mora ići u pravcu personalizacije i približavnja narodnih predstavnika svojim biračima, ali tako da se zadrži uticaj stranaka na kandidovanje, čime bi one bile primorane da se bore za selekciju što kvalitetnijih i uticajnijih ličnosti.
Iz tih razloga, moguća rešenja su proporcionalni izborni sistem sa zatvorenim listama i više izbornih jedinica. Zatim, personalizovani proporcionalni sistem, gde ima onoliko lista sa samo jednim kandidatom koliko se bira poslanika, a gde se mandati raspoređuju tako što se na kraju zbrajaju svi glasovi. Kod stranaka koje su prešle cenzus, mandate dobijaju obavezno oni kandidati sa najvećim brojem glasova, uz mogućnost korekcije od strane grupacija koje su ih kandidovale koja ne prelazi 20 odsto. Na kraju, rešenje je i proporcionalni sistem sa jednom ili više izbornih jedinica, ali sa otvorenim listama gde bi se birači pored stranke opredeljivali i kog njenog kandidata podržavaju.
Reforma izbornog sistema je centralna tačka za političke promene u Srbiji.
Birački spisak
Kada je reč o biračkom spisku, potrebno je digitalizovati izborni proces i omogućiti glasanje onlajn svakome ko ima ličnu kartu sa čipom i elektronski potpis. Na taj način bi se stimulisali mladi i oni manje zainteresovani za politiku da učestvuju na izborima.
Biračko pravo treba omogućiti svima koji imaju prebivalište u Srbiji poslednjih šest meseci pre datuma održavanja izbora, uz neprestanu korekciju biračkog spiska i privremeno brisanje onih koji u tom periodu nisu prisutni na adresi na kojoj se vode. Na taj način bi se dobio realan i adekvatan broj prisutnih glasača, a kojih, prema svim relevantnim procenama, ima između 4,9 i 5,2 miliona.
Teritorijalno-političko organizovanje
Kao i sve zemlje Jugoistočne Evrope, tako se i Srbija suočava sa snažnim trendovima depopulacije, pražnjenja čitavih delova svoje teritorije, metropolizacije, te odliva stručnih kadrova. Zato je neophodno teritorijalno-političko organizovanje zemlje prilagoditi datim okolnostima, kako bi se smanjili njihovi nepovoljni efekti.
Moguća rešenja su regionalizacija zemlje u okviru 6-12 regiona, gde bi se vodilo računa o njihovoj prostorno-demografskoj srazmernosti, ali uz oprez da se njihovim formiranjem ne stvori potencijalni izvor etničkog ili regionalnog separatizma. Kao i u slučaju proporcionalnog izbornog sistema sa više izbornih jedinica ili personalizovnog proporcionalnog, i ovde se mora voditi računa o simetričnosti izborne geografije.
Druga opcija je podizanje nadležnosti postojećih okruga, dobijanjem svojih predstavničkih tela u srazmeri sa veličinom lokalnih zajednica koje ih čine, i centralizovanje uprave sa nivoa lokalnih samouprava na nivo okruga. Tako bi se efikasno nadomestio nedostatak stručnih kadrova, naročito iz domena primenjenih nauka (arhitekte, građevinski inženjeri, ekolozi, informatički inženjeri…) u tim sredinama, te omogućilo da svi građani dobiju podjednako kompetentnu uslugu javne uprave. To bi podrazumevalo i da se na nivou lokalne samouprave bira samo gradonačelnik ili predsednik opštine koji bi imenovao svoju izvršnu vlast sa ograničenim brojem članova, a skupština okruga bi kontrolisala njegov rad i potvrđivala ili menjala njegove odluke. Ovakav model bi važio i za Grad Beograd i njegove gradske opštine.
Konačno, treća solucija je zadržavanja postojećih modela lokalnih samouprava, s tim da se primeni način izračunavanja neophodnog broja odbornika sa kubnim korenom od broja stanovnika ili birača, uz afirmativnu korekciju za sredine sa izrazito malim brojem birača (ispod 5000).
Političke stranke
Usled smanjenja izbornog cenzusa sa pet na tri odsto, funkcionalno je smanjiti i broj potpisa za registraciju političkih stranaka sa 10.000 na 5.000. Registrovane stranke bile bi oslobođene skupljanja potpisa za učestvovanje na izborima, kao i za kandidovanje na predsedničkim izborima. Ta obaveza bi ostala samo za grupe građana koje odluče da učestvuju na nekim izborima.
Stranka bi bila izbrisana iz registra ukoliko dva puta ne učestvuje na izborima ili ne pređe cenzus. U takvom slučaju, čitav proces registracije stranke morao bi da se ponovi.
autor:Vladimir Dobrosavljević
Vladimir Dobrosavljević je politički konsultant. Ekskluzivno za Novi Standard.
Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard
