Redukovanje stiha „od Prizrena do Rumije” na „od Pirota do Golije” predstavlja podmuklu negaciju celovitosti srpskog kulturnog prostora, ali i Srba kao naroda koji se identifikuje po jeziku i kulturi
Izgleda da nije ostala nijedna drugosrbijanska uzdanica koja od dočeka srpskih košarkaša na balkonu Skupštine grada Beograda stih „nek se srpski barjak vije od Prizrena do Rumije” nije protumačila kao izraz velikosrpske ideologije, teritorijalne megalomanije, srpskog hegemonizma i ostalih zloduha iz (auto)šovinističkog pandemonijuma. Tačno da nije bilo dočeka i ovog stiha Tomislav Marković, Boris Dežulović, Aleksej Kišjuhas, Vuk Drašković i ostali ne bi imali već danima šta da recikliraju na portalima Danasa, „Al Džazire”, hrvatskih Novosti…
Zahvaljujući košarkaškom srebru u Manili, naučili smo od ovih vatrenih polihistora i šampiona političkog orijentiringa nekoliko važnih lekcija iz geografije. Naučili smo da je „Rumija planina na jugu Crne Gore, a Prizren grad na jugu Kosova”. Da od Prizrena do Rumije ima nekih 200 km i da taj put vodi preko Skadra i severne Albanije. Srbije nema nigde. Od Srbije je u drugosrbijanskoj geografiji očigledno ostalo manje nego od Poljske posle treće deobe 1795.
Ergo, svi koji pevaju „Veseli se srpski rode” ne samo da su „dremali na časovima političke geografije”, već su i „stalno zagledani u zamišljene granice, opterećeni osvajanjima i ratovima”, a „pomenuti barjak je posveta nepretrgnutoj težnji velikosrpskog nacionalizma ka svojatanju tuđih teritorija”. Ništa da se peva, na primer, „nek se srpski barjak vije od Pirota do Golije”, samo „neki Prizreni i Kninovi, Rumije i Romanije, Like i Bosne”.
Ne znam samo ko je slagao ove dobre ljude da se kulturne granice jedne države i matičnog naroda uvek podudaraju s njenim geografskim granicama? Koje su sve časove i lekcije u školi ovi korifeji sekularnog sveštenstva prespavali kada ne znaju da kulturni prostor jednog naroda vrlo često ne odgovara političkim i administrativnim granicama države koju taj narod većinski naseljava?
To je jedna toliko banalna i očigledna istina da svako ko u stihovima „nek se srpski barjak vije od Prizrena do Rumije”, pre težnje srpskog naroda za opstankom i kulturnim povezivanjem, težnje za omeđavanjem kulturnog prostora na kome je dobrim delom ne samo politički diskriminisan i kulturno marginalizovan (Crna Gora), već i fizički odstranjen i getoizovan (Kosovo i Metohija), vidi lamentiranje „nad zlehudnom sudbinom i istorijom koja mu ne da da uzme još malo teritorije” zaslužuje duboki prezir.
Kada je 1939. godine urednik Žičkog blagovesnika pitao episkopa Nikolaja Velimirovića: „Da li ste vi za demokratsku ili fašističku osovinu?”, Nikolaj mu je odgovorio: „Zar mi nemamo svoju osovinu? Naša je osovina od Jegejskog mora do Tihog okeana, ili od Soluna do Vladivostoka”.
Poznate su mi brojne kritike lika i dela episkopa Nikolaja Velimirovića, od kojih su neke vrlo opravdane a druge su opet potpuno neosnovane. Ali još nikoga nisam čuo da je ove poznate Nikolajeve reči protumačio kao poziv za teritorijalnim prisvajanjem, prostornim širenjem od Pacifika do Solunskog zaliva ili negiranjem nepravoslavnih identiteta na tom prostoru.
Ili kad Milan Kašanin kaže „nismo, mi, tražeći izlaz na svetsku scenu, uzalud išli od Studenice do Hilandara i od Hilandara do Sentandreje, ni sejali putem samo kosti, sejali smo i misli” samo neko epski zlonamaran bi mogao reći da su Srbi od Atosa do Budima mačem i ognjem širili svoj kulturni imperijalizam ili da srpskoj zastavi nije mesto na ta dva pola srpske identitetske vertikale.
Ali kada se udarna grupa američkog nosača aviona USS „Hari S. Truman” u sastavu američke šeste flote usidri u Split isti ovi, kojima se u stihovima „nek se srpski barjak vije od Prizrena do Rumije” priviđa prisvajanje tuđih teritorija, dobijaju orgazmičke napade i nemaju nikakav problem s tim što se u službenoj himni američkih marinaca peva:
„Od dvorova Montezume // do obala Tripolija // Mi vodimo bitke naše zemlje // U vazduhu, na kopnu i u moru”
(„From the Halls of Montezuma // To the shores of Tripoli; // We fight our country’s battles // In the air, on land, and sea”)
Ko je malo i zadremao na časovima istorije i geografije, zna da od dvorova Montezume do obala Tripolija stoji samo jedan okean.
Ili, daleko bilo da, kao Poljaci u „Mazurki Dabrovskog”, poljskoj nacionalnoj himni, na dočecima svojih sportista pevamo:
„Jošte Poljska (Srbija) propala nije, // dok mi živimo. // Što god nam je sila strana otela, // vratit će sablja junačka”.
Kakav bi to šlagvort za drugosrbijanska britka pera bio da u nedostatku nadahnuća za redovnu mesečnu apanažu uvek mogu da se vrate tekstu nacionalne himne koja na samom početku poziva na istorijsku osvetu i vojni povraćaj otetih teritorija.
Nije, međutim, cilj ovih plemenitih ljudi da obuzdaju demone agresivnog srpskog nacionalizma žednog tuđih teritorija i da proslave uspeha srpskih sportista vrate u granice Srbije: „Pobede proslavljaju uz pesmu u kojoj se nijednom rečju ne pominje Srbija. Ništa iz ove zemlje ne slave. Ni Čačak, ni Sombor, ni Pirot, ni Tutin, ni Moravu, ni Savu, ni Tisu, ni Rudnik, ni Staru planinu, ni Taru. Ne daj bože Beograd ili Novi Sad”. Ili kako to u formi retoričkog pitanja sublimira kolumnista Al Džazire: „Zar ne bi moglo da se peva: ‘Nek se srpski barjak vije od Pirota do Golije’?”.
Cilj ove unisone autošovinističke agende staje u formulu duha samoporicanja, onako kako ga je definisao Milo Lompar: „Sve što je srpsko treba svesti na srbijansko, da bi sve što nije srbijansko – kao Njegoš, Andrić, Selimović, Kulenović, Lubarda, Miroslavljevo jevanđelje, crkva na Rumiji – vremenom prestalo da bude srpsko.”
Ovo redukovanje „od Prizrena do Rumije” na „od Pirota do Golije” predstavlja podmuklu negaciju celovitosti srpskog kulturnog prostora, ali i Srba kao naroda koji se identifikuje po svom jeziku i svojoj kulturi.
autor:Aleksandar Divović je pravnik i publicista iz Požege
Izvor Novi Standard
