Ironično, deluje da je Srbija sprovodeći tranziciju u globalni kapitalistički poredak, na neki perverzan način, završila na početku svog putovanja. U 2021. godini, kao da se rat vodi i dalje, samo drugim sredstvima.
Oko kamere koje viri kroz prozor automobila u pokretu prelazi preko niza napuštenih dvorišta, u kojima zvrje razorene kuće. Nema traga ljudskog prisustva, ne čuje se ni larma domaćih životinja, samo zvuk motora i automobilskih guma dok krckaju trošnim seoskim putem. U sablasnoj atmosferi smenjuju se ogoljene porodične kuće, često bez prozora i vrata, ali i krovova koji deluju strgani na brzinu, u euforiji, poput skalpova.
Te obeskrovljene kuće više nikom nisu dom.
Gornje Nedeljice, selo na samom Zapadu Srbije, samo dvadesetak kilometara od granice sa Bosnom i Herecegovinom, svakog dana sve više postaje grad duhova. Rat iz devedesetih je odavno završen, a novi nije na vidiku. Ili možda jeste.
Napuštena dvorišta obmotana su crveno-belom trakom kao da je reč o mestu zločina.
Multinacionalna rudarska korporacija Rio Tinto u Nedeljicama planira da izgradi 2,4 milijarde dolara vredan podzemni rudnik za eksploataciju litijuma, tog „belog zlata“ koje se predstavlja kao rešenje za smanjenje potrošnje fosilnih goriva. Kontroverzni projekat koji nosi potencijal ekološke katastrofe zbog tehnologije ekstrakcije minerala, mobilisao je stručnjake i zelene aktiviste u Srbiji kao nikada ranije, gurnuvši ekologiju u centar korumpiranog srca mejnstrim politike.
Korporativnog giganta, čiji je spisak nepočinstava širom sveta duži nego šoping lista porodice Kardašijan, podupire Vlada Srbije, ali i brojne zapadne ambasade. Rio Tinto već duže vreme od lokalnog stanovništva u selima doline reke Jadar otkupljuje zemljište na kom će se nalaziti rudnik, jer je vlasništvo neophodno kako bi se uopšte dobila dozvola za eksploataciju.
Nakon što je tema postala prevruća u javnosti, kompanija čiji je konsolidovani prihod od prodaje u 2020-oj bio tek dvadeset odsto manji nego ukupna vrednost srpske ekonomije, pojačala je svoje finansijske ponude srpskim seljacima, pa se egzodus stanovništva u poslednjih nekoliko meseci značajno intenzivirao. Prinudna prodaja i selidba sa „vekovnih ognjišta“, podseća na „humano preseljenje stanovništva“, zlokobnu eufemističku kovanicu Franje Tuđmana, koju su ratnohuškački političari Balkana nemilice zlorabili tokom ratova devedesetih. Finansijski projektili kojim je Rio Tinto slomio otpor meštana odgovorni su za stanje kuća sa početka teksta.
Ironično, deluje da je Srbija sprovodeći tranziciju u globalni kapitalistički poredak, na neki perverzan način, završila na početku svog putovanja. U 2021. godini, kao da se rat vodi i dalje, samo drugim sredstvima.
Država, jureći za nacionalnim suverenitetom koji je navodno gušen u socijalističkoj Jugoslaviji, sada otvoreno delegira suverenitet multinacionalnoj korporaciji. Iako sama eksploatacija minerala jadarit, iz koga bi trebalo da se ekstrahuje dragoceni litijum, nije odobrena, jer nije završena ni studija o proceni uticaja na životnu sredinu, Vlada je već načinila brojne ustupke Rio Tintu.
Javno preduzeće zaduženo za puteve, dalo je punomoćje Rio Tintu da podnese dokumentaciju za izgradnju pristupnih saobraćajnica do puteva koji bi vodili do rudnika, koji još uvek nije odobren, i da umesto javnog preduzeća za „javni“ put pribavlja lokacijske uslove, izradi idejno rešenje, kao i sam projekat za građevinsku dozvolu.
Multionacionalka je „opunomoćena“ i da skrene prugu Valjevo-Loznica sa njene prvobitne trase, kako ne bi prelazila preko rudne žile jadarita, koji ta kompanija namerava da eksploatiše.
Predsednik Vučić tvrdi da će se sve rešiti na referendumu, ali nedavne izmene referendumskog zakona, ali i Zakona o eksproprijaciji, po kome će se po hitnom postupku u roku od pet dana građanima oduzimati imovina, ako država proceni da je od javnog interesa, izazvala je sveopštu pobunu.
Blokirane glavne saobraćajnice u Beogradu, i drugim gradovima širom Srbije, sukobi sa policijom, kao i sukobi pobunjenih građana sa fudbalskim huliganima pod kontrolom Srpske napredne stranke koji su u Šapcu nasrnuli na protestante sa palicama, čekićima i bagerom, podigli su čitavu zemlju na noge.
Projekat „Jadar“ koji je Vlada proglasila strateškim „nacionalnim interesom“, jer će Srbija navodno prosperirati od rudarenja minerala za kojim u svetu vlada jagma, za brojne građane predstavlja evidentnu izdaju nacionalnih interesa. Fraza „izdajnik“ koju je predsednik Aleksandar Vučić zloupotrebljavao decenijama da oblati svoje političke protivnike, sada može da mu se vrati kao bumerang.
Uostalom, kako potencijalna ekološka katastrofa koja bi ugrozila strateški važna vodoizvorišta, uništila lokalnu poljoprivredu, živi svet, i dovela do potencijalne depopulacije čitavog regiona, može biti od „nacionalnog značaja“? Kako odricanja od suvereniteta kompaniji ozloglašenoj gde god je kročila bušilicom, i koju podržavaju SAD, Velika Britanija, Australija i Nemačka, može biti zaštita nacionalnih interesa. U kojoj to zemlji pretvaranje dedovine u ekološku deponiju i resursnu koloniju za ekstrakciju vrednih minerala od kog će srpski poreski obveznici imati najmanje koristi, može da se smatra patriotizmom?
Nije slučajno to što je SNS poslala lokalne huligane krajem oktobra da tokom posete Gornjim Nedeljicama poslanice Zelenih, Viole fon Kramon, zajedno sa opozicionom koalicijom Zelenović-Ćuta-NDB, viču da je ona lobistkinja za nezavisnost Kosova. Niti to da ministarka rudarstva Zorana Mihajlović, autsorsovana portparolka Rio Tinta, kritikuje „zelenu opoziciju“ za izdaju Kosova, ulazeći na „patriotski“ teren, koristeći rečnik koji joj stoji nezgrapno kao titula demokratski izabranog predsednika njenom šefu, Aleksandru Vučiću. U spin-scenariju vlasti, borci za čistu vodu, zemlju i opstanak srpskog življa u Zapadnoj Srbiji, u očima naroda treba da budu predstavljeni kao izdajnici, a oni, tobožnji narodni zaštitnici koji donose ekonomski prosperitet na litijumski pogon.
No, da li je dolina Jadra, umesto mitologizovanog Kosova, postala novo srce Srbije i njenog nacionalnog suvereniteta i integriteta. Da li je ovo pitanje na kome opozicija može rušiti čeličnu stabilokratiju Aleksandra Vučića, miropomazanu od strane Evropske unije?
„Sa dolaskom Rio Tinta doći će do oduzimanja zemljišta. Nećemo moći da prehranimo stado“, kaže 50-ogodišnji poljoprivrednik Predrag Đurić, otac troje dece, iz sela Korenita, koje se nalazi dva kilometra od mesta gde je planiran ulaz u rudnik. Đurić ima 10 hektara zemlje na mestu gde Rio Tinto planira deponiju.
„Deo naroda je već prodao. Ali udarili su na tvrd orah, mnogi neće prodati. Branićemo ovo i golim životima. Mnogi su se okliznuli na Drini“.
Realnost periferije i izneverena obećanja
Nakon što je svrgnuta vlast Slobodana Miloševića, Srbija je započela otvaranje prema „slobodnom svetu“, brže-bolje naglavačke skočivši u vrtloge globalne ekonomije. Međutim, obećanja o napretku i blagostanju, nisu se ostvarila. Za male zemlje na periferiji kapitalističkog sistema, mantra o slobodnom tržištu znači dve stvari: sveopštu rasprodaju i legalizovanu eksploataciju, a sve to uz asistenciju vladajućih elita.
Vlast koju su predvodile stranke DOS-a, rasprodala je u bescenje najveći broj državnih preduzeća, ostavivši stotine hiljada građana bez posla, nakon čega su na red došli jedino preostali prirodni resursi. Aleksandar Vučić, već deset godina suvereno vlada Srbijom, uništavajući nezavisne institucije, patološki kontrolišući medije, ali i jačajući svoju firmu-klan-partiju koja je izgradila klijentelističku mrežu od 700.000 članova. Iako se na vlast uspeo na borbi protiv korupcije i anti-radničkih politika prethodne vlasti, pokazalo se da je on još veći zaštitnik krupnog kapitala, ne samo u ideološkom smislu, već i zbog svoje anti-demokratske efikasnosti. Njegova autoritarnost i nepoštovanje bilo kakvih procedura, idealna je za dilove iza zatvorenih vrata sa stranim investitorima, i sprovođenje lobističkih želja po hitnom postupku.
Rio Tinto u Srbiji istražuje od 2004, međutim, tek je Vučićeva Vlada 2017. sa Rio Tintom potpisala Memorandum o razumevanju. Nakon toga formirana je i radna grupa za implementaciju projekta „Jadar“, u kojoj se nalaze predstavnici kompanije, Vlade, brojnih javnih preduzeća, ali i Majk Širaev, drugi sekretar u ambasadi Australije, i Stiven Ndegva, direktor Svetske banke u Srbiji. U brojnim dokumentima koji se prethodnih meseci procureli, a koji se tiču projekta, jasno je da Vlada trpi pritiske iz zapadnih ambasada da se ovaj posao sklopi, kao i da je studija o uticaju na životnu sredinu samo formalnost, ali i Vučićeva iznuđena najava da će građani o projektu odlučivati na referendumu.
Međutim, Vučić ništa ne prepušta slučaju. Krajem novembra u parlamentu bez opozicije, po hitnom postupku, usvojene su izmene Zakona o referendumu, za koji stručnjaci kažu da će olakšati manipulaciju vladajuće glasačke mašinerije. Izmenjen je i Zakon o eksproprijaciji koji će omogući vlasti da, po hitnom postupku, građanima oduzme imovinu, a u cilju sprovođenja projekata od kvazi-nacionalnog značaja, odnosno investitorskih poduhvata kompanija poput Rio Tinta.
Zašto ne kopati na periferiji?
Multinacionalna korporacija snažnu političku podršku ima i u zemljama iz koje su njeni deoničari. Velika Britanija već godinama gura projekat, specijalni izaslanik SAD za Balkan Metju Palmer je opoziciji sugerisao da ne ruši vlast na ovom pitanju, omiljena američka građevinska kompanija Behtel, poznata po gradnji tamo gde je američka vojska prethodno rušila, već radi na projektu, dok se nedavno na litijumski voz otvoreno priključila i Nemačka.
„Ako se interesuje ceo svet, onda se interesujemo i mi i to je jasno. Srbija zaista ima nešto što vredi… Nije samo reč o nemačkim interesima, to je pitanje kojim će se baviti države članice EU, jer je očuvanje životne sredine u Evropi zaista važno pitanje”, izjavila je bivša nemačka kancelarka Angele Merkel nakon sastanka sa predsednikom Vučićem u septembru ove godine, tokom njene oproštajne turneje po Balkanu.
I zaista, Srbija ima nešto što vredi. Međutim, ima i Nemačka, u kojoj se nalazi jedno od najvećih svetskih nalazišta litijuma, u jugozapadnoj dolini Gornje Rajne. Vađenje litijuma iz termalnih izvora vode u Nemačkoj je manje štetno od eksploatacije i prerade u Srbiji, ali pitanje je da li će do toga uopšte doći zbog toga što se lokalno stanovništvo, za razliku od Srbije, tamo nešto ipak pita.
Interes Nemačke nije slučajan, jer se u dokumentu koji je misija Srbije pri EU prosledila Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, a koji je objavio istraživački portal BIRN, navodi i da je Rio Tinto već uspostavio kontakte sa tri nemačke automobilske kompanije – Dajmler Mercedes, Folksvagen i BMW-om.
Evropska Unija uvozi gotovo sav litijum koji koristi, a ima ambiciozan plan da taj proces preokrene, i zbog ekonomskih, ali i geopolitičkih razloga s obzirom na to da Evropska komisija (EK) procenjuje da će do 2030. godine potražnja za litijumom porasti 18 puta. Potpredsednik EK Maroš Šefčovič u martu je izjavio da je cilj Evrope da do 2025. godine postane drugi najveći region u svetu za proizvodnju litijum-jonskih baterija, odmah nakon Kine.
U još jednom procurelom dokumentu, onom Odeljenja EK za unutrašnje tržište, industriju i preduzetništvo, navodi se da EU direktno podržava investiciju Rio Tinta, da se očekuje da se studija o životnoj sredini odobri u prvom kvartalu 2022. godine, kao i da EK vodi sa srpskim vlastima razgovore o mogućnostima razvoja strateškog partnerstva u proizvodnji sirovina i baterija koristeći to što je Srbija u pregorima o pristupanju Uniji i što postoji mogućnost integracije sa evropskim proizvodnim lancima.
Direktorka Rio Tinta Marni Finlajson nedavno je izjavila da projekat „Jadar” ima potencijal da proizvodi godišnje oko 58.000 tona litijum karbonata za izradu baterija i pozicionira se kao najveći izvor litijuma u Evropi u narednih najmanje petnaest godina. Izjava je data u kontekstu potpisanog Memoranduma o saradnji sa kompanijom „Inobat“, evropskog proizvođača baterija koji ima postrojenje za istraživanje i razvoj i pilot fabriku u Slovačkoj, i koja aktivno priprema planove za izgradnju nekoliko fabrika baterija, uključujući i jednu u Srbiji.
Međutim, zbog čega se baš insistira na Srbiji kao resursnoj bazi EU i kreme evropske proizvođačke industrije. Iako se pagagajski ponavlja da Srbija ima najveće rezerve litijuma u Evropi, to nije tačno. Veće depozite imaju Nemačka i Češka, a značajni su otkriveni i u Francuskoj, Finskoj, Austriji, Španiji i Portugaliji. Takođe, ekstrakcija litijuma iz autentičnog minerala jadarit nikada pre nije rađena, niti je poznata tehnologija kojom bi se to vršilo.
Kao i uvek, suština je u autsorsovanju prljave proizvodnje na evropsku periferiju: maksimizacija profita uz minimalne ekološke posledice po političke rejtinge. Snovi srpskih liberalnih elita o bivanju delom „civilizovanog zapadnog sveta“ već duže vreme deluju kao košmar. U neispavanom bunilu konačno počinje da se shvata da Srbija jeste deo tog sveta, ali poslednja rupa na toj svirali, jer to joj je i bilo namenjeno. Floskule o „evropskim vrednostima“ stara su oblanda u koju se uvijaju samozaljubljeni intelektualci u zemljama periferije koje krupni kapital želi da kolonizuje.
Srpski predsednik Vučić, uprkos dokazima o korupciji svojih ministara, vezama sa kriminalnim bandama i urušavanju demokratije i pravne države, i dalje je glavni partner Evrope, a prevashodno Nemačke.
„Nemačka preduzeća su sve aktivnija, a investicije su od 2000. godine premašile 3,5 milijardi evra. Nemačka preduzeća su stvorila na desetine hiljada radnih mesta u Srbiji. Srbija postaje sve zanimljivija za strane investitore, posebno za automobilsku industriju, a ključ za razvoj srpske privrede je potvrđen i u beloj knjizi stranih investitora“, naveo je nedavno ambasador Tomas Šib nakon što je sa Vučićem prisustvovao otvaranju fabrike izduvnih sistema za automobilsku industriju nemačke firme BAS Boysen Abgassysteme, koju je nazvao simbolom „izuzetnih ekonomskih odnosa dve zemlje”.
Podržavajući Vučićevu vlast koja se reprodukuje kroz farsične izbore za koje i evropske diplomate znaju da su samo festival kompetetivnog autoritarizma, dok s druge strane podupire kopanje litijuma, EU se praktično vezala za dva najnepopularnija projekta u Srbiji. Dok jedan uništava demokratsko biće zemlje koja se još uvek oporavlja od ratova devedesetih i autokratije Slobodana Miloševića, drugi može zauvek devastirati zemlju kojoj je sem vode i zemlje – malo šta preostalo.
Posledice i kome se isplate?
U samoj dolini reke Jadar u Zapadnoj Srbiji gde se planira iskopavanje jadarita živi više od 4.000 ljudi. Priobalje Jadra je bazen podzemnih voda od značaja za vodosnabdevanje šireg područja, oblast s više od 140 zaštićenih biljnih i životinjskih vrsta i 50 lokaliteta kulturno-istorijskog nasleđa.
Zbog svega toga stručnjaci u Srbiji nisu oduševljeni planom Rio Tinta, makar oni koji nisu na platnom spisku kompanije, jer je rudarski gigant već odavno angažovao eksperte sa nekoliko stručnih fakulteta u Srbiji kao što su Rudarsko-geološki, Mašinski i Građevinski fakultet.
V.d. dekan Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Ratko Ristić tvrdi da će se vrlo „invazivan uticaj rudnika“ osećati na 1290 hektara prostora, od čega bi 203 hektara šume i 316 hektara poljoprivrednog zemljišta potpuno promenilo namenu, uništivši region koji praktično živi od poljoprivrede. Pored toga rudarskim i prerađivačkim aktivnostima na ovom „zelenom projektu“ oslobađaće se i oko sedam hiljada tona organskog ugljenika. Važan deo Srbije bi bio prekriven deponijama – na kojima će se taložiti velike količine arsena, nikla, kadmijuma i olova.
Predviđeno je i da se upotrebi 110 tona eksploziva mesečno, da se koriste ogromne količine vode, 20.000 m³ dnevno, upotrebi 300.000 tona sumporne kiseline godišnje, a da 25.000 m³ otpadnih voda dnevno završe u Jadru ili cevima u Drini, upozorava Zvezdan Kalmar iz Centra za ekologiju i održivi razvoj, CEKOR.
Kompanija negira ozbiljnije opasnosti, ali za sada nije izrađena sveobuhvatna studija o uticaju na životnu sredinu. Međutim, ona inicijalna za promenu prostornog plana u Loznici, a koju je Ministarstvo građevinarstva izradilo po zahtevu Rio Tinta, već sadrži ozbiljna upozorenja. Studija, između ostalog, upozorava na potencijalno narušavanje kvaliteta vode, „degradaciju prirodnog staništa“, efekte na migracione puteve, „fragmentaciju populacije“ i nakupljanje različitih vrsta otpada, a ističu se i hemijske promene u zemljištu koje mogu dovesti do potpune jalovosti.
Sama tehnologija prerade rude još uvek nije poznata, a i kako bi bila kada ekstrakcija litijuma iz srpskog minerala „jadarit“ nikada nije vršena. Povrh svega, to će raditi Rio Tinto, kompanija koja do sada nije rudarila litijum, a čija je generalna reputacija takva da bi joj prosečno odgovorna osoba teška srca poverila na čuvanje i stada nacrtanih ovaca.
Početna ispitivanja su već izazvala određenu štetu građanima. Petoro meštana iz okoline Loznice dobilo je odštetu od Rio Tinta nakon što je tokom istražnih radova došlo do izlivanja podzemnih voda na njihove useve. Laboratorijski izveštaj je pokazao da je procurela voda sadržala povišene koncentracije bora, natrijuma i drugih hemijskih elemenata. Kompanija je potvrdila da je došlo do curenja, ali da se radilo o „malom broju” uređaja za šta su vlasnicima zemljišta ispatili odštetu u visini od 2.000 evra.
Postavlja se i pitanje šta Srbija dobija od toga što će još jedna strana korporacija da profitira od još jednog prirodnog bogatstva koje će biti otuđeno od građana. Prema pojedinim procenama, Rio Tinto će u prvih deset godina eksploatacije zaraditi četiri milijarde evra, a država samo 300 miliona. Oponenti projekta ističu da samo poljoprivredna proizvodnja u toj oblasti, uz mala ulaganja, može iznositi više od 80 miliona evra godišnje.
Srbija je među državama sa najnižom rudnom rentom u Evropi, a varira u zavisnosti od mineralne sirovine, i kreće se od tri do sedam odsto, dok u mnogim razvijenim zemljama rudna renta iznosi i između 25% i 30% ekstrahovane rudne sirovine.
S druge strane, pojedini upozoravaju da litijumske baterije i nisu sigurna budućnost, jer se sve više u svetu daje prednost natrijum-jonskim i grafenskim baterijama, kada su u pitanju automobili na struju. Poslednja generacija natrijum-jonskih baterija pokazuje sve potrebne performanse, uz manje troškove proizvodnje, zbog čega je najveći svetski proizvođač baterija za električne automobile CATL, snabdevač Maskove „Tesle“, najavio prelazak na njihovu masovnu proizvodnju od 2023. godine.
Uprkos pritiscima iz sveta visoke diplomatije i krupnog kapitala, Vučić teško da će išta uraditi pre izbora zakazanih za april 2022. U državi u kojoj su opozicione stranke kao rogovi u vreći, a građani nepoverljivi prema svim političarima, pitanje životne sredine postaje ujedinjujući nad-ideološki, ali i nad-naciona(l)istički faktor. Rio Tinto postao je ozloglašeni korporativni posterboy čiji je mobilizacijski efekat toliko snažan da može da osakati i armiranu vlast Srpske napredne stranke.
Ako su nekad političari u Srbiji padali na pitanju rešavanja statusa Kosova i Metohije, danas se patriotizam meri po tome da li podržavate kopanje litijuma u Zapadnoj Srbiji anglo-britanske kompanije koja je, između ostalog, pod patronatom Franciska Franka snabdevala Hitlerovu vojnu mašineriju.
Deluje da Srbija konačno ima priliku da izađe iz začaranog kruga post-ratne tranzicijske podele na liberalnu i nacionalističku Srbiju, a koja već treću deceniju maskira zahuktali klasni rat koji proizvodi siromaštvo, uništava prirodne resurse, a najobrazovanije kadrove tera iz zemlje. Za razliku od kosovske kvadrature kruga, ekološko pitanje je emancipatorno, i gura ljude u promišljanje prioriteta – temelja bez kog su sva identitetska pitanja izlišna. Kada se pokrene pitanje čiste vode i vazduha, zemljišta koje ne rađa otrov, i raspodele javnih resursa koja pripadaju svim građanima Srbije, a ne samo manje ili više slatkorečivoj političkoj oligarhiji, ni klasno pitanje nije toliko daleko, a sa njim i dostojanstven rad, sindikalno organizovanje i zaštita nacionalne od nasrtaja velikih sila.
Da u ekologiji čuči zec promene najbolje svedoči agresivan odgovor Srpske napredne stranke na eko-aktiviste, jer ako neko ume da namiriše opasnost, to je Aleksandar Vučić, osoba (pre)opterećena istraživanjima javnog mnjenja. O tome da je dihotomija „žuti lopovi-radikalska stoka“ takođe na političkoj samrti, govore i višemesečni besramni napadi „stare opozicije“ predvođene Narodnom strankom, na Aleksandra Jovanovića Ćutu. Uplašeni za svoju monopolističku poziciju u srpskoj opoziciji, kopilad Demokratske stranke besramno i besomučno, takoreći vučićevski, ostrvili su se na rađanje treće opcije – koalicije koju su formirali Ćutin „Ekološku ustanak“, pokret Ne davimo Beograd, i stranka Nebojše Zelenovića, jedinog DS-otpatka koji je sačuvao kakav-takav ugled u biračkom telu. Čini se da nakon 10 godina Vučićeve vlasti u kojoj ostaci nedoklane vlasti DOS-a nisu uspeli da se presaberu, Srbija konačno ima šansu da kreira respektabilnu političku alternativu.
U tom smislu, nemački Zeleni bi trebalo da razmisle koga će sledeći put poslati kao podršku ovoj tzv. zeleno-levoj koaliciji. Ako je dolina Jadra novo Kosovo, a time i neo-srce Srbije, pobornica nezavisnosti Kosova Viola fon Kramon bi sledeći meč mogla i da presedi na klupi, jer će njen istup ponovo biti penal za spin-mašineriju vlasti. To jest, ako nova nemačka vlada ovoj zemlji želi dobro. Ili, pak, više želi taj divni, srpski litijum.
autor:Radomir Klasnić
