O fenomenu srpske nesloge

Brojne poslovice, romani i eseji posvećeni fenomenu srpske nesloge, koliko god istinito odzvanjali, vekovima ne postižu svoj cilj. Što su istinitiji, to više liče na srpski usud

Živome živo krvavi dug,

brat brata jede,

druga drug.

Jede, a pojedene

nemanska već utroba ih vari

zle u goru krv.

Ovi opori i strašni stihovi Momčila Nastasijevića, kao ni brojne poslovice, pripovetke, romani i eseji posvećeni fenomenu srpske nesloge, koliko god istinito odzvanjali, vekovima ne postižu apostolski cilj. Naprotiv, što su istinitiji, to više liče na srpski usud, na zavet i suštinu, na neminovnost kojoj se nema svrhe ni opirati. Anegdote o svađama, parnicama i ubistvima među braćom radi međe ili šljive već su poprimile šaljive forme i postale folklor. Nesloga je, takođe, jedan od ključnih motiva u mom romanu. Takvi smo mi – prosto sa nekim ponosom izgovaraju mnogi prihvatajući tako samodestruktivnu slabost za samoodređenje i sudbinu.

Nedavno sam na društvenim mrežama, nakon što je moj tekst o slučaju Filozofskog fakulteta objavljen na Novom Standardu, bila doslovno zatrpana pitanjem – „zašto ti toliko braniš Miloša Kovića?“ Ponovilo se ovih dana to pitanje, i umnožilo, samo je ime drugo – „zašto ti toliko braniš Dragoslava Bokana?“ Nisam mogla da odgovorim „zato što neće niko, zato što je sam, zato što je pošten“ jer, srećom, ni jedan ni drugi nisu sami, čuli su se brojni glasovi i pružena im je značajna podrška. Zato sam odgovorila u oba slučaja istim pitanjem – „a zašto ga ti ne braniš?“

Ne postoji funkcionalna zajednica čiji članovi ne štite jedni druge. To ne podrazumeva slepilo za potencijalnu odgovornost ili krivicu onog koga treba odbraniti, već lojalnost iz koje proističe odlučnost da se nesporazumi razreše a klevete razobliče, da se eventualna šteta nadoknadi. Pre svega podrazumeva uverenje da kod člana zajednice koji je, uslovno rečeno, nešto skrivio nije postojala zla namera.

Odsustvo tog uverenja obesmišljava princip uzajamne lojalnosti, a njeno nepostojanje vodi direktno i neumitno u ukidanje same zajednice. Mogli bismo, dakle, konstatovati, da srpski patriotski blok nije zajednica iako postoji minimum konsenzusa oko ključnih pitanja, zato što partikularni interesi i ambicije onemogućavaju da se uspostave odnosi poverenja.

Smrtonosna bolest

Ogroman politički kapital Dragoslava Bokana neznatno se osuo kada je on odlučio da počne da se pojavljuje na „onim“ televizijama koje su patriotski komesari proglasili nedostojnim. Uopšte neću ulaziti u analizu i ispitivanje opravdanosti ove Bokanove odluke jer nisam njegov advokat niti imam uvid u to kolika je korist (ili šteta) od nje u narodu, a ne u teoriji. Osvrnuću se na drugi momenat ovog transfera. Pretpostavimo da je pogrešio.

Da li to nužno podrazumeva da se „prodao“, da je „izdao Srbiju“, da je „lažni patriota“ i nije li naročito neumesno kada ovakve insinuacije pristižu od strane onih koji su i sami pre dvadeset godina i te kako pogrešili? Da li je njih trebalo upitati kome su se tada prodali kada su podržavali državni udar i, doslovno, prodaju zemlje koja je posle njega usledila, umesto što smo prihvatili njihovo „izvinite, nismo znali“ i nastavili dalje, uvažavajući sve one pozitivne aspekte njihovog angažmana i misli i, pre svega, podrazumevajući da su zaista samo pogrešili, šaljući putem načinjenim od svojih dobrih namera Srbiju pravo u pakao.

O onima koji su dresirani globalistički igrači nema svrhe govoriti. Lažni konvertiti koji danas moraju iz oportunističkih razloga da glume patriote koriste svaku priliku da dezavuišu one koji to stvarno jesu koristeći sve moguće zamke političke korektnosti, liberalskog prenemaganja, komunističkog zastrašivanja. Oni i dan-danas duhovno i moralno pripadaju svojoj staroj zajednici srbomrzaca i autošovinista.

A šta je sa zajednicom rodoljuba? Ništa, nema je, i to je, nažalost, opšte mesto. Jedan je na „Pinku“ dok drugi neće na „Pink“ nego u „Ćirilicu“ koju treći prezire ali se ponekad pojavi na „N1“ zbog čega je četvrti duboko zgrožen. Čak i ako se usklade oko dinamike TV nastupa, zakačiće se oko nekog od novih spomenika, oko idealnog političkog uređenja, ako su obojica monarhisti – siguran je sukob oko Obrenovića i Karađorđevića, oko Majskog prevrata i Radovanjskog luga, neminovno će se posvađati uvek videvši u onom naspram sebe ne brata koga treba razuveriti radi zajedničke stvari nego konkurenta kog treba uništiti. Možda je (takođe oklevetani) Zoran Ćirjaković u pravu kad ukazuje na to da se uveliko vodi borba za novog oca nacije, samo što se čini da je broj pretendenata daleko veći nego što ovaj narod može da podnese.

Malo pre nego što ga je Gospod pozvao, pokojni muftija Zukorlić je u pauzi tokom snimanja jedne emisije rekao da je „najveći problem Srba to što ne veruju u Boga“.

Čak i ako stavimo po strani, radi naših istomišljenika ateista, duhovni, identitetski, suštinski aspekt ove teze i posvetimo se socijalnom, ona će i dalje biti duboko istinita. Iz koje god perspektive da gledamo, čini se da jedino Crkva ima ključ za zaključavanje zloduha srpske nesloge. Ne mislim na njen institucionalni autoritet koji, iako još uvek veliki, moda anarhističkog odbacivanja svake hijerarhije i poretka teži da ruinira. Svedočili smo ovih dana uznemirujućim i nedostojnim napadima na našeg patrijarha, koji opet nisu došli samo sa „protivničke“ strane. Mnogi među nama bez oklevanja su ga osudili i takođe optužili da se „prodao“ i da je „Vučićev patrijarh“.

Kad kažem da Crkva može isceliti ovu našu smrtonosnu bolest mislim pre svega na Liturgiju. Na živu zajednicu ljubavi, onih koji se pričešćuju Životom iz iste čaše i tako iznova i iznova postaju jedno. Sekularni patriotizam, mada i dalje humaniji od globalističke agende haosa, ovde nema na šta da se nakalemi.

Sa druge strane, temelj naše države je naš hrišćanski identitet. Daleko sam od, u suštini takođe autošovinističke, pretpostavke da smo mi, Srbi, po prirodi loši. Naprotiv. Tek nesrećno (ovde nema prostora za navođenje i analizu uzroka) zamenivši svoj pravi identitet lažnim, a Crkvu kafanom i ulicom, postali smo nacija raspojasanih kabadahija, galamdžija, ulizica, zaverenika, klevetnika, a takva nam je postala i država. U retkim trenucima kad smo trezveni, ne sećamo se da smo išta skrivili i pitamo se ko nam je to raskrčmio imanje. Ogorčenost i sumnjičavost opravdavamo činjenicom da smo često bivali iznevereni, ali nikad ne zaračunamo one prilike u kojima smo se sami poneli nečasno, ostavivši brata u nevolji da se snalazi sam.

Uslov našeg opstanka

Da se vratimo iz metafore u realnost. Politika je strateška igra. Mnogo se kalkuliše. Kovića je, naravno, bezbedno i u političkom smislu veoma isplativo braniti svakom srpskom patrioti. Miloš Ković je jedna od retkih, ako ne i jedina, figura na našem društvenom polju čista kao Sunce. Pošto ga je, dakle, nemoguće napasti, postaviti mu nogu, osporiti, ukloniti, bolje mu se prikloniti i skupiti koji poen na račun njegove politikom neukaljane ličnosti.

Sa Bokanom je drugačije. „Kontroverzan“, „opskuran“, „prodati bot“, „udbaš“ (sve epiteti koje su ovi ideološki i moralni čistunci kačili Dragošu Kalajiću u prošlosti, pa pošto su u međuvremenu došli u poznanje istine, sad brane Kalajića od Bokana). Ali sa druge strane, narod ga voli. I to mnogo. Ima u rečima neku silu koja drugima nedostaje.

I tu je patriota taktičar u problemu. No brzo razmišlja i pronalazi solomonsko rešenje. Sad kad su neprijatelji udarili na Bokana, on će im pomoći, i kad Bokana više ne bude, sam će u narodu da zauzme njegovo mesto. On neće da radi zajedničkog interesa upotrebi to oružje koje Bokan ima, i stavlja na raspolaganje. Ne, hoće sve lovorike samo za sebe. Ne da se dužnosti i možda jednog dana zasluge podele naspram darova koje saborci imaju nego da sve pripadne njemu, jer je on dovoljan i savršen.

O tome se radi. Ne o tome da se Bokan „prodao“ nego da će mnogi među nama prodati rođenog brata za malo političkog kapitala, pravdajući to uverenjem da oni znaju bolje i da je ovaj navodno štetio srpskim interesima. I to je, čini se, vrzino kolo. Tek što neko skupi nekakav autoritet, makar i grešeći u ponečemu, tu je „ćudoredna komisija“ srpskih internet patriota koja će ga diskreditovati udarajući tamo gde je narod osetljiv. Na isti način pokušava da se zasenči i ličnost patrijarha Porfirija jer je njegov politički potencijal praktično beskonačan.

Najmanji zajednički sadržalac u našem malom srpskom patriotskom svetu nisu Kosovo i Metohija. Nije ni Republika Srpska. Nije ni zdrava životna sredina. Ni odnosi sa Rusijom, ni odbijanje ulaska u NATO.

Nesloga. Opšte mesto za rodoljubive tužbalice i jedino što nas zaista povezuje tim bizarnim i štetnim principom anti-zajednice. Mi smo postali negativ sopstvenog identiteta. Pogled na izrode našeg roda, na mrzitelje srpstva, donosi utehu da nismo najgori, no bivajući kakvi jesmo upravo njima pomažemo da sprovedu svoje planove do kraja.

Okretanje prema izvoru naše države i državnosti, izgradnja zajednice poverenja i ljubavi, u kojoj će opšte dobro biti ispred pojedinačnih ambicija više nije utopistička maštarija nego uslov našeg opstanka. Srbiju tek čekaju teška vremena. Sa čim ćemo mi pred Miloša, ako je Srbin Srbinu Vuk Branković?

autor:Tajana Poterjahin

Tajana Poterjahin rođena je 1987. godine u Beogradu. Diplomirala je etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je romana „Mučitelj“ (Novi književni krug, 2012), „Varoška legenda: Prvi sneg“ (Čigoja štampa, 2017; Dereta, 2021) i „Varoška legenda: Đavolji tefter“ (Dereta, 2021). Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslovna fotografija: AP Photo/Visar Kryeziu

https://standard.rs/