Beogradski krvavi oktobar – vek posle

0
1184

PICT0686-700x525Kod naroda koji imaju sreću da žive spokojno, vek ceo, taman je dovoljan da se zaslužnim pojedincima spomenik zahvalnosti izgradi i da im zahvalni potomci ustanove obavezu nezaborava.

Beograd, srpska prestonica već vekovima, ne stiže da značajne pojedince ovekoveči koliko ga razni agresori razaraju, preoravaju i iznova „vaspitavaju“ po svojoj, ali ne i po srpskoj meri.

Slobodarski, otvoren i gostoljubiv, vazda rad dragim gostima, putnicima namernicima ali i brojnim nevoljnicima, imao je i ima snagu otporašku, prema agresorima i njihovim zlodelima.

Pre jednog veka dočekao je da sila neviđena na jedan grad krene, kako bi ga zlonamerno razori la a ne samo vojnički pokorila.

Kako inače da se tumači da su za invaziju na grad Beograd, Nemci i Austro-Ugari kao združeni neprijatelj, koncentrisali 400 topova raznih kalibara, dovozeći čak od Pariza i celu bateriju do tada najmoćnijih nemačkih opsadnih topova nazvanih „debela Berta“.

Proizvođač nemačkih topova koncern KRUP, stvorio je za opsadu Pariza naročitu haubicu kalibra 420 mm koja se samo po železničkim šinama kretati mogla. Francuzi je u poznatom galskom vicljivom duhu prozvaše „debela Berta“, jer je to ime supruge vlasnika koncerna a Frau Berta i bejaše u stvarnosti popunačka (obožavano pivo i kobasice učiniše svoje!).

Celu jednu bateriju, prevezli su Nemci od Pariza do Beograda, kako bi ga razarali kada invazija počne, dok su austro-ugari za to dodatni krak železničke pruge u Zemunu izgradili.

„Berte“ su dovezene i zato da se uništi ruska brodska baterija (150 mm) na Kalimegdanu, koja je već godinu dana branila austro-ugarskim monitorima tada najmoćnijim rečnim ratnim brodovima, da se do luke Prahovo probiju i da unište pristanište koje srpsku vojsku snabdeva ubojnim materijalom i opremom, hranom za vojsku i srpske konje i volove koji i kola i topove vuku, a srpska železnica svakodnevno po 80 vagona opreme dovozi do centralnih skladišta. Sve je to ruska bratska pomoć i besplatno se šalje, jer je car Nikolaj II naredbom stavio srpsku vojsku na snabdevanje kod ruske armije!

Iako su i upozoreni i iskreno zamoljeni da se izmeste sa Kalimegdana, odbili su članovi topovskih posada, Sevastopoljski crnomorci, da napuste svoj položaj. Beograd i Srbiju, svojom Otadžbinom su smatrali a dužnost branilaca iznad života svojih cenili!

Da Vas podsetimo:  Mira usvojila blizance s Daun sindromom koje je majka ostavila nakon očeve smrti

Agresori iz „kulturne“ Evrope ispalili su 30 000 grana svih kalibara na varoš beogradsku, naročito razarajući bolnice i škole koje su u rezervne bolnice pretvorene i vidljivim znakom crvenog krsta obeležene. Izviđački aeroplani austro-ugarski sve to su i snimili, leteći sa zemunske strane, za svaki slučaj udaljeni od srpske mitraljeske vatre. Tako su cenili da će slomiti otpor branilaca za koji su kazali da je uzaludan, jer sila jedne austro-ugarske armije i jednog nemačkog korpusa, samo varoš beogradsku napada.

Zajednička agresorska komanda prvi napadni talas vojske Dvojne monarhije poverila je već dokazanom srbožderu, Hrvatu Luki Šnjariću, komandantu 59. KuK pešadijske divizije.

Njegove su vojnike dočekali na bajonet vojnici X kadrovskog puka majora Dragutina Gavrilovića i četnici Sremskog dobrovoljačkog odreda, poručnika Ignjata Kirhnera.

Punih sedam dana i sedam noći, od 4. do 11.oktobra 1915., branioci svoje varoši odbijaju talas za talasom agresorske pešadije koja besomučno pokušava da stupi na prvu stopu zemlje Srbije.

Agresorski bataljoni popunjavaju se svakodnevno, a srpski branioci njih ukupno 16 000 sa 75 topova odbijaju napade, topeći se pod neprestanom artiljerijskom vatrom, dok su po Dorćolu nevina deca, žene i ranjenici, zatrpavani granatama u razrušenim kućama.

Srpkinje pokazuju neviđeno junaštvo, izvlačeći ranjenike pod paljbom i prenoseći ih na improvizovanim nosilima do previjališta, koja iako vidno obeležena gađa artiljerija evropskih kulturtregera, uprkos potpisa na brojnim međunarodnim konvencijama!

Rečna ratna flotila Dvojne monarhije, tada najmoćnija na svetu, bljuje smrtonosni oganj na rekama Savi i Dunavu, ali improvizovana srpska rečna flotila koju čine adaptirani ribarski čamci i oklopljeni brod „Timok“ ipak i dalje neprekidno snabdeva branioce Ade Ciganlije municijom i bombama, da uporno prete boku neprijateljskog desantnog talasa.

Potpukovnik Radojević, klasni drug vojvode Vuka i Voje Tankosića čuvena 32. „čelična“ klasa Vojne akademije!) ne manje hrabar i vešt, uporno odoleva neprijateljskoj navali na Adu.

Pitomce srpske vojne akademije a ne kadete, vaspitavali su srpski profesori na primerima iz oslobodilačkih ratova, jer će braniti svoju Otadžbinu a ne lutati po belom svetu zarad interesa finansijsko-naftnog lobija kauboja!

Čim je u julu 1914.godine, prve ratne noći austrougarska flotila bombardovala Beograd, alasi, rečni ribari svih uzrasta, dobrovoljno se staviše na raspolaganje komandi grada Beograda i preurediše svoje čamce da brane svoje reke.

Da Vas podsetimo:  Pilotiranje državne mature pokazalo pravo, katastrofalno, stanje u obrazovanju

Kada septembra 1914. stiže odred ruske Crnomorske flote iz Sevastopolja i oficiri-inženjeri, stručnjaci za mine, alasi postaše vodiči ruske posade brzog motornog čamca „Sloboda“!

Ruski je odred smelo plovio na rizične operacije polaganja podvodnih mina, čak i magnetnih, tada tek osmišljenih.

Kada je komandni brod austrougarske ratne flotile „Temeš“ svoju fatalnu „ruskinju“ susreo, prestaće laka šetnja po rekama a videće se zanatsko umeće „baćuški“!

Alasi su kao dobrovoljci branili Adu Ciganliju i puškom u ruci, a po naređenju potpukovnika Radojevića potopiće sve svoje čamce nakom prevoženja branilaca, da se okupator njima ne koristi kao ratnim plenom.

Alasi beogradski, poneko pretekavši iz krvavog oktobra 1915. i potomci izginulih prevodi će ponovo posle tri decenije borce Crvene armije preko Save i Dunava, da od potomaka istih neprijatelja varoš beogradsku oslobađa i slobodu rađa.

Izginuće četnici Sremskog dobrovoljačkog odreda, ne znajući da će vek posle neki EUnijatski „vojvođani“ pokretati referendum za otcepljenje a oni su izginuli za Srem u Srbiji, kao svoj san za kratkog života nedosanjani.

Izginuće kadrovci i žandari kao poslednja odbrana na keju dorćolskome, ne znajući da će vek posle neki arapski šeici kule na vodi graditi, i njihove duše svojim zanovetanjem srditi.

Izginuće u Bertinom krateru ruski pomorski artiljerci na Kalimegdanu, ne znajući da će nedaleko odatle posle pobede nići monumentalni spomenik zahvalnosti Francuskoj, valjda zato što je i poslednju pertlu cipele vojničke Srbima naplatila, a ne darovala.

Menjaće se vladari i režimi u zemlji na brdovitom Balkanu, ali spomenik zahvalnosti Rusiji za bratsku pomoć stvarnu a ne izmišljenu, još uvek čeka, čekaju i crnomorci Sevastopoljski, barem bareljef na Kalimegdanu, da obeleži njihovu dokazanu vernost Srbiji.

Danas, vek posle nadljudske herojske odbrane svoje varoši i Otadžbine, Srbi žive u poluokupa ciji, potomci evropskih kulturtregera dele im savete kao eksperti za Balkan a kauboji im sređuju vojsku kao „prvo srpsko lovačko društvo“, samo što neće ići u lov na fazane po šumarcima Srbije već za čuvare naftnih polja u belom svetu.

Da Vas podsetimo:  Mural Diane Budisavljević svečano predstavljen u Vranju

Uz pomoć kauboja i ergele njihovih poslušnika, Šiptari im otimaju nemanjićke manastire po Kosovu, koje čak i prosvećeni predsednik „Toma bez zemlje“ naziva „kosovsko kulturno nasleđe“ a ne srpsko duhovno! Podmladak iz NVO, vaspitan od „soroš-teta“ koje su kao mlade bile članice Tito jugend kružoka tvrdi da nasleđe i nije bitno, sve je to naše u zajedničkoj EU, a ta zajednica polako ali sigurno izumire kao san, kod većine normalnih Srba.

Pitanje je samo hoće li biti mesta u zamišljenom projektu „Beograd na vodi“ i za spomenik alasima na Adi Ciganliji i Sremskom četničkom odredu na keju, i ruskim artiljercima na Kalimegdanu, jer to će neki normalni Srbi ipak podići u slobodnoj Srbiji, po meri srpskih potomaka, kada se stekne trenutak za oduživanje duga precima koji bez straha i mane pobediše smrt, zarad slobode i sreće potomaka svojih.

Oni koji budu spomenike dizali, imaće hrabrosti i da uklone sve ono što smeta miru i spokoju predaka neumrlih, u lažnim školskim udžbenicima, lažnim zajedničkim projektima u regionu, lažnim zajedničkim praznovanjima u znak sećanja na Veliki rat i žrtve njegove koje podnese srpski narod!

Danas potomke kulturtregera ne prozivaju da u znak svoje izmenjene svesti, barem ružu za oprost greha predaka svojih, polože na dunavskom keju.

Na putu u EU ništa ne sme da ometa zamišljenu viziju „usrećitelja“, a naročito ne ta mračna srpska vojničko-slobodarska tradicija i žrtve mnogobrojne njene.

To nije in, viču potomci koljača iz Mačve i Podrinja, britanski savetnici čiji su preci pomagali nastanak ustaša, potomci vatikanskih planera pacovskih kanala i učesnici zločinačkog projekta „Milosrdni anđeo“, koji u vazdušnim udarima izruči tone i tone osiromašenog uranijuma nad Srbijom, ali ne ubi slobodarski duh srpski.

Ko planinska trava posle olujne kiše, polako ali sigurno uspravlja se Srbin, nepatvoreni, evropskim katoličkim mastima nenamazan, oslonjen na svoju tradiciju i svoje Svetosavlje, spreman da prihvati, ugosti i sasluša svakoga dobronamernog u svom slobodnom a ne polu okupiranom domu, čije sređivanje i preuređenje, sada razni nepozvani i neželjeni tako rado provode, pritom bezobzirno rušeći sve njima strano.

Vreme je za zahvalnost precima, na način da se svoj u svojoj nezavisnoj zemlji, opet postane!

Vitali Žučni

Fond strateške kulture

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime