Srpski avgust 1941 – Da se ne zaboravi!

0
301

 

Vladimir Dimitrijević

ČETNIČKO OSLOBAĐANjE LOZNICE

Kraj avgusta 1941. godine doneo je prvu veliku pobedu nad nacistima u okupiranoj Evropi. I ta prva pobeda bila je – srpska.

Nebojša Trifunović o tome piše:“Čudno se prepliću konci sudbine. Pletu se, upliću i raspliću, a čovek ni svestan nije kuda ga vode. Sudbina je htela da Veselin Misita, potpukovnik Jugoslovenske kraljevske vojske, život počne u Buni kod Mostara i da ga okonča 37 godina kasnije u buni, u Loznici. Tog leta 1941. skoro cela Evropa bila je pod okupacijom sila Osovine. Otpora gotovo da nigde nije bilo. Na istoku je Crvena armija uzmicala pred Vermahtom, povijala se pred tom silom koja je kao džinovski talas od Crnog mora do Finskog zaliva nadirala ka Moskvi. U toj nedoglednoj seriji poraza, koja je počela 1. septembra 1939, u jednoj maloj varoši na Balkanu iznenada je zasjala je sloboda. Tačno dve godine od nemačkog upada u Poljsku. Ta svetlost potrajala je samo 40 dana, ali dovoljno da pokaže da moćna Hitlerova vojska nije nepobediva.“

Bio je 31. avgust 1941. godine, kada je potpukovnik Veselin Misita nemačkim okupatorima u Loznici poručio:„Svi aktivni i rezervni oficiri, podoficiri i redovi sa svojim sveštenstvom, učiteljima i celim srpskim narodom traže od vas predaju grada, pri čemu vam se jemči svaka vojnička čast. U protivnom, mi ćemo grad na silu oteti. U tom slučaju od nas nemate šta tražiti. Rok za ispunjenje ovog zahteva je 30 minuta.”

Nemci se nisu predali, a borci Jugolsovenske vojske u otadžbini, junaci pukovnika Dragoljuba Mihailovića, grad su oslobodili. Misita je u borbi za slobodu dao svoj život.

Bila je to kruna avgustovskog nepristajanja Srba na Novi evropski i svetski poredak Adolfa Hitlera.

Pre borbe za Loznicu, i partizanska gerila je dejstvovala u raznim delovima Srbije.

PARTIZANSKA BORBA U AVGUSTU

Naš istoričar Nemanja Dević piše:“Od avgusta 1941. partizanska akcija se rasplamsala i u varošima i gradovima. U Nišu je 3. avgusta anonimni mladić Aleksandar Vojinović bacio bombu na salu hotela „Park“, u trenutku kada su nemačke vojne starešine večerale; usmrćena su tri nemačka podoficira i jedna Nemica koja je bila s njima u društvu. /…/U Kragujevcu je u atentatu teško ranjen jedan belogardejac-agent Gestapoa, a na njegovoj kući mesni aktivisti sutradan su ispisali „Tako prolaze neprijatelji srpskog naroda“. U Čačku je gimnazijalac i skojevac Miloš Tadić (inače sin lokalnog šefa policije) na ulici ubio sreskog podnačelnika, a u pokušaju bekstva likvidirali su ga nemački vojnici./…/Petog avgusta u neuspelom atentatu ranjen je i Svetozar Vujković, jedna od ključnih ličnosti srpske kolaboracije i skoro imenovani upravnik Banjičkog logora. /…/ Poslednji sukob u Beogradu tokom tog leta zabeležen je 23. avgusta, kada je nemačka vojna policija vršila legitimisanje sumnjivih lica u parku kod studentskog doma Kralja Aleksandra. Tom prilikom student Radoslav Marinković i „poznati komunista“ Stevan Gleđa su im se suprotstavili: „Kada su nemački vojni žandarmi zatražili isprave, Marinković je udario jednog vojnika šamarom, dok je Gleđa izvadio iz džepa revolver i pokušao da ubije drugog vojnika. Žandarmerski narednik Titl uspeo je da obojicu ubije na licu mesta.““

Da Vas podsetimo:  I Bog bi pao na Vučićevom poligrafu

Praštalo je na sve strane.

NEMAČKE ODMAZDE

Nemci su bili zapanjeni. Usledila je osveta.

Nemanja Dević podseća:“Zatim su usledile i posebne mere zastrašivanja: javna vešanja okrivljenih u užem gradskom jezgru. U Beogradu je, nasred Terazija, 17. avgusta obešeno pet, 18. avgusta u Zlakusi kod Užica 18, a 21. avgusta u Šapcu 10 osoba. Potom su taoci i zarobljeni gerilci, što grupno, što pojedinačno, vešani i u Kraljevu, Kruševcu, Aleksincu i drugim gradovima. Od ustaničke zone u Šumadiji, pa sve do Bora i Boljevca, u većem broju sela paljene su i kuće ljudima koji su se odmetnuli u šumu ili otišli u partizane. U selu Banji kod Aranđelovca je zbog jednog ubijenog Nemca streljano 11 seljaka, među kojima je bilo i maloletnika.“

Treba pamtiti dva avgustovska datuma: 15. avgusta 1941. učinjen je veliki zločin u selu Skela kod Obrenovca, a 17. istog meseca obešeni su pobunjeni Srbi na Terazijama. Nemci su se u Skeli proslavili paljenjem 350 kuća i streljanjem 65 talaca. Pre streljanja su dovedena 42 zatvorenika iz koncentracionog logora na Banjici i 15 seljaka iz Skele. Tela streljanih su obešena, a vest o odmazdi je objavljena putem radija, novina i plakata, radi zastrašivanja stanovništva.

Što se vešanja na Terazijama tiče, svi obešeni su prethodno streljani, pa onda, da bi zastrašili Beograđane, bili okačeni na stubove u srcu prestonice. Tada su za slobodu pali učenik Milorad Pokrajac ( izbeglica iz NDH, oca su mu ubile ustaše ), krojački radnik Jovan Janković, obućar Svetislav Milin, zemljoradnik iz okoline Sopota Velimir Jovanović i borac Kosmajskog partizanskog odreda, takođe zemljoradnik, Ratko Jević.

Srbija se nije mirila sa okupacijom.

NEUKLOPIVI U NOVU EUROPU

Ustaški konzul u okupiranom Beogradu od aprila 1942, Ante Nikšić, u svojim „izviješćima“ Zagrebu redovno piše o Srbima kao ludacima koji se ne uklapaju u Novi poredak ( a Hrvati su se, naravno, uklopilim ). Ni posle godinu dana od početka ustanka potomci Lazarevi ne pristaju na ropstvo.

Da Vas podsetimo:  Odsudna bitka za Beograd

Nikšić ne veruje „tobožnjim desničarskim krugovima“ Beograda da će neka srpska trupa biti poslata protiv Sovjeta na Istočni front jer je „još uvijek srbsko javno mišljenje zadojeno neodoljivom mržnjom prema njemačkom narodu“.( I zaista: srpski vojnik, čak ni Nedićev, nije ratovao protiv Rusa na Istočnom frontu, dok su Hrvati slali i pešadiju i avijaciju u pomoć svojim hitlerovskim saveznicima. ) Čim čuju za poraze Nemaca u Rusiji, Srbi se raduju, jer je, po Nikšiću, njihova duša „nemirna i avanturistička“.To je zato što „Srbinu manjka smisao za opće dobro, pa prema tomu on kao takav nije ni kadar shvatiti idealistički duh nove Europe“( Hitlerove i Pavelićeve!). To znači da u Srbiji postoje „desetci hiljada ljudi koji su spremni svaki čas silom rušiti novi poredak, koji im ne odgovara“. Zato se Nikšić radovao glasinama iz nemačkih krugova da će Hitler Beograd, sa Sremom, Banatom, Bačkom i Mačvom učiniti Markom (oblašću) Princa Eugena, a da će Srbi sebi morati da biraju drugi glavni grad. U razgovoru s nemačkim poslanikom u Turskoj, fon Papenom, koji ga je pitao o ponašanju Srba i da li oni sada veruju u pobedu Nemačke, Nikšić je rekao da „Srbi još uvijek računaju, da će biti na Balkanu agneti englezkog i američkog kapitala i da će živjeti od muke i rada hrvatskog naroda na ovom dijelu Europe, a da u pobjedu Njemačke ne vjeruje baš nijedan Srbin“. Takođe, po Nikšiću, koji s jeseni 1942. opet šalje izveštaj u Zagreb,“sigurno je da će Srbi prvu priliku izrabiti, da ekscediraju po svom starom običaju i ljubavi za pustolovinama“.

„Pustolovi“ su plaćali svoju želju za slobodom sa sto srpkih glava za jednu nemačku!

Da se ne zaboravi.

Da Vas podsetimo:  Pilotiranje državne mature pokazalo pravo, katastrofalno, stanje u obrazovanju

HAPŠENjA SRPSKIH NEPOĆUDNIKA

Kako je bilo 1941,tako je i ostalo.

Krajem 1942, Nikšić javlja:“Za stolovima u kavanama kao i u radničkim svratištima otvoreno se razpravlja o početoj ofanzivi Englezke i Amerike, kao i o vojničkoj likvidaciji Njemačke najkasnije za nekoliko mjeseci. Ne pretjeruje se kad se kaže: Beograd je pijan!“

Iako nemačka sila oblepljuje plakate sa pretnjama streljanjem čak i za pasivni otpor, „građanstvo se okuplja pred plakatima dobacujući jedno drugom najpogrdnije šale na ime okupatora i podpisnika samog oglasa ( generala Badera )“. Početkom decembra 1942, Nikšić javlja o masovnim streljanjima pobunjenih Srba i da se „po Beogradu govori o ustanku, čije se pripreme vrše kao nikad prije“.

Srbi se ne mire, Srbija ne pristaje!

Ali, pored ustaničke, potrebna nam je još jedna perspektiva – logoraška.

OPOMENA ŽARKA VIDOVIĆA

Najveća naša tragedija 1941. godine bio je građanski rat, podela na četnike i partizane. Ali, Žarko Vidović nas opominje da smo, za svoje neprijatelje, mi, pre svega i iznad svega, logoraška nacija, i kao četnici i kao partizani:“To će nam, svojom odlukom o Srbima (1944. i 1989-1999), pokazati i naši ratni saveznici : da smo za njih narod čiju istoriju obeležava logor (a ne „ustanci“ i „pobednički ratovi“). Zato o istoriji Srba treba – pored četničkog, ustaničkog, partizanskog ili ratničkog i pobunjeničkog, u svakom slučaju mitomanskog iskustva i suda – treba saslušati i proučiti iskustvo logoraško , da bismo to iskustvo ugradili u našu veru, dušu i vitalnost zajednice! To ćemo, upravo logoraškim doživljajem rata, shvatiti i kad se budemo vraćali iz Nemačke, iz logora i zarobljeništva (ko se vratio!), godine 1945, u zemlju tobože „oslobođenu“. A vratili smo se zapravo u logor:doduše, mirnodopski, ali logor! To su nam dosudili Saveznici, kad je Crvena Armija, njihovom odlukom i dogovorom, predala tito-komunizmu 20. oktobra 1944: Srbiju sa Beogradom! Već tada je Srbija postala logor, u kojem je tito-komunizam učinio cve da nam ubije dušu! da ne gledamo svoju istoriju, kao što – jedući hranu iz porcija u Jasenovcu – nismo gledali ili mogli da izdržimo pogled na braću koja su ostalu s onu stranu druge žice, u Jasenovcu!“

Svega ovoga se vredi setiti osamdeset godina posle ustaničkog avgusta 1941. godine.

autor:Vladimir Dimitrijević

izvor:iskra.co

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime