Svi su izgledi da će Srbija neke godine biti integrisana u savremene evropske tokove. Koja je to godina niko ne zna, a najmanje oni koji bi morali znati. Ono što se sigurno zna jeste da Evropa od Srbije očekuje robne marke na svom probirljivom tržištu. Prevedeno na njihov, evropski jezik, to znači brendiranje određenih proizvoda. Prevedeno na naš srpski jezik, to znači da će nas uslovljavati i ucenjivati dok ne izdahnemo.
Stručnjaci za opipavanje belosvetskog potrošačkog pulsa odmah su markirali šljivovicu, pršutu i malinu. Nezasiti evropski trgovci bili su oduševljeni našim brendovima, ali su pride tražili doktora i generala, da haške ćelije ne zvrje prazne i da bi imali opravdanje za nanetu nam nepravdu. Naši Srbi su brže – bolje isporučili tražene Srbe, a Evropa je počela da zaboravlja naše brendove.
Stručnjaci za opipavanje belosvetskog potrošačkog pulsa, pojačani sa ministrima koji se ni malo ne mešaju u svoj posao, napravili su projekt brendiranja trube. Za sada se u ovaj instrument zvanično duva u Guči, a tu i tamo i ovde i onde, i po srpskim svadbenim veseljima. Umilni zvuk razleže od Horgoša do Požege, od Končulja do Kladova, a bogami i od Koštunića do Republike Srpske. Srbi koji nemaju trubu neka izvole duvati u duduk, dvojnice, frulu, okarinu ili prazne flaše. Što jače duvamo slabije će nas čuti.
Evropejci su izgleda progutali udicu: prihvatiće trubu kao brend samo da prethodno zvanično priznamo nezavisnost Kosova, i da još zvaničnije okrenemo leđa bratskoj Rusiji.
Samo toliko!
Nema nam druge nego da brendiramo suptilnu srpsku psovku. Srbi psuju od vajkada i to, uglavnom, kad nemaju šta da kažu. I psuju svi: odrasli, deca, starci, intelektualci, analfabete, zaposleni, nezaposleni, stilisti, kičeristi, globalisti, pacifisti… U poslednje vreme psuju i žene, žestoko i sve više.
Psovka je kod nas negovana vekovima, tako da je postala neka vrsta kulturne baštine. Prilikom psovanja koristimo isključivo sopstvene resurse pa ko čuje – čuo je, a ko nije – čuće. Poznato je da mi psujemo na svoj način, stilski takoreći, i samo one koje ne možemo da gledamo.
Vekovnim negovanjem psovačine postali smo svetski psovači broj jedan, broj dva i broj tri. Pre nas niko, a posle nas, takođe, niko. Ne preporučujem drugim narodima da nas oponašaju, neće im uspeti haška im lepa materina. Mi smo jedni i jedinstveni, i na nas niko ne može da liči, pa čak ni mi sami. Naš stil psovanja, ako Bog da, biće izučavan na svetskim univerzitetima kao poseban predmet – „Srpske psovačke varijacije“. Ko dobije šesticu biće oslobođen diplomskog ispita.
Dakle, srpska psovačka škola je najčuvenija, a to je, valjda, dovoljno da postane brend, što će nas brzo uvesti u Evropsku uniju. A kad stignemo tamo ima da im j…mo i miša u duvaru, i prvi red na sahrani, i mamine pođane, takoreći sve po spisku. Rasturićemo ih, bre, k’o buldožer Savamalu.
autor: Ljubomir Ilić
ŠTA HOĆE PROSTAK MILORAD DODIK?
Jedna nekultura i veliki u svojim ograničenim mislima našao je Milorad Dodik da vređa i baca „drva i kamenje“ i po neku psovku na čestite Đokoviće. Da nisu oni organizovali „Srpska Open“ u Srpskoj ne bi znali šta je tenis, osim Dodikovih lupetanja. Pre nego što je postao viđeni u BiH poznat je po mnogim nezakonitim radnjama, čak se bavio mutnim radnjama sa kafom u Soko Banji u društvu sa bivšim policajcem Bađom, na suprot tome, Đokovići, pogotovo Novak, nisu ukrali ništa već doniraju ogromne pare po Srbiji i svetu. Bolje je da Dodik ćuti, možda mu je krivo što mu nisu dali pare umesto ulaganja u tenisu u njegovoj Banja Luci. Zaj*bali ga?!
ANA NE MISLI SVOJOM GLAVOM?
Nak*za od premijera, nije ništa pogrešila da se živi svakim danom, sve bolje i bolje, odnosno živi se sve gore i gore? Ona prenosi priče svoga šefa, ona ne misli svojom glavom, već tuđom-šefovoj. Pametno, dobar deo prisutnih napustio salu, neće da slušaju Anine gluposti.