Onom uskom planinskom stazom što vodi prema vrhu ide starica. Mic po mic. Korak kratak, jedva da se može i nazvati korakom, pogled tik ispred nogu. Na leđima joj ogroman zavežljaj.
Tek nekoliko metara od mene spusti onaj teret sa pogurenih leđa, sede pored njega, a i ne glasnu se. I ne primeti me. Bi mi je žao. Baš žao. Mogla bi biti moja majka, tvoja, bilo čija.
Sigurno je nečija majka.
– Da Vam pomognem? Da ponesem Vaš zavežljaj? – ponudih se kad sam osetio da želeli da nastavi put.
– Hvala Vam, ali Vi neće moći da ponesete ovaj tovar i pored sve želje i dobre volje – odgovori dok joj se na uglu usana ukaza nešto kao blag osmeh.
Lice joj je bilo izborano od života, roman se mogao čitati iz tih brazda.
– Ih! Nisam ja, majko, tako nežan.
Dok je pokušavala da ustane oslanjajući se na koščate ruke koje su počele da venu, ja za onaj
zavežljaj. A on ni makac. Drugi put, opet ništa. Treći put, a on ni da mrdne. Postiđeno pogledah u staramajku, zavežljaj, pa opet u nju. Na licu joj se kroz onu prelivajuću gorčinu probi izraz zahvalnosti.
– U tom zavežljaju je moj život. Moje muke, radovanja, nadanja, strepnje, ljubavi, prag kućni, ognjište, moja bol, plakanja. Taj teret mogu i moram samo ja nositi. Niko ne može na svojim leđima tuđi život poneti.
Niz planinsku stranu se slivala magla. Ona rosna a tiha što u grudima pokrene jezu.
Stežući svoj torbuljak na leđima, ispratih staramajku pogledom dok se ne stopi sa nevidom.
Autor: Milko Stojković
