Pismo sa Kosova ili zašto progone Arnoa Gujona?

Nije problem što Gujon pomaže Srbima, već što pronosi istinu o Srbima sa Kosova, koja polako dolazi do mnogih ljudi

U zaseoku Ternidžane, u opštini Novo Brdo, živi porodica Stojković, odnosno Jovan i Jana. Ovo dvoje dece su odlično đaci i svakog dana pešače kilometar do mesta do kojeg stiže automobil narodne kuhinje iz Prekovca i kući donose ručak. Da nije tog obroka, ne znaju kako bi preživeli, jer je njihov otac Ljubiša teško bolestan i ne može da radi. Majka je nazaposlena i jedino mesečno primanje im je donedavno bilo nešto više od 11 hiljada dinara – koliko iznosi minimalac na Kosovu i Metohiji.

Prošlog leta sam bila kod Stojkovića i zatekla ih veoma srećne, jer je njihov sin proveo deset dana na Krfu. Jovan se sa letovanja vratio pun utisaka. U Grčku su, kažu, ispratili jedno, a dočekali drugo dete.

U isturenom odeljenju Osnovne škole „Aca Marović“ u Kuzminu nastavu od prvog do osmog razreda sluša 47 đaka, a škola ima samo dve male učionice. Kada uđete u nju, imate osećaj kao da ste u pedesetim godinama prošlog veka – sve u njoj, u pravom smislu reči, kupljeno je još tada. Da bi smestili sve učenike, nastavno osoblje i pomoćni radnici sami su sredili ostavu za ogrev i od nje napravili učionicu.

U školi u Ugljaru ima 126 učenika – u selu dosta mladih – i njihov veliki problem je bio nedostatak fiskulturne sale, odnosno mesta gde bi se okupljali i družili. U letnjim mesecima deca su časove držala na školskom poligonu koji nije bezbedan, jer je pored glavnog puta. Ranijih godina je bilo primera da su Albanci na igrališta bacali bombe, pa je strah nastavnog osoblja bio potpuno opravdan. Igralište je ograđeno i liči na kavez, ali nikome nije bilo svejedno da deca i omladina tu provode vreme (oba sela pripadaju opštini Kosovo Polje).

Šta znamo o obespravljenima na KiM ?

Da li ste čuli za porodicu Stojanović? Da li ste znali da u Kuzminu deca nemaju učionice a u Ugljaru fiskulturnu salu? Koliko znate o obespravljenoj sirotinji na Kosovu i Metohiji koja živi u getima, koja hoće da radi, a ne da živi od socijalne pomoći? Verujem malo ili gotovo ništa, jer zboog nekog razloga medijima u ostatku Srbije nije prioritet da obilaze teren i o tome pišu. Ne kažem da ljude to ne zanima, oni gotovo da nemaju gde da saznaju nešto više o pravom životu Srba na Kosovu i Metohiji. Slika koju prezentuju političari nije najrealnija.

Kada zaobiđete politiku – kada vas je za nju jednostavno baš briga – i krenete da obilazite svako selo, onda saznate kako je Srbima koji su ostali. Zato Arno Gujon zna mnogo više o našoj obespravljenosti od mnogih u državi. On, odnosno njegova humanitarna organizacija Solidarnost za Kosovo, svakog leta organizuje letovanje za siromašnu decu sa Kosova i Metohije. On je finansirao izgradnju fiskulturne sale u Ugljaru i omogućio mladima sigurno mesto za druženje. U selu postoji kulturno-umetničko društvo sa dugom tradicijom i više ne moraju da vežbaju po malim učionicama, a priredbe drže u školskom hodniku. On je nedavo obišao školu u Kuzminu i razgovarao sa njima o tome gde da se dogradi aneks sa dve učionice. On je finansirao izgradnju postrojenja za pasterizaciju voća i povrća u kome su zaposleni ljudi iz gnjilanskog kraja. On je sa ljudima na terenu i jedan je od naših najvažnijih svedoka.

Nisam mislila da pominjem ništa vezano za Gujona, i zbog svega što se proteklih nedelja o njemu govorilo u Beogradu, jer o onome što on ovde radi govore njegova dela i nema potrebe da se brani. Pominjem ga, jer znam za još jedan slučaj gde se poslednjih dana uznemiravaju oni koji iz najboljih namera i čistog srca pomažu sirotinji na Kosovu i Metohiji. Pojedini albanski mediji prozvali su ih imenom i tako pokrenuli hajku, zato ću o njima govoriti drugi put da ne bi skretala dodatnu pažnju, jer oni žive na Kosovu. Ono što je počelo u Beogradu, na žalost, na Kosovu i Metohiji je preraslo u nešto ozbiljnije. Napad na Gujona je očigledno Albancima dao odrešene ruke, pa njega, ali i sve druge, maltretiraju, javno prozivaju i prete.

Pošto u ovoj našoj galaksiji ništa nije slučajno, pitamo se zašto odjednom smetaju oni koji pomažu i obilaze srpske porodice koje žive u nemaštini?

Mi bismo rekli da problem nije u pomoći koja ovde stiže, ne radi se tu o novcu. Problem je što sve više običnih ljudu u Francuskoj, kada govorim o Gujonu, ili u nekim drugim državama – kada je moj sledeći primer u pitanju – dolaze do istine o Kosovu i Metohiji, o onome šta su ovde Amerika i NATO uradili, o kršenju ljudskih prava, o neslobodi, o getima. Ovde je problem u istini koja se širi.

Gde leži Arnoova moć

Novinari programa na srpskom jeziku takozvane Radio televizije Kosova, učestvovali su na seminaru u jednoj osnovnoj školi u Prištini koju pohađaju Albanci. Koliko se sećam, Nemci su bili organizatori i ostali su bez reči kada su, zajedno sa pomenutim novinarima, obilazili školu. Nemica iz grupe rekla je da se takva škola u Nemačkoj može naći samo u Bavarskoj, teško u drugim krajevima. Ne znam ko je finansirao njenu izgradnju, ali sigurna sam da nisu takozvane kosovske institucije.

U mestu Mamuša kod Prizrena žive uglavnom Turci. Pre nekoliko godina Turska je finansirala izgradnju škole čija se vrata otvaraju na otisak dlana učenika i zaposlenih. To je, kažu, urađeno zbog njihove sigurnosti. Zaludno je da pričam kako je tek unutra opremljena. Takvih škola i drugih objekata na Kosovu je mnogo, ali ne tamo gde žive Srbi. Kada se priča o takozvanom kosovskom društvu i uspehu, ti objekti se pokazuju.

Decenijama mediji – posebno američki – bez ikakve želje za istinom, o nama kreiraju sliku loših ljudi, i jasno je zašto su zinuli na ono što humanitarna organizacija Solidarnost za Kosovo radi. Ona u Francuskoj ima 12 hiljada donatora, koji su upoznati s time kako Srbi žive u 21. veku, i oni šire istinu dalje. Tako je i u drugim državama na zapadu, u Americi. Jovan i Jana od ove školske godine od jednog Nemca, koji ih nikada nije video i bio na Kosovu, dobijaju stipendiju, jer je za njih čuo preko ljudi koji u Nemačkoj skupljaju humanitarnu pomoć za ugrožene Srbe na Kosovu. Svi oni pomažu srpske porodice, od kojih je većina i pre bombardovanja živela u strahu od albanskih ekstremista, zatvorena u svojim selima bez slobode kretanja. Istina, decenijama namerno ignorisana, polako dolazi do mnogih ljudi, i to je problem.

Šta jednog Francuza briga za školu u Kuzminu i nastavu u šupi za ugalj. Zašto da pomaže narodnoj kuhinji u Prekovcu, i sirotinji zatvorenoj u getima širom Kosova? Zato, po starom dobrom receptu, njega treba nazvati srpskim nacionalistom, i svima poručiti da će i oni to postati ako se usude da menjaju njihovu istinu. Kada neko okarakterisan kao srpski nacionalista svedoči o životu Srba na Kosovu i Metohiji, to povlači sumnju da možda preuveličava stvari, da je pristrasan. Toliko im je ta prljava igra providna i izlizana, ali od nje ne odustaju. Definicija ljudskih prava se ne odnosi na Srbe, jer mi nismo ljudi, pa šta će nam onda prava.

Tako nam oni pristupaju, i neće prihvatiti ništa drugačije.

Eto, mi bismo to rekli kada bi nas neko pitao zašto se poslednjih nedelja i dana – kada je Kosovo u pitanju – progone oni koji samo žele da pomognu i da umanje patnju obespravljenih ljudi.

Janja Gaćeša

standard.rs