Stav crkve je uvek bio da razgovori između Beograda i Prištine treba da nastave o svemu onome što je za normalan život ljudi. Od vitalnog je značaja pre svega da ljudi treba da žive normalno – lakše i sigurnije, da putuju lakše. Međutim, još uvek kod kosovskih političara ne uočava viziju da se na Kosovu stvori istinski multietničko društvo u kojem bi svi bili tretirani kao građani – bez obzira na nacionalnost, jezik i veru. Na kosovskoj javnoj sceni postoji „prećutna saglasnost“ ili pre „vrsta straha“ da se bilo ko javno zauzme za stradanje Srba, rekao je u intervjuu za Sputnjik u manastiru Visoki Dečani njegov iguman, arhimandrit Sava Janjić.
„Formira se jedno raspoloženje da su Srbi pod izvesno kolektivnom krvnom osvetom i da srpsko vreme je prošlo i jednostavno je gotovo. Kao da treba da nestanemo odavde“, kazao je.
I ovog puta oštro je bio protiv protiv etničke podele Kosova. Osim političkih, većina Srba bi se našla na „pogrešnoj strani granice“, ali i četiri srpska spomenika UNESCO-a.
„Jako je teško poverovati da bi posle jednog takvog sporazuma iko od Srba mogao da opstane i da bi kosovska strana garantovala minimum prava Srbima koji bi se našli na toj teritoriji u slučaju podele“.
Naglašavajući da je nivo poštovanja ljudskih prava, zakona od strane kosovskih vlasti na veoma niskom nivou, govoriti o bilo kakvoj vrsti priznanja kosovske državnosti je za oca Savu apsurdno.
„Na Kosovu se formira jedno društvo koje je isključivo skrojeno samo za kosovske Albance. Samoproglašena kosovska država ne daje nikakve nade da se može uspostaviti nekakva normalna situacija ukoliko se nastavi sa ovakvom nevladavinom prava“, kazao, ali i da Srbi ostaju u nadi da će biti bolje.
U nastavku objavljujemo najzanimiljivije delove onoga što je rekao otac Sava u razgovoru sa novinarkom Senkom Miloš, koji je vođen u manastiru Visoki Dečani.
Predrasude
„Dosta ljudi iz međunarodne zajednice je zahvaljujući kontaktima sa Visokim Dečanima i boravkom na Kosovu moglo da vidi da mnoge priče i predrasude sa kojima su došli nisu takve i da su duboko svesni velike nepravde koja je činjena i koja se čini već dvadeset godina nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji – koji je posle 1999, bio izložen sistematskom progonu, posebno pravnoj obespravljenosti, selektivnoj primeni zakona. Neki su više spremni da o tome govore, neki manje“.
„Na žalost naš narod u centralnoj Srbiji i drugim zemljama gde naš narod živi, nije u potpunosti uvek upoznat o situaciji na Kosovu. Ponekad, slika je jako nerealna, na primer, ima nekih stvari koje su prikazane mnogo ekstremno, mnogi se plaše da ovde dođu. Misle da se ljudi ovde ubijaju, kidnapuju svaki dan. Naravno, bilo je toga i mnogo imamo nestalih i prvih godina nakon rata, ali hvala Bogu, sada se potpuno slobodno može doći. Ljudi imaju neki ogroman strah koji je više proizvod jednog jednostranog sagledavanja stvari, ali to opet ne znači ni da je situacija dobra.
Protiv podele
Podsetio je na jednoglasan stav SPC da se protivi podeli i priznanju Kosova kao države, uz razloge za to koji nisu samo politički, kako je naglasio, već se pre svega tiču „pastirske brige za narod“.
„Opšte je uverenje među našim arhijerejima a ja zaista i ne znam za neki alternativni stav, nisam ga čuo, koji se ne slaže sa tim zajednički usvojenim stavom da bi svaka vrsta podele teritorije – po aktuelnoj rezoluciji 1244 – de jure podele teritorije Srbije, to bi automatski značilo priznanje ostalog dela kao nezavisne države Kosovo i u krajnjem slučaju, povezivanje Kosova i Albanije za deo velike Albanije.
Sve vreme govorilo se „razgraničenje“ koje je eufemizam za etničku teritorijalnu podelu sopstvene zemlje na teritoriju gde će živeti Srbi i teritoriju gde bi živeli Albanci.
Većina od 130000 Srba koliko sada živi na Kosovu je južno od ibra, dakle, ispod linije koja je u medijima pominjana kao moguća linija razgraničenja.
Društvo krojeno samo za Albance
Naglašavajući da je nivo poštovanja ljudskih prava, zakona od strane kosovskih vlasti na veoma niskom nivou, govoriti o bilo kakvoj vrsti priznanja kosovske državnosti je za oca Savu apsurdno.
„To nije samo principijelno pitanje jedne države ili politke zemlje, već pre svega pitanje koje se odnosi na život ljudi. Priznati jednu teritoriju na kojoj se Srbi tretiraju potpuno obespravljeno, sistematski se sprečava njihov povratak, radi se na sistematskom zatiranju njihovog postojanja. Dakle, imamo godine uništavanja srpskih svetinja a sada se suočavamo sa novim procesom svojatanja srpskih svetinja koje više nemaju veze ni sa srpskim narodom, ni sa srpskom crkvom“.
„Principijelan stav je naš i barem što mi kao predstavnici crkve otvoreno govorimo je: Jako je teško naći stabilno rešenje ukoliko ne postoje stabilni uslovi. Jevanđelje nas uči da ne možemo da gradimo kuću, tamo gde nemamo čvrste temelje, na pesku, živom blatu, gde nema vladavine prava, zakona, gde caruje korupcija, gde nemamo istinsko poštovanje ljudi bez obzira koje su vere, nacionalnosti, jezika. Ne možemo govoriti o trajnijim rešenjima, tako da insistiranje na samom formalnom priznanju Kosova kao da će to samo nešto rešiti, nije realno i mi to redovno govorimo međunarodnim predstavnicima“.
Stoga insistiranje na priznanju Kosova koje bi, kako se predstavlja, rešilo problem, ne samo da neće rešiti problem, već će praktično dovesti do jedne petrifikacije, do učvršćenja situacije koja je zasnovana na diskriminaciji jedne autohtone etničke zajednice koja ovde živi vekovima i koja će dovesti do otvaranja potpunog puta za stvaranje etnički čiste albanske teritorije.
Postoji „jedna prećutna saglasnost“ ili više neka vrsta straha da se bilo ko javno zauzme za stradanje Srba, istakao je o. Sava.
Kao primer navodi to što ne postoji nijedna humanitarna organizacija civilnoog društva koja bi se bavila diskriminacijom Srba, na primer – diskriminacijom srpskog jezika, isključivanjem ovog jezika u praksi, iako sa jednakim pravima kao i albanski.
„Imamo jedno potpuno ćutanje kao da postoji jedan strah da će se time izazvati odijum onih ekstremnih krugova u albanskom društvu i automatski se odmah poziva – pa ni sa srpske strane nemamo nekog ko je osuđivao zločine prema Albancima“.
Međutim, navodi primer Visokih Dečana kao suprotan ovoj tezi – kao najčešće napadani objekat, koji je četiri puta granatiran, na sreću bez ljudskih žrtava, a manastir nije oštećen. Od toga je samo jedan slučaj rešen, napad zoljom, kada je kosovski Albanac osuđen na dvoipogodišnju kaznu, da bi bio pušten posle dva meseca.
„Iako je reč o otvoreno terorističkom napadu, on je osuđen za narušavanje javnog reda i mira“.
Kada je u blizini manastira 2016, bila uhvaćena naoružana grupa bliska ISIS-u, „ceo slučaj je fantastično zataškan“.
Oca Savu boli ćutanje većinske zajednice, jer sa druge strane, bivši i sadašnji vladika i on lično govorili su javno o nasilju nad Albancima, da bi tokom rata u manastir primili i 200 civila, spašavajući živote svojih komšija.
„Mi ne negiramo Albancima da i oni ovde žive jako dugo. Svako treba da neguje svoje običaje, prava i kulturu ali oni moraju da poštuju i naše“.
Podsetio je na život Srba u zapadnim zemljama u kojima uživaju slobodu veroispovesti i organizaciju svoje zajednice.
„A ovde imamo jednu teritoriju koju bi Srbija trebalo zvanično da prizna, gde je zabranjen povratak većini srpskog stanovništva koje je pod pritiskom moralo da se iseli, gde nisu obnovljene sve naše crkve, gde čak i ono što postoji nije na neki način adekvatno zaštićeno, gde se ne poštuju ni zakoni Kosova, ni odluka ustavnog suda“.
Upravo odgovarajući na pitanje kako vidi politiku SAD-a, odnosno Ruske federacije, Janjić je kazao da dok Rusija ima principijelan stav o poštovanju rezolucije UN SB 1244, koja je važna, SAD imaju principijelan stav da moraju da se zaštite prava Srba što Crkva podržava – da moraju da se zaštite i verska prava i svetinje.
Stejt department je više puta to podržao, kazao je o. Sava, podsetivši upravo na odluku Ustavnog suda Kosova o povraćaju 24 h zemlje manastiru, što do danas nije sprovedeno u delo.
Zato i od nove vlade Kosova očekuje da bude dosledna onome čemu se u vladavini prava zalagao lider Samoopredeljenja, Aljbin Kurti.
„To će biti prilika da se proveri kakav će biti odnos novog kosovskog premijera prema ustavnom sudu i sopstvenim institucijama“, kazao je, podsetivši na Kurtijevo insistiranje na vladavini prava.
Što se velikih država tiče, otac Sava očekuje dalju principijelnost u insistiranju na zaštiti očuvanja srpskog naroda na Kosovu, podsetivši i na iskustva iz prošlosti kada je na primer, Austrougarska insistirala na zaštiti rimokatoličkih objekata pod turskom vlašću na Balkanu, a Rusko carstvu na zaštiti pravoslavnih objekata.
Od Rusije očekuje da nastavi da se principijelno zalaže za očuvanje rezolucije 1244, uprkos tome što se u dobrom delu radi o jednoj neuspeloj misiji s obzirom na to da je u njenom prisustvu praktično nestala jedna etnička zajednica.
Povratak u potpunosti zaustavljen posle ideje o podeli
Podsetio na ogromnu želju Srba da se na Kosovo vrate odmah nakon rata, ali je to bio i period kada su propuštene mnoge prilike. U vreme kada srpske vlasti nisu bile spremne za dijalog sa Albancima i međunarodnom zajednicom, eparhija je igrala ključnu ulogu u normalizaciji i relaksaciji tih poratnih meseci, čak i u prvom pilot projektu povratka u Osojane, što je, kako otac Sava ocenjuje, možda čak i jedini uspešan primer povratka.
Osim ovog mesta i selektivnog povratka u nekoliko sela, nije obeležen drugi veći uspeh, ali se sada sa povratkom potpuno stalo naročito od kada se počelo govoriti o podeli.
„Sa jedne strane to je dodatno obeshrabrilo Srbe od bilo kakve ideje povratka a sa druge strane porastao je pritisak i sa albanske strane da se čak Srbi sistematski sprečavaju da se vrate u svoje kuće u pojedinim mestima, ili da dođu do svoje imovine, kakvo je Mušutište“.
Podsetio je na slučaj Bogdana Mitrovića koji je godinama predvodio grupu sunarodnika u ostvarivanju prava na povratak u selo da bi na kraju bio lažno optužen i uhapšen. Otac Sava je podsetio i na ostale primere kako se povratak sprečava, poput pljački i paljenja kuća, naglašavajući da je takvih slučajeva danas znatno manje, ali i da ima „ekstremnih primera varvarstva“.
Jedan od takvih je slučaj sahrane starice iz Đakovice, koja je zatražila da je sahrane na hrišćanskom gradskom groblju, da bi se iščupao i sam krst sa njenog grobnog mesta na inače porušenom groblju u gradu u kojem godinama ne žive Srbi. Odgovor tužilaštva iz Peći za slučaj koji su iz manastira prijavili 2011, stigao je tek nedavno da je istraga zatvorena i slučaj zastareo.
Srpska pravoslavna crkva je priznata i kosovskim ustavom, albanska pravoslavna crkva i SPC u dobrim odnosima
Odgovarajući na pitanje o opasnosti da se na Kosovu formira albanska pravoslavna crkva, iguman Visokih Dečana smatra da se arhiepiskop albanske pravoslavne crkve, Anastasios, za kojeg kaže da je „pre svega jedan sveti čovek“, u potpunosti pridržava kanonskog stava.
„Oni imaju vrlo korektan stav da se njihova jurisdikcija proteže samo na teritoriji Republike Albanije. Teritorija KiM je kanonski teritorija Srpske pravoslavne crkve, odnosno Pećke Patrijaršije, zvanično priznata konačnim aktom priznanja Carigradske patrijaršije 1920, kada se konkretno pominje teritorija Eparhije raško-prizrenske“.
Ukoliko bi se ikada išta nešto drugo proglasilo, to „neće biti legalno“, neće imati nikakav značaj u prvoslavnom svetu, niti arhimandrit vidi ko bi bio član takve jedne organizacije i zajednice s obzirom na to da su svi članovi Srbi i da na Kosovu nema pravoslavnih Albanaca.
Istakao je i to da su odnosi SPC i pravoslavne crkve u Albaniji korektni. „To je jedna mučenička crkva i oni sami znaju kroz šta su prošli za vreme komunizma“, kazao je, dodavši:
„Formiranje nekakve kosovske crkve bi bila jedna avantura i ona bi se onima koji bi u nju eventualno ušli razbila o glavu, i ona nije realna“.
Zato smatra da se ne treba razmišljati u takvom pravcu i da bi bilo veoma važno uraditi dodatne mere kako bi se i jedna takva avantura onemogućila a njene posledice bile što minimalnije i ne bi imale nikakve efekte na SPC.
Naš narod da ostane i opstane
Eparhija raško-prizrenska nastoji da se pronađu ona rešenja koja bi doprinela ostanku i opstanku srpskog naroda i očuvanju njegovog identiteta na Kosovu.
„Važno je da se konflikt ne pretvori u zamrznuti konflikt jer se to sve prelomi preko glave naroda. Sve te političke izjave, retorika jedna toksična koju vidimo u medijima i s jedne i druge strane, gde se ne biraju reči… Svi ti ljudi moraju da imaju u vidu da svaka njihova izjava itekako utiče na naš narod ovde“.
„Većina Srba na KiM, gotovo svi, imaju kosovska dokumenta ne zato što su presrećni da ih imaju i da im piše u ličnoj karti kosovar. Niko nas nije ni pitao šta će im pisati, nego zato da bismo mogli da živimo i da bismo mogli da opstanemo ovde. To jednostavno nije vezano za politiku i potpuno je žalosno kada neko ovo vidi kao primer priznavanja Kosova ili da neko sada kaže, evo oni su sad priznali Kosovo zato što su uzeli kosovske dokumente.“
Razgovor sa predsednikom Srbije
Sputnjik je imao informaciju da je iguman Sava Janjić imao susret sa srpskim predsednikom. O tome šta su razgovarali, Janjić je ovako odgovorio:
„Gospodin predsednik zna lično o čemu smo pričali, a isto tako zna i moj episkop i patrijarh. Mislim da sam, najkraće rečeno, da ne bih ulazio u detalje, ne mislim da sam dužan da dajem bilo kakve izjave te vrste, izrazio brigu našeg naroda i preneo tu zabrinutost, nadam se da je to ostalo na neki način i da će to predsednik imati u vidu i bilo bi dobro da ima jer naš narod duboko ostaje zabrinut i ono što je jako važno, jeste to da se nikada ne zaboravi da naš narod ovde gleda u Srbiju sa velikom nadom da ostane i opstane ovde i u najtežim mogućim uslovima“.
Obaveza da se normalizuju polja moguće saradnje: Prestati sa toksičnom retorikom, raditi na pronalaženju nestalih
Arhimandrit Sava Janjić trenutno ne vidi da postoje osnove za stabilno rešenje i to za „poprilično dugoročni period“, jer je i proces evropskih integracija prilično stao. Neizvesno je i kako će se dijalog nastaviti.
„Ali to svakako nikog ne oslobađa odgovornosti da pokuša da normalizuje odnose koliko je moguće – od promene retorike i pronalasku onoga u čemu se može sarađivati poput trgovine, zajedničke brige na pronalaženju nestalih osoba“.
Pored nestalih Srba ima i jako mnogo nestalih Albanaca. Njihove porodice brinu. Relaksacija odnosa podrazumeva i otvoreniji razgovor o onome što se dešavalo devedesetih, kako bi se „emotivno rasteretilo“, jer „postoji podjednak bol i srpske i albanske majke, posebno kada su stradali civili“.
„Stradanje civila je nešto što mnogo opterećuje. Mislim da tu može mnogo da se uradi, da se sazna šta se dogodilo, da se dostojanstveno sahrane i urade simbolični gesti koji bi vodili pomirenju.
To bi dosta relaksiralo i možda odvelo do odgovornijeg političkog dijaloga koji se sada odvija u velikoj emotivnoj napetosti atmosferi i kako je krenuo, ne može da dovede do pozitivnog rezultata.
„Svako ishitreno rešenje može biti izuzetno destabilišuće za ceo region i vrlo je opasno tako da sam više pristalica toga da se radi na tom pomirenju, rešavanju životnih svakodnevnih pitanja a da se, kada se stvore uslovi, otvori politčki dijalog za koji će biti odgovorni političari, a ne sveštenici, a da taj dijalog ne sme da dovede da se napuštaju domovi, pale crkve i iskopavaju grobovi, jer bi tako nešto bio poraz“.
Kosovo nadilazi usko nacionalno etničko određenje
„Najveći deo u istoriji Kosova i Metohije je bio pod vladavinom različitih svetskih moćnika i nije postojala čak ni država Srbija dugo vreme, ali Kosovo i Metohija je uvek bio taj jedan stožer, to srce koje je okupljalo naš narod i činilo ga onim što jeste. To je jedan od ključnih elemenata našeg duhovnog identiteta koji u suštini nadilazi jedno uskonacionalno, etničko određenje“.
„Kosovo i Metohija je jedan suštinski, civilizacioni, kulturni element koji čini srpski narod onim što jeste, ne samo teritorija. To je vrlo važno da se naglasi da je zapravo Kosovo i Metohija duhovni pojam pre svega“.
„Pravoslavni Srbin, srpstvo, odnosno svetosavlje, kako mi kažemo, nije etnički pojam. Ne možemo govoriti o etnički čistim narodima, možemo govoriti o jednom duhovnom opredeljenju i zato jedan autentični pravoslavni nacionalizam nije nikada bio onaj obezboženi nacionalizam koji se na žalost pojavio nakon pada komunizma u nečasnom spoju sa ateizmom, koji je na žalost opet, dao svoje užasne plodove i tokom devedesetih i rata na Kosovu, a i danas, mi smo svedoci ovakvih stavova koji se vrlo lako preobražavaju u nešto što je negacija srpskog identiteta i praktično, dovođenja pod znak pitanja svega onog što je vekovima čuvalo srpski narod“.
Izjave tipa, šta će nama mitologija, šta će nama carstvo nebesko, mi smo za carstvo zemaljsko, što jedan političar koji nije više tako aktivan kaže – hrišćanstvo je religija smrti, nama treba religija života. Dakle, ti ljudi nisu nikada upoznali hrišćanstvo.
Crkva ne sme da razdvaja, već da povezuje ali ne da povezuje na osnovama prolaznih ideologija i interesa ili neke geopolitke, nego da nas povezuje na večnim osnovama istine u Hristu, koja nas je vekovima održala. To je naš narod vekovima sačuvalo, inače bismo odavno nestali i sa istorijske i karte kultura, a pogledajte naše svetinje
„Svetinje i manastiri na Kosovu i Metohiji su nešto što treba da nas povezuje a ne da nas razdvaja, da ne budu kamen spoticanja. I zato bih voleo zaista da i mnogi kosovski Albanci osete poštovanje ovih crkava kao pravoslavnih, a što nije nikada ranije dovođeno u pitanje u ranijoj istoriji“.
Mnogo lepih i mudrih misli….Lekovita obloga za bolna mesta.