Imam prijatelja koji je posle priznanja “Kosova“ od strane crnogorske vlasti izjavio Ja sam Montenegro izbrisao sa geografske karte. To za mene više ne postoji. Ovih dana, začuđen događajima nastalim posle donošenja Zakona o slobodi veroispovesti u Skupštini Crne Gore upitao me je Šta je ovo? Treći Kosovski boj, samo bez topuza, mačeva, pušaka i topova. – odgovorio sam mu- Nikada se Srbi tako ne sabiraju sem kada brane svetinje.
Nije moj prijatelj jedini koji je ovih dana postavio ovo pitanje. Postavili sa ga žigosani, poniženi, uvređeni, razočarani, obespravljeni i anastezirani Srbi u svim srpskim i zemljama u kojima trenutno žive. Mislili smo da nam nema spasa. Zabili smo glave u pesak i nadu smo polagali u bratsku, pravoslavnu Rusiju, a ona nam s pravom poručivala da Rusi ne mogu biti veći Srbi od nas samih. Drugim rečima govorili su nam Probudite se Srbi. Poznati po odmerenoj diplomatiji, a razočarani u nas, ponekad su nas brutalno prozivali. Ima li ovde Srba?– upitao je ruski ambasador Konuzin usred Beograda nemogavši da izdrži ponižavanje Srba i Srbije. Ćutali smo kao da se to nas ne tiče. Oni koji su su nas kao žabu ubacili u lonac i uključili šporet zadovoljno su trljali ruke. Ono što silom nisu mogli svi naši neprijatelji “odradili“ su sami Srbi što za pare, što za vlast. Činilo se da Srbi samo što nisu ispustili dušu. A, onda, gle paradoksa, onaj koji je ponajviše tome doprineo zapalio je oganj koji nam je duše zagrejao i probudio otpor koji je sistematski gušen. Zaista, sudbina vredna antičkog junaka, samo sa jednom razlikom. On bi to učinio rukovođen grižom savesti, dok je crnogorski samodržac to učinio rukovođen instrukcijama svojih izdašnih patrona.
Šta je ovo?– sablaznule su se i Milove gazde koje su do sada nepogrešivo vukle konce prikačene na udove drvene lutke. Mitske slike koje dolaze iz Crne Gore naterale su njihove šefove tajnih službi da pišu “debele“ analize kako bi opravdali pogrešnu procenu i planirali mere sanacije štete. I opet će pogrešiti, jer kao ni do sada kao početnu tezu neće uzeti jednorečeničnu psihoanalizu genijalnog Fjodora Mihajloviča I najširi ideali Zapada uski su za slovensku dušu. Ta, duša obožena je Hristom Bogočovekom pre mnogo vekova i od tada neprekidno vapi, ne Bože para, vila i automobila, već Bože pravde.
Na takvu dušu nasrnuo je Milo Đukanović uveren da analize NATO-a i nekakve bebe više vrede od mudrosti Mitropolita crnogorsko-primorskog i čuvara Trona pećkog. Na takvu dušu nasrnuo je krenuvši da poništi Božije, a oktroiše svoje zakone sve verujući da je srpski narod pored svega što je izgubio ostao i bez duše. A, ta duša dirnuta nepravdom prema onome što je vekovima održavalo u životu bljesnula je svetlom koje je obasjalo ceo srpski narod. Događaji u Crnoj Gori i nedavni događaji u Ukrajini kada se Rusima i većini Ukrajinaca htela oteti Crkva pokazali su svu snagu pravoslavne duše u trenucima kada su iskušenja najveća. I s pravom su vojni i politički prvaci neprijatelja pravoslavlja tvrdili da je pravoslavlje neprijateljska tvrđava koju po svaku cenu treba osvojiti. Naravno, pod uslovom da tu cenu krvlju plate sami pravoslavni ratujući sami sa sobom.
Zbog toga se protesti srpskog pravoslavnog naroda u Crnoj Gori mogu smatrati veličanstvenim hrišćanskim podvigom. Stotine hiljada ljudi prošlo je samo do sada u litijama na ulicama crnogorskih gradova ne uputivši ni jednu ružnu reč, a kamoli kamen na braću u uniformama. Poruke koje upućuje Mitropolit Amfilohije i drugi crkveni velikodostojnici ravne su biblijskim poslanicama vernom narodu, a način na koje verni srpski narod poslanice prima nadilazi prijem poslanica Apostola Pavla narodima kojima su upućivane. Ta fascinanta simbioza Crkve i naroda nadahnjuje verujuće i deprimira neverujuće. Da li je moguće –pitaju se građanisti raznih fela – da u dvadeset prvom veku Crkva poseduje veću moć od političkih partija i nevladinih organizacija? Preskakali su, naravno, časove istorije. Mogli su na njima naučiti, a nisu, da se mudri vladari nikada nisu sukobljavali sa crkvom.
Loše procene savetnika crnogorske vlasti dovele su je do toga da ima izbor od samo tri rešenja od kojih joj dva ne idu u prilog, a jedno nije u saglasnosti sa njenim svetonazorima.
Prvo je da povuče sramni zakoni time prizna slabost koju bi opozicija istog trenutka iskoristila. Ali, to se verovatno neće desiti, jer slabost crnogorske vlasti ne bi bila samo njena slabost, već i poraz one duboke države koja ju je instalirala i koja još uvek vuče konce sa udova drvenog lutka.
Drugo je da sa malobrojnim pristalicama u bezbednosnim službama izazove krvoproliće čije se razmere ne mogu predvideti. Crnogorski režim u tom slučaju ne bi mogao sam da se odbrani od gnevnog naroda i zatražio bi pomoć od NATO. Na taj način stavio bi pred nerešiv problem saveznike u NATO, jer bi državu Crnu Goru trebalo da brane od sopstvenog naroda. To se u ovom trenutku verovatno ne bi desilo s obzirom na reči sadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa koji je povodom prijema Crne Gore u NATO izjavio Crna Gora je mala država sa veoma snažnim ljudima. Oni su veoma snažni ljudi. Oni su veoma agresivni ljudi, možda će postati agresivni i čestitam-u trećem svetskom ratu smo.
Treće rešenje je da veruje da će se desiti čudo i protesti sami po sebi prestanu. A, kako se čuda ne dešavaju nevernicima za to bi se crnogorska vlast morala pomoliti Bogu, a samim tim pridružila bi se narodu na ulicama i protesti bi prestali.
Molimo ti se Sveti Vasilije Ostroški, čudotvorcu da se to i desi.
Na Savindan 2020.
