Sećam se događaja iz „zlih“ 90-tih. U Beogradu je boravio jedan od evrohumanista, poznati maneken novovekovnog humanizma, jedan od mnogih koji su tako rado koristili svetska ratišta kao modnu pistu. Naišavši na uličnu izložbu slika o stradanju Srba u Istočnoj Bosni, kratko se zadržao gledajući potresna svedočanstva. Na pitanje novinara šta misli o masovnim zločinima nad prekodrinskim Srbima, kratko je uz sardanski osmeh odgovorio: „Da, tužno je kad se ljudi ubijaju!“. Hipokrizija koja je vrcala na sve strane izazivala je osećaj stida i velikog poniženja.
U nedelju, tokom najnovijih vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji oglasio se ambasador SAD Kristofer Hil ocenjujući da je uvek „dobar dan kada građani koriste demokratsko i ustavno pravo da glasaju i da je bilo lepo videti redove ljudi koji na biralištima izražavaju svoju volju“, te da oni sa 14 timova prate glasanje građana Srbije.
Isti sardanski osmeh, ali ovog puta u službi demokratije!
Svakako da samo naivni i zlonamerni veruju u ljubav ka nepatvorenom izražavanju narodne volje, ili demokratiji uopšte, koja dolazi od kreatora svih krvavih geopolitičkih procesa u svetu. Tako je i Srbijica suočena sa ozbiljnim pohvalama demokratskim procesima koji se valjaju po ulicama i institucijama. Ali, kako to biva, uvek je korisno zagledati se u suštinu „pohvala demokratiji“.
Navedena izjava kao senka, lepo odslikava stanje demokratije. Kolonijalni upravnik Srbije, sa elitama koje ga prate, ne priznaju postojanje jednog prethodnog pitanja. Pitanje koje ide ispred demokratije. Sam pojam i suština demokratskih izbora u društvu ne može se posmatrati odvojeno od stanja jednog društva u trenutku. Demokratija živi u okvirima jednog pravnog poretka. Ta veza je neodvojina i večita, rekli bi. Jer bez pravnog poretka nema demokratije, osim formalne demokratije, koja pravni poredak uvek pretvara u instrumentarijum, potom i u haos i bezvlašće.
Kad se demokratija svede na puku formu (makar ona bila i deklaratorni izabrani način vršenja vlasti), takva demokratija se pretvara najpre u ljušturu, a onda i u svoju suprotnost.Nije bilo davno, kada je jedna stranka demokratiju iskoristila kao sredstvo za ukidanje demokratije. Ali te 1948.godine, u pitanju je bio opstanak na vlasti, koji i danas pitanje opstanka Srbije drži u stanju upita. Slične pohvale demokratiji brojne su – još od vremena referendumskog odbacivanja Lisabonskog ustava od strane većeg broja zemalja EU, neprihvatanja demokratskog izjašnjavanja na „islandskom referendumu“ ili prihvatanjem proglašenja nezavisnosti Kosova, te poznatog referendumskog izjašnjavanja o promeni Ustava u Severnoj Makedoniji. Nakon svih ovih događaja, nasuprot iskazanom opštem stavu, sledile su pohvale elitama koje su postupale protiv izražene volje naroda, u vidu pohvale demokratiji. Ishod ovih pohvala znao ceo svet!
U današnjoj Srbiji, jedinu konstantu predstavljaju izborni procesi, koji se odvijaju pod budnim okom svetske (i domaće) žandarmerije. Na drugoj strani je opterećujuća činjenica da je demokratija u Srbiji u žestokom sporu sa stvarnošću. Od proteklih izbora od kojih nije prošla ni godina,Srbija se pretvorila u lošije mesto za život. Francusko nemački sporazum o priznanju Kosova, opšta kriminalizacija društva, fijasko u Banjskoj, dovoljan su razlog da se zagledamo u suštinu onoga što se u Srbijici danas naziva – demokratija. Formalna demokratija se pretvorila u jednu dimnu zavesu ispod koje se ne vide priznanje Kosova i masovna ubistva u Srbiji. I u tom vodvilju sa osmehom učestvuju gotovo svi delatnici na političkoj sceni–preporučeni na NDI seminarima, pariskim potkrovljima ili vinskim balovima, na čelu sa suštinskim upravnikom Srbije i njegovih 14 timova.
Danas, neprekinuti niz predizbornih kampanja (svedene isključivo na defamaciju političkih protivnika), izborni procesi, i pregovori oko sastava nove-stare vlade, trajnog stanja reformi pravosudnog sistema i sistema obrazovanja, predstavljaju najvećeg neprijatelja demokratije. Izbori se smenjuju na traci, ali niti jedan od pogubnih procesa nije zaustavljen, niti usporen. Vidljivi su ali opet neprepoznatljivi jedino moralni pad i sveopšta uzdržanost. Otud i frapantno pitanje jednog gimnazijalca o kojem svedočim: „Kako je moguće da naš narod od Momčila Gavrića- najmlađeg narednika na svetu, dođe do najmlađeg masovnog ubice na svetu?“
Ono što domaći protagonisti demokratskog sazrevanja ne žele da prihvate predstavlja opšte mesto politikologije i političke istorije. Demokratija u društvu je autohton proces. Kao oslobođenje ili ujedinjenje naroda. Apsolutna vrednost – rekli bi romantičari. Međutim, Srbijica je modernost shvatila kao predaju teritorije i suvereniteta. Tako je i demokratija kao nedonošče izbačena iz života jednog društva. Naš javni diskurs koji je verovatno na najnižim granama još od vremena Prvog Srpskog ustanka, odličan je postament za vodvilj u kojem smo samo naizgled glavni glumci. Briselskim sporazumom urušen je pravni poredak, time i svaki potencijal za nepatvorenu demokratiju i samu ideju vladavine prava. Sada – upotrebiću sintagmu Slobodana Reljića, uživamo u „kolonijalnoj demokratiji“. Otud i 14 timova za praćenje demokratskih izbora, otprilike koliko imaju jedinica u Bondstilu.
Potpuna je iluzija da će se u našem društvu u (samo)nametnutoj kolonijalnoj demokratiji ostvariti bilo koji od nacionalnih i državnih ciljeva. Srpsko društvo mora sa ono malo preostalnog dostojanstva – kojeg u srpskom političkom establišmentu nema ni u tragovima, sa hladnim prezirom da odbaci svaku pohvalu kolonijalne demokratije koja nam se nudi kao najbolji od svih svetova. U suprotnom pohvala demokratiji pretvara se u pohvalu ludosti!
autor:Goran V. Đorđević
