PIŠE: Peđa B. Đurović
Da ih 12. marta 2003. godine nije ispalio iz snajperske puške, bar tako kaže pravosnažna presuda, meci kojima je Zvezdan Jovanović ustrelio tadašnjeg srpskog premijera Zorana Đinđića, slavili bi sada punoletstvo. Punih 18 godina je proteklo od kako je Srbija, koja je, tako je izgledalo, krenula napred krupnim koracima, brutalno zaustavljena na svom putu.
Isto toliko godina proteklo je od jednog od retkih pijanstava aktuelnog predsednika Srbije.
Kako je sam izjavio, Aleksandar Vučić se, kada je čuo da je Đinđić ubijen, napio nazdravljajući viskijem i slaveći ubistvo srpskog izdajnika. Izdajnika preko čijeg imena je, u bulevaru koji je poneo Đinđićevo ime, lepio nalepnice sa nazivom “Bulevar Ratka Mladića”. Sve je to, u datim okolnostima, prijalo biračkom telu na koje je Vučić računao. Vučić i Tomislav Nikolić nisu štedeli reči blateći lik ubijenog premijera, nazivajući ga kriminalcem, likujući što je platio ceh petljanja sa mafijom.
Nezavisni psiholozi očas posla bi primetili da se radi o ličnim projekcijama, jer radikalski otpad poznaje samo taj model dolaska na vlast i opstanka na njoj. Učešće u prevarama, manipulacijama, organizovanom kriminalu, bezočnom pljačkanju onih koji im ukažu poverenje. Dovoljno je pogledati koliko je u vrhu reciklirane radikalne stranke vlasnika kupljenih ili falsifikovanih diploma, plagiranih doktorata, sa koliko se državnih funkcionera u vezu dovode “kontroverzni” biznismeni, koji su se ranije nazivali prosto kriminalcima…
Normalno je, u tom kontekstu, da ološ, usled nedostatka ikakvog realnog programa i bilo kakve ideje o tome šta raditi da bi se popravilo stanje u državi, za obračun sa političkim neistomišljenicima koristi etiketiranje, ispaljujući vrlo teško ili nikako proverive činjenice, vodeći se Gebelsovom krilaticom da hiljadu puta ponovljena laž neminovno postaje istina.
Nisu tema ove kolumne, međutim, reciklirani Šešeljevi radikali, proizvod Službe, već nedostatak kapaciteta prosečnog građanina Srbije da shvati dubinu ponora u kome se nalazimo. I ne, nikada neću dozvoliti da se ova rečenica podvede pod defetizam ili autošovinizam, što su, by the way, izrazi koje ne podnosim. Ova rečenica očajnički je vapaj da se dozovemo pameti. Da shvatimo da državu nikada ne treba poistovetiti sa jednom osobom, još manje je potrebno dozvoliti bilo kom pojedincu da se poistoveti sa državom. A skloni smo tome, nije da nismo.
12. marta 2003. godine Srbija je zaustavljena u pola koraka. Uhvaćena u raskoraku, pala je na kolena. Na stranu svi negativni aspekti tadašnje vlasti, pa možda čak i poginulog premijera, išli smo ka nekom svetlu na kraju tunela. Drekavac se, međutim, pritajio, i čekao svoju priliku. Nije Lucifer propustio istorijsko pomirenje Borisa Tadića i Ivice Dačića, već je iz sve snage jurnuo napred. Gurajući nas ka dnu, puštajući talogu i mulju da, prema zakonima fizike, ispliva na vrh. Gde se i sad nalaze.
Osamnaest godina dovoljno je da ljudsko biće sazri, da postane punoletno. Hoće li ova naša ideja o zlu koje nas okružuje, a koje ne zaslužujemo, da sazri, ostaje da vidimo. Ako ništa drugo, ono na narednim izborima. Iako je više nego jasno da družina na vlasti nema nameru da se povuče na demokratski način.
Izvor: Kolumnista
Ovako je govorio DJINDJIC :
„Moramo izbeći grešku da novu Srbiju crtamo starim bojama, da na nju kačimo petokrake ili kokarde. Da nas u nju vode oni koji žive u 1941. ili 1945. Pokretačku snagu promena treba da vodi postideološka generacija koja je rođena posle rata, ne u fizičkom nego u mentalnom smislu. Dakle ljudi koji razmišljaju izvan okvira Užičke republike i Ravne gore.“ (Zoran Đinđić, „Srbija ni na Istoku ni na Zapadu“, st. 13)
https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/djindjicev-covek/