VOJVODINO SRPSKA TI SI ŽIVA SA’RANjENA ILI: O OSVEŽENIM ANTIFAŠISTIMA

0
313

VOJVODINO SRPSKA TI SI ŽIVA SA’RANjENA

ILI: O OSVEŽENIM ANTIFAŠISTIMA

Kada govorimo o ovdašnjim kompradorima i unutrašnjim srbomrscima najčešće imamo u vidu Beograd i, kao samo jezgro autošovinizma, tzv. „krug dvojke“. Neopravdano se zapostavlja Novi Sad u kome autošovinizam sa jakim zapahom separatizma neometano buja decenijama. Zapravo, boraca i borkinja wannabe-građanske etnije mnogo je više po glavi stanovnika Novog Sada nego Beograda. I, što je najgore, razmnožavaju se, uprkos najbolnijih narodnih iskustava sa tom prevrtljivom i opakom sortom.

 

 

U Novom Sadu građanistička elita nema svoj naročiti habitat već su pretežno okupljeni oko nekoliko ustanova i glasila. Tu je najpre Filozofski fakultet novosadskog Univerziteta, osobito departman za „medijske studije“ . Ovaj departman je najplodnije sjemenište autošovinističkih kadrova. Tesno su povezani sa Nezavisnim udruženjem novinara Vojvodine . Odmah tu su glasila „Autonomija.info“, Voice i Radio 021. Političko artikulisanje i promidžbena delatnost se vrši i kroz aktivnosti Vojvođanskog kluba.

 

 

Nije lako napraviti popis istaknutih novosadskih intelektualaca koji su nekadašnju ponositu srpsku Atinu pretvorili u palanku prepunu nemčarsko-vojvođanersko-kroatoidne purger-kulture i separatističke intrige. Pravljenje spiskova nije nam ni cilj. Možemo pomenuti, orijentacije radi, nekoliko prononsiranih likova, što „rođenih novosađana“, što dođoša, što dopisnih članova. Osim vojvođanskih političara koji su odreda zadojeni austrougarštinom i sveprisutnih „interzavičajnih“ Dinka Gruhonjića i Nedima Sejdinovića i sličnih figura koje je pominje Dušan Kovačev , svakodnevno se srećemo sa sociologom Aleksejom Kišjuhasom, istoričarem Milivojem Bešlinom, separatistom „u trapericama“ Laslom Vegelom, sociologom Milošem Perovićem (sin ekstremnog srbomrsca Milenka Perovića). Šteta je ne pomenuti autonomaškog frontmena, ostarelog rokera Milana Mumina. Ne zaostaju mlađe snage poput profesionalnog snoba Igora Besermenjija, Norberta Šinkovića, Borisa Varge koji otvoreno zagovara okupaciju, samo je eufemistički naziva „spoljnom asistencijom“, ili Dalibora Stupara i Zlatka Jelisavca iz sekcije bosanskih dezertera. Konačno, možemo pomenuti i Vojina Ivkova, koji je proživeo osobito kulinarsko sozercanje, prošav podvižničku katarzu od čvaraka i slanine do hamburgera s pomfritom, i tako se ostvario kao antifašista: „Ušao sam u Mek, a tamo… sve se beli, sve čisto, ne znam da li da se prekrstim ili… Skrušenog tela i pognute glave došao sam do ispovedaonice, htedoh reći šaltera za prodaju. „Bigmek, koka kolu i pomfrit, moliću!““

 

 

Novosadski levoskrenuti liberali su samoproklamovani „antifašisti“. Do ove kamuflažne odrednice im je veoma stalo te je napadno ističu u svakoj prilici, mada su po karakteru sušta suprotnost antifašizma. Pozom dobrostivi, nutrinom svojom nevaljalci i gadni licemeri. I tu svoju malograđansku svirepost ne mogu da prikriju. Njihov unutrašnji pseudo-antifašizam je ograničen na Srbe, Srbiju i SPC. Dalje je sve stara dobra Evropa. Spoljni pseudo-antifašizam im je okrenut ka istoku, na zapadu vide svoje poslednje utočište. Snaga njihova nije u argumentu, u oštroj i inteligentnoj društvenoj kritici, već u beskonačnom patetičnom opetovanju istih fraza bez glave i repa. Njihove šovenske pisanije i govorancije liče kao jaje jajetu, sve su građene po istoj mehaničkoj šemi, za koju je lako rekonstruisati osnovnu frazeološku tablicu.  Svaka kombinacija reči iz bilo kog segmenta iz tri kolone i u bilo kom redosledu, podjednako je (be)smislena.

Ова табела даје 125 комбинација, односно различитих реченица, које се, опет, могу поређати на 15.625 начина. Наравно, то је само костур текста, у који ваља убацити још и речи као што су: „хладњаче“, „митоманија“, „Kосово је изгубљено“, „треба прихватити реалност“, „доста је било опсесије границама“, „Kосово није срце Србије већ суседна држава“, „суочавање с прошлошћу“, „европске вредности“, „патриЈоте“, „нациЈоналисти“, „равноземљаши“, „антиваксери“, „имају три зуба и бију жену“, „сав нормалан свет“, „нико ме није питао да се овде родим“, „Србистан“, „Србијетина“, „Репубика шумска“, „Република геноцидна“,„јебем те Србијо“, „пакујем кофере“…

Иван Вукадиновић је поодавно понудио скицу психолошког профила типичног wannabe-грађанинсте под насловом „Како препознати реформског телетабиса/талибана“, што нам може помоћи у разумевању војвођанског сепаратистичког нео-антифашисте.

Оно што је типично за војвођанере је да, куда год у својим антифашистичким метанијама и контемплацијама кренули, заврше у под скутима фашиста и нациста. Њихову метаноју из антифашизма у фашизам илустроваћемо укратко са неколико примера „освежених антифашиста“.

Da Vas podsetimo:  Brucoš

БОЈАНА ВАТИЋ –  рођена је Новосађанка, чији су родитељи такође родом из “Српске Атине” (очева страна има корене у Црној Гори, а мајчина у БиХ).

 

Бојана Ватић на улазу у Патријаршијски двор у Сремским Kарловцима Фото: ИН4С

Њене писаније кластер су мржње према Србима. Своје шовинистичке изливе допуњава перформансима у којима ставове подупире женским атрибутима, а има их, нема збора.

 

По њеном уваженом мишљењу „Антифашизам и СПЦ, једноставно, не могу заједно“. Православље је со фашизма. Бојана Ватић такође не пропушта да у обавезној теми „српског геноцида“ констатује: „Сарајево се не сме никада заборавити“, при чему је очито заборавила 95% онога што би о Сарајеву морала знати.

Укупно, антифашистички кластер Бојане Ватић је крцат баљезгаријама. У својој посланици „Да би разумео Војводину, мораш да скинеш кокарду“ (sic!) Бојана је булажњењем превазишла себе. Ово њено сочињеније је врхунска сублимација антифашистичког просеравања. Фанзин у коме можете прочитати мисли попут „Да би Војводину волео данас, морао си да волиш и поштујеш Југославију а не Велику Србију!“, Ватићка завршава покличима:

 

Победили смо вас једном, победићемо вас опет.

Има нас много више него што мислите!

Смрт фашизму!

 

Да ли то Ватићка ерго у име антифашизма призива коначно решење Срба, јер су национални Срби, а нарочито са жигом православља, непоправљиви фашисти? Очито, нешто јој се ту мили. Решиће нас Фатићка као што је Хитлер решавао Јевреје. Antifaschismus macht frei!

Она срчано подржава Милогорце, дукљанере, па се у ту сврху слика у хаљини шивеној од црногорске заставе, у изазовној пози на улазу у Патријаршијски двор у Сремским Kарловцима, актуелном седишту владике сремског Василија и некадашњој резиденцији патријарха српског. За пристојне људе то је простачка провокација, њој је на понос.За њу је Милова Црна Гора „тврдо језгро антифашизма“, без обзира на то што се на скуповима Милових присталица певају Томпсонове усташке ганге, а тврдо језгро дукљанерских антифашиста себе назива „Комитама“ директно се везујући за црногорске фашисте „гаеташе“.

 

 

Bojanino „tvrdo antifašističko jezgro“ sa istaknutim transparentom

„Crnogorski fašisti“ Foto: IN4S/Istorijski institut Luče

 

I tako evo Bojane Fatić na ishodištu, u plodištu sa najizvornijim fašistima.

 

DAŠKO MILANOVIĆ – po zanimanju novinar i urbana faca. Najbliži saradnik levičara, ateiste, militantnog antifašiste i protivnika rata, Zorana Petakova, koji je svojim člancima pisanim tačno po navedenoj frazeološkoj šemi inspirisao konstrukciju kovanice „autošovinizam“.

Daško Foto: Lupiga.Com.

Daško je postao mega-slavan kada su ga napali neki momci i zadali mu lakšu povredu, bubotku, zbog čega tužilac traži pet godina robije za napadače. Daško smatra da je napadnut jer „nervira konzervativni desni, nacionalistički i klerikalni deo javnosti“. Čime to Daško nervira zaostali klero-nacionalistički deo javnosti može se videti na još postojećim njegovim tviter-objavama pod pseudonimom Zapad Todorović.(Nećemo citirati te tvit-bisere iz razloga mentalne higijene). Da su Daško i Zapad ista ličnost policijski je utvrđeno nakon tužbe Vladimira Đukanovića.

Ključno pitanje je ovde, s obzirom na krajnju odvratnost i krajnje preteći ton objava, zašto Daško ne nervira antifašiste i sve one urbane, kulturne, zaklete u evropske vrednosti, te organe gonjenja i/ili psihijatre? Kako god, Daško Milanović se autovao i pokazao pravo lice „osveženih antifašista“, njihov duboki „etos“.

 

 

Zbog incidenta u kome je Daško bio žrtva sa bubotkom digla se vaskolika mejstrim javnost. Odmah je upriličen antifašistički skup u Novom Sadu, u prisustvu svakojakog autošovinističkog nesveta. Vrhunac protesta je bio kada je uz urlanje i ovacije prisutnih Daško teatralno bacio venac posvećen žrtvama „revolucionarog“ terora nakon „oslobođenja“ Novog Sada 1944.

Podsećanja radi, tada su partizanske jedinice pod komandom Ivana Josipa Rukavine, u mešovitom sastavu od prekomandovanih domobrana i netom regrutovanih domaćih mladića, streljali više stotina najviđenijih Novosađana. Posebno je potresna priča o predratnom gradonačelniku dr Milošu Petroviću, izuzetno zaslužnom za podizanje spomenika Svetozaru Miletiću koji i danas ukrašava centar Novog Sada. Gradonačelnik Petrović je pomogao akciju episkopa bačkog dr Irineja Ćirića da se tokom okupacije spase na hiljade srpske dece i stotine odraslih (ali i mnogo Slovenaca) iz mađarskog logora Šarvar.

Posle rata Vladika Irinej Ćirić je kamenovan i rastrzan od skojevaca i afežeovki.

Daškovi antifašistički prethodnici nisu spasavali decu. Oni su ih ubijali. Isto kao i SS divizija Princ Eugen, nemzeteri, ustaše i domobrani. Samo, nastavili su sa tom praksom i posle rata.

Navodimo nekoliko tragičnih primera, uz napomenu da nisu ubijeni samo deca, već i drugi članovi njihovih porodica:

Berković Dušan 1932-1944 (12 godina), osuđen na smrt, streljan, kvalifikacija: kolaborant-agent.

Šajković Franja 1932-1945 (13 godina), ubijen bez suđenja, kvalifikacija: kolaborant agent.

Marinković Đoka 1934-1945 (11 godina), ubijen bez suđenja, kvalifikacija: kolaborant-agent.

 

 

Zatim su oprali ruke i postali su ugledni građani i društveno-politički radnici, elita jednom rečju. Takva krv revolucionara nastavila je da teče venama i glavom  Daška Milanovića.

 

 

DRAGAN BURSAĆ – Ovaj ugledni novinar i društveni borac ne živi u Novom Sadu, ali je duhom večito tu. Po sentimentu je dragovoljni janičar. Ideološki je levičar na baku Mariju u koju se kune. Preko toga je pro-zapadno orijentisan, naročito vezan za Nemačku. Po duševnom pokretu je dezerter.

 

 

 

Drugu Bursaću smo zahvalni za sintagmu „osveženi antifašisti“. Antifašista natopljen neoliberaško-neofašističkom čorbom se predstava kao osveženi antifašista.

Dragan Bursać je učio istoriju po Veljku Bulajiću. Na osnovu takve istorije tumači sadašnjost. Kako smo ranije naznačili, svi građanisti svoju naopaku pamet izražavaju istim rečima. Tako Bursać pozdravlja Montenegro usplahirenom kiticom:

 

 

Crna Goro, srećan ti Dan nezavisnosti! Imaš milijardu lijepših fotografija od ove. Ali pod ovijem pinjem Biljarde ti je srž. Ovđe ti je srce antifašističko. Ovđe ti je damar državnosti i svjetlo za ljude dobra.

Budi mi slobodna između neba, kamena i mora! Budi ono što trebaš biti-svjetlo Sunca dok sviće majska zora!

Da si vječna! Smrt fašizmu, sloboda narodu!

 

 

 

 

 

Bursać Sarajevo na silu, protiv volje njegovog skoro jednonacionalnog i zasigurno jednoumnog stanovništva, proglašava za antifašistički grad. Sarajevo ne može biti antifašistički grad zbog 13. brdske ЅЅ divizije „Handžar“ i sarajevskih ustaša i njihovih zločina. Na isti način vojvođanski drugovi D: Bursaća uporno tvrde da je „Vojvodina bila partizanska a Srbija fašistička“, uprkos tome što je ta Vojvodina dala samo za ЅЅ diviziju „Princ Eugen“ 40.000 Folksdojčera, uz njih znatan broj Mađara i Hrvata u Hortijevim i Pavelićevim postrojbama, što je zbirno više nego što je bilo ukupno partizana na celom jugoslovenskom prostoru do pred kraj rata. Tako izgleda moderno građanističko viđenje antifašizma u Bosni i Vojvodini za vreme WW2.

Tako dolazimo do dezerterstva Dragana Bursaća. Dok su njegovi vršnjaci, kadeti iz Rajlovca, koji dobrim delom i nisu rođeni u Bosni, štitili od balija izbezumljeni srpski narod sateran na sarajevski aerodrom Butmir, šta je radio mlađani Bursać? Kad ti je narod ugrožen nemaš pravo na ideologiju nego ideš pod zastavu. Imao je godina taman koliko i njegova baka Marija kad je postala narodnom herojkom. Nije znao da na Srbe kidišu potomci 13 ЅЅ Handžar divizije i lokalnih satnija? Znao je, samo je drukčije vaspitan, pa se dobro sakrio u Sremskoj Mitrovici. Bio je pobegulja. Neka drugi ginu, njega da se sačuva, i da onda on sudi ko je fašista a ko antifašista.

 

 

I sudi. Pa je presudio da su Srbi proterali Srbe iz Sarajeva (???!!!). Tako tvrdi unuk Marije Bursać. Komandant UNPROFOR tvrdio je u realnom vremenu nešto sasvim suprotno…

 

 

„…Međutim, generala Žan-Rene Bašlea, komandanta UNPROFOR, briljantnog visokog oficira, poznatog po suptilnim analizama (koga podržavaju general Žanvije, šef snaga OUN, i general Laprel, vojni savetnik Karla Bilta, evropskog pregovarača), ne rukovodi ni pro-srpska simpatija ni mržnja prema „bosniulima“ (Muslimanima iz Bosne):

 

 

„Sporazum iz Dejtona vodi nas u bespuće. Za Srbe iz ovih gradskih četvrti altrnativa je između kofera i kovčega. Ja ne pristajem da moji vojnici budu primorani da prisustvuju egzodusu Srba, koji će zapaliti svoje kuće pre nego što odu. Odbijam, takođe, da, u koliko Srbi na silu ostanu, Bosanci i Amerikanci prebace krivicu za neostvarivanje plana na Francuze.““

Tako stoji ta stvar sa egzodusom Srba iz Sarajeva. I, nije teško doći do spoznaje: da nije bilo toliko „bursaća“, njihove antifašističke dezerterske i janičarske pameti, ne bi ni došlo do tragične situacije da ljudi ginu i idu u egzoduse.

Nije Bursaću tu kraj! Zna on i kakvo je društveno stanje u Novom Sadu. Iz Banja Luke se ono najbolje vidi. Kod svojih interzavičajnih jarana i mualima Dinka i Nedima objavio je dupeuvlački traktatić „Velikosrpsko disciplinovanje Novog Sada! – Strategija moralnog pizdunstva“. Bursać je arhetip najponiznije uvlake s obzirom da ga Dinko nije imenom izuzeo od ostalih Banjalučana koje je zbirno ocenio kao „ljude čudnih fizionomija i neartikulisanog jezika kojma su noge sve kraće a pogledi sve tuplji“. U ovom pojedinačnom slučaju Dinko začudo nije pogrešio. Neartikulisani i tupi Bursać najpre citira neko šovinističko Dinkovo baljezganje „koje treba staviti u knjige“ i mantrati svaki dan, a zati ulaže nadljudske napore da se revanjem približi „profesoru Dinku“. Vrlo brine za sudbinu izvesnih Ištvana, Oleksandra i Ide, koji su, tvrdi dobro informisani D. Bursać, životno ugroženi u Novom Sadu kojim marširaju četnici i traže žrtve za klanje. Završava nečim što je valjda trebala biti mudrost i jaka reč: „I opet kažem, možda je najmanje do pobratunčenih kreatura. Ima nešto i u karakternim šutećim asfaltnim pizdama!“

Ko razume shvatiće. U svakom slučaju, od „pobratunčenih kreatura“ i asfaltnih karakternih osobina, nemerljivo su gore prodane duše, nacistima prodane duše.

 

 

Kako napreduje karijera Dragana Bursaća? Odlično, sehr fein! Bursać je nagrađen za svoja novinarska pregnuća od Nemačke asocijacije za Jugoistočnu Evropu, mada ponegde piše da je pohvala za „hrabrog novinara“ stigla iz samog Bundestaga. „Ovo je priznanje za hrabre novinare iz Jugoistočne Evrope za njihov izvanredan rad i doprinos demokratiji, vladavini prava i slobodi medija u regionu… Mi smo na strani onih koji ustaju u odbranu evropskih vrednosti“, navodi se u obrazloženju nagrade u koje je Autonomija imala uvid.

Lepo. Sad samo da približimo od koga je to ponositi Dragan Bursać dobio nagradu.

Osnivač pomenute ugledne asocijacije je ЅЅ- Untersturmführer Fric Valjevec.

 

 

Tokom nacizma su vodeće figure istraživanja jugoistočne Evrope poput Frica Valjaveca ili Franca Roneburgera razumele svoju ulogu kao „borbenu nauku“ u službi nacizma. Radilo se o obezbeđivanju što sigurnije ekspanzije Trećeg rajha na jugoistok, što je trebalo podržati pseudonaučnim argumentima. Ili pak „istraživati neprijatelja“. Jednostavnijim rečnikom, Valjevec se bavio nacističkom propagandom i špijunažom.

Za vreme rata Valjevec je bio u jedinicama koje su odgovorne za likvidacije hiljada ljudi.

 

 

Posle rata je rahabilitiovan, a nakon dizanja „gvozdene zavese“ njegov Zavod je preimenovan u Jugoistočni institut, i nastavio je sa istim poslom tj „borbenom naukom“ i istraživanjem protivnika“.

 

 

Nakon smrti Valjaveca 1960, na čelu Instituta za Jugoistok dolazi Matijas Bernat koji neprijatne tekstove i dokumente jednostavno gura u fioku. „To je bio tadašnji način prevazilaženja prošlosti“, kaže ondašnji Bernatov saradnik Zevan.

 

Najbolje svoje aktiviste na terenu Jugoistočni institut nagrađuje za hrabrost. Nije baš gvozdeni krst, ali se svaka nagrada ceni. Čestitamo Draganu Bursaću na plehanom krstu.

 

Pored svih navedenih tovljenih hulja iz zapadnog utočišta, ostaje da se zapitamo „Gde je srpska Vojvodina?“ i da sami odgovorimo „Živa nam je sa’ranjena!“

 

Autori ove stare patriotske pesme su Aksentije Maksimović i Stevan Vladislav Kaćanski. E, to su pravi ljudi bili! Pravi Srbi i pravi Vojvođani. Najsrčaniji borci za slobodu, kakvih danas malo ima, ako uopšte postoje njima slični.

Izvor: nimbusovpodrum

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime