“Ti nama litijum, a mi tebi još jednu pobedu na izborima i još jedan mandat na vlasti”, u najkraćem bi mogla da glasi ideja koja se sve više nazire iz ponašanja Evropske komisije i Stejt Departmenta
PIŠE: Aleksandar BEĆIĆ
Taman kad su brojne afere, hapšenja, skandali i podele na raznim nivoima ozbiljno uzdrmale naizgled homogenu stranku na vlasti, Veliki Vođa je potegao (verovatno poslednji) adut koji ima kako bi o(p)stao na vlasti: Litijum.
Najlakši metal koji postoji, neizbežan sastojak baterija za automobile i telefone na početku 21. veka, postao je, igrom slučaja, strateški najvažnija supstanca aktuelne vlasti. Ćak važnija i od vode i(li) mini hidroelektrana, važnija i od poljoprivrednih proizvoda s kojima smo se do skoro hvalili širom sveta.
Prisustvo litijuma u Srbiji nije nikakva novost. Na istom tom litijumu i prethodna vlast je gradila svoje planove još od 2004, ali je zaboravila da suzbije alavost svojih članova na svim ekonomskim poljima, pa je pre devet godina – izgubila vlast.
Alavi članovi su se, doduše, dobro snašli i uhlebili (pogledati primere Nenada Popovića, Aleksandra Vlahovića, Gorana Pitića, Mlađana Dinkića i mnogih drugih) nakon izvesnog vremena provedenog u političkom “tihovanju”.
A o litijumu (baš kao i o svemu drugom u ovoj zemlji), o njegovoj primeni i o njegovoj (političkoj, a ne samo industrijskoj) upotrebi sada odlučuje Jedan Čovek.
UBICA ILI SPASILAC?
Da li je litijum potreban? Odgovor je jednostavan: da. Bez njega ne biste mogli da zamislite mobilne telefone kakvi su danas. Ni proizvođači električnih automobila ne bi mogli da zamisle svoje četvorotočkaše. Istina, litijum ima i još jednu (nimalo mirotvoračku) primenu: Amerikanci su ga koristili pri proizvodnji hidrogenskih bombi, jer se iz litijuma izdvajao tricijum.
Da li Srbija ima litijuma? Zahvaljujući jadaritu – da. I to mnogo. Navodno – deset odsto svetskih rezervi. A to je u novcu – veoma, veoma mnogo. Čak i sa smešnim rudnim rentama kao što su u našoj zemlji.
Pa u čemu je problem?
U tome što je litijum alkalni metal koji pri dodiru sa kožom uzrokuje teške opekotine. Jedinjenja litijuma u vodenim rastvorima daju opasna jedinjenja. Istini za volju – neke soli litijuma se koriste u lečenju pojedinih psihičkih poremećaja (bipolarni poremećaji, depresije, manije…).
U čemu je još problem?
U tome što je jadarit (i litijum) u Srbiji otkrila jedna od najvećih svetskih rudarskih kompanija na svetu – Rio Tinto. I ne, to ne znači dobre vesti, jer – sudeći po izvorima svetskih medija, ali i mnogobrojnih ekoloških udruženja – gde se pojavi Rio Tinto, tu “trava ne raste”. I ne samo što ne raste, nego je tehnologija izvlačenja (proizvodnje) litijuma iz okruženja veoma, veoma prljava i de fakto uništava čovekovu okolinu. A jednu od najvećih svetskih rudarskih kompanija na svetu uopšte ne interesuje da li će uništiti radijus od 50 kilometara u Americi, Australiji, Čileu ili – Srbiji. Njima je osnov pokretanja – profit.
KAKVE VEZE IMA LITIJUM S POLITIKOM?
Zapravo velike: da biste iskopavali litijum, morate dobiti dozvolu države. A da biste dobili dozvolu države za iskopavanje jednog ovako strateški važnog elementa, onda morate ozbiljno pregovarati i biti spremni na razne ustupke.
Toga su svesni u Rio Tintu.
Toga su svesni i na Andrićevom vencu. Nemanjina (gde je, za neupućene, sedište vlade Srbije) u celoj priči nije bitna. Dok nam je Vođe. A njemu je litijum najvažniji.
ZAŠTO?
Nije tajna da je izvorna Srpska napredna stranka osmišljena na Zapadu kao politička snaga koja će smeniti u korupciju ogrezle (bivše) demokrate i priznati Kosovo u zamenu za (barem) dva mandata na vlasti.
Upravo naprednjaci su trebali da kazne u ime Zapada neposlušnog Borisa Tadića koji je bio svestan da će, ukoliko prizna nezavisnost južne srpske pokrajine, biti praktično linčovan na Terazijama od strane radikala (potonjih naprednjaka).
Međutim – stvari se nisu odvijale kako su stratezi Zapada (Amerike i Evrope, tačnije, krupnog kapitala te dve strane) zamišljali i planirali. Nije tajna da Srpska napredna stranka nije ispunila nijedno od očekivanja zapadnih zemalja koja su svojevremeno, tokom nekoliko boravaka u Beču, bila postavljena pred tandem Nikolić/Vučić:
Niti je suzbila korupciju, niti je zaustavila raznorazne narko-dilere koji su sarađivali sa kartelima, niti se odrekla saradnje sa Ruskom Federacijom i Kinom (naprotiv). I za Zapad najznačajnije – nisu priznali nezavisnost Kosova. Ne, nije naša južna pokrajina Zapadu bitna zbog demokratije ili ljudskih prava, već zbog rudnih bogatstava.
Dakle, kada u tim velikim političkim igrama ne ispunite obećanja, onda sledi kazna, odnosno – smena.
Osim – ako imate jadarit. Odnosno litijum.
I ŠTA SAD?
Sad se opet igramo demokratije. I to uz prisustvo evropskih parlamentaraca koji svako malo izražavaju “ozbiljnu zabrinutost” zbog nazadovanja na polju sloboda medija i vladavine prava. Zbog toga su zabrinuti i u Beloj kući i na Kapitol hilu.
Ali, i jednima i drugima treba litijum. Tačnije, treba velikim igračima iz njihovih zemalja. Litijum treba proizvođačima baterija i proizvođačima automobila. Srbija ima litijum. A ono što ima Srbija – ima znate-već-ko. Baš zato što je svestan da mu je na Zapadu već ozbiljno bio pripreman svojevrsni politički “katil-ferman”, Veliki Vođa je kao odličan mamac bacio – Jadar. I spremnost Srbije da se ozbiljnije uključi u proizvodnju svetski strateški važnog metala.
Auh kako se to svidelo velikim igračima na Zapadu…
“Hoću fabriku baterija! I hoću fabriku električnih automobila”, zatražio je On. A oni sa Zapada su se samo značajno nasmešili: em će u Srbiji da dobiju litijum, em će da sagrade jeftinu fabriku u kojoj će da radi jeftina radna snaga… A na Zapadu se neće igrati sa zagađivanjem i uništavanjem njihove prirode. Takoreći “win-win” situacija.
ŠTA TO PRAKTIČNO ZNAČI ZA SRBIJU?
Da ćemo dobiti još jednog uništitelja prirode uz blagoslov Velikog Vođe i Gospođe Fikus. Iako nas Vesna Prodanović iz Rio Save (ogranak Rio Tinta u našoj zemlji) ubeđuje da se radi Studija procene o uticaju na životnu sredinu, kao i da je Rio Tinto razvio novu, čistu tehnologiju proizvodnje litijuma (ali neće da je otkrije, naravno), ne sumnjam da će Studija prikazati da rudnik litijuma neće štetiti srpskoj svetoj zemlji.
Smiruje nas Zoranah Mihajlović nedavno govoreći da “vlada Srbije neće potpisivati nikakav ugovor ukoliko on ne bude u potpunosti odgovarao svim ekološkim standardima“:
“To je zajednički interes svih nas i zato je jako loše kad neki ovo pitanje pokušavaju da politizuju”, izjavila je ona.
“Raspisaćemo referendum i narod će odlučiti da li želi da napreduje, da mu bude bolje. Ako budu protiv rudnika, fabrike baterija i možda čak fabrike električnih vozila, onda ćemo mi reći “u redu, tako ste izabrali”, mi nikad nećemo da idemo protiv naroda”, izjavio je Gospodar.
Da li zaista verujete da će na referendumu biti ikakve šanse da se izglasa da se kompaniji Rio Tinto zabrani dalji rad? Samo da vas opomenem: SNS jeste razvaljen na najrazličitijim nivoima kojekakvim aferama i svađama, krađama, talovima i dilovima, ali nikad nemojte da zaboravite da su oni jedina stranka koja je uspela da izvede svoje članove na kontramiting protiv ljudi koji su tražili da se reši pitanje vode u Vrčinu!!!
KAKVE TO VEZE IMA SA IZBORNIM USLOVIMA?
Velike, rođaci.
“Ti nama litijum, a mi tebi još jednu pobedu na izborima i još jedan mandat na vlasti”, u najkraćem bi mogla da glasi ideja koja se sve više nazire iz ponašanja Evropske komisije i Stejt Departmenta.
Ovaj krug traljavih i presporih pregovora o izbornim uslovima uz posredovanje evropskih parlamentaraca završen je u subotu, a mogao je bez problema i da se ne održi, jer – kako su u Newsmax Adria tačno zaključili “dogovoreno je da ništa nije dogovoreno”.
Nastavak pregovora će biti u septembru. Mada ne vidim njihovu svrhu. Posao sa Rio Tintom je gotova stvar. A samim tim i izbori. Kakvi god da budu sledeće godine, ko god na njima učestvovao – Evropa i Amerika će klimati glavom. Bilo bi baš nagodno po njih da stranke koje imaju iole kapacitet da postignu neki rezultat (Stranka slobode i pravde i Narodna stranka sa svojim koalicionim partnerima) ipak izađu na izbore.
I da zaključim sa rečima Jelice Minić iz Evropskog pokreta u Srbiji: “Evropska komisija će nas osuditi na trovanje i SNS”.
Bojim se da smo sve bliži još jednom mandatu SNS na vlasti. A onda će se vruć krompir priznanja Kosova prebaciti u ruke neke nove vlasti. I krenućemo u novu turu izgaranja u mitomaniji o izdaji i ko zna čemu još. Zahvaljujući Zapadu. Hvala im na demokratiji. I na brizi za Srbiju i njene građane. Onoliko.
Autor: Aleksandar Bećić
IZVOR: Kolumnista
