DOKLE NEJEDINSTVA I NESLOGE BRAĆO SRBI?

Piše: Predrag Rakočević

Ovih, po Srbiju i pored skoro letnjeg, toplog vremena sumornih dana, svi mediji koji nisu pod kontrolom AV su, po ko zna koji put, puni napisa, komentara, tužbalica i žalopojki, o dokazanom nejedinstvu i neslozi stanovnika Srbije. Posebno onih ljudi koji sami sebe zovu političarima a svojim egoizmom pomažu propadanje države. Poznato je zašto opet nema jedinstva- naravno zbog novih izbora koji će, po ubeđenju mnogih, ponovo biti i lažirani i falsifikovani i od vlasti pokrađeni.

Mnogi tzv. društveni radnici, razne korifeje svojih struka, večito pozivaju na jedinstvo i slogu. A njih, tako izgleda, i pored čuvenih ocila u grbu Srbije čiji smisao mnogi čitaju kao –citat- „Samo sloga Srbina spasava“ izgleda nikada nije ni bilo! Kako izgleda, i među novim generacijama Srba, sa današnjim tobožim opozicionim političarima na čelu, jedinstva i dalje nikada neće ni biti!

Valjda od dolaska prvih slovenskih, kasnije nazvanih srpska plemena na Balkan –po pitanju nejedinstva je do danas, mnogo čega ostalo nepromenjeno. Svako je protiv svakoga, sloge nigde na vidiku! Zar je u Srednjem veku, kada je otac (kralj Milutin) da ga rođeni sin ne skine sa prestola, sina oslepio, ili u legendarnim bitkama na reci Marica pa kasnije na Kosovu bilo srpskog jedinstva? Ili za vreme veoma dugog robovanja pod Turcima? Nije li kum (Miloš Obrenović) naredio da se ubije njegov kum Karađorđe samo da bi se on, Miloš, dograbio vlasti a time i bogatstva?

Idemo dalje. Većeg jedinstva međuu Srbima nije bilo ni u Balkanskim ratovima a kasnije ni i u tzv. Velikom ratu 1914.- do 1918. godine. Ne verujete? Prisetite se trvenja oko donošenja odluke da li da se srpska armija prestrojiti, odmoriti malo i krene u protivnapad na austgrougarsku vojsku u kojoj je bilo i podosta pravoslavaca –navodno Srba koji su živeli na tuđim teritorijama -ili se upustiti u begstvo preko gudura Albanije do mora u pravcu pravoslavne Grčke? Znamo koliko je Srba stradalo u toj bežaniji, kasnije nazvanoj odstupanje. Nije isklučeno, tvrde neki istoričari, da bi u protivudaru na napadača, stradalo manje vojnika nego u kasnije glorifikovanoj bežaniji preko Albanije.

Ali –trebalo je naći i tada ne postojeće jedinstvo po pitanju odluke da- ili ne. Poništeni su argumenti čuvenih vojskovođa o kontranapadu da bi se olučilo na odstupanje!

Čak, navodno, i u ranijoj odluci pre odstupanja preko Albanije, u Niš pred najezdom Austrougarske iz Beograda izbegle Skupštine nije bilo jedinstva o proglašenju tzv. Ratnog cilja Srbije. Nikola Pašić, regent Aleksandar Karađorđević i neki drugi političari su progurali po Srbe katastrofalno, već tada planirano –citat „oslobođenje od Austrougara i posleratno UJEDINJENJE tzv. Južnih Slovena, Hrvata i Slovenaca, sa Srbijom u jednu kraljevinu“! Samo dvadesetak godina kasnije smo saznali koliko nas je, stvaranjem Hitleru verne fašističke ustaške tzv. „Neovisne države Hrvatske“ srpskih, jevrejskih i romskih žrtava koštako to „Niško nejedinstvo“ po pitanju donošenja jedne životno važne odluke!

I kasnije, na pragu mogućeg napada Hitlera na Kraljevinu Jugoslaviju ista slika nejedinstva. Uplašeni Hitlerovim ratnim uspesima i opravdanom željom da Jugoslaviju poštede napada nemačke oružane sile regent- knez Pavle Karađorđević i političari dr Stanković, i Petrović su u ime Vlade Kraljevine Jugoslavije 25. marta 1941. g. u Beču potpisali pristup Jugoslavije tzv. Trojnom paktu. General Borivoje Mirković, po rečima nekih istoričara kupljen sa oko 100.000 tadašnjih dinara u zlatu od engleskih obaveštajaca, je zajedno sa drugim oficirima najverovatnije bio inicijator velikog narodnog protesta na ulicama Beograda 27. Marta 1941. protiv pristupa Trojnom paktu. Organizaciju narodnog bunta 27. marta su kasnije komunisti lažno pripisali sebi. Ujedno je general Mirković izveo vojni puč i smenio tadašnju vladu Cvetković- Maček. Mirkovićevom svrgavanju vlade se, kao novi predsednik vlade, pridružio i general Dušan Simović. Znači- opet čuveno srpsko nejedinstvo- dvor i političari na jednoj strani, vojni vrh i od njega zavedeni narod na drugoj. I tu je poznata cena tog nejedinstva, izražena u broju ljudi koji su stradali od prvog Hitlerovog bombardovanja Beograda i nekih drugih srpskih gradova 6. aprila 1941. pa sve do kraja rata 9. maja 1945. godine.

Već početkom okupacije Kraljevine Jugoslavije krenula je prava „orgija“ nejedinstva Srba. Valjda su, bar tada, stanovnici Srbije shvatili svojevremenu ludost u Marselju ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića i njegovih političara- skutonoša koji su ratnog pobednika Srbiju ugurali u nikada postignuto, zlokobno ujedinjenje sa gubitnicima rata koji su vojevali na strani Austrougarske –sa Hrvatima i Slovencima.

Za razliku od Beograda koji je stradao od Hitlerovih bombi pa onda bio okupiran, Zagreb je nemačku soldatesku dočekao cvećem, muzikom i isticanjem slavoluka. Srbi su se podelili u borbi protiv nemačke okupacije –na četnike Draže Mihailovića i na nešto kasnije osnovane komunističke partizanske jedinice pod vođstvom izvesnog, kako se kasnije saznalo, tadašnjeg belosvetskog komunističkog foliranta Josipa Broza zvanog Tito. Za njega se govorilo, do danas nikada pouzdano potvrđeno, da je bio Hrvat- dok su njegovi partizani bili većinski pravoslavci sa one strane Drine, Zete ili Morače, ali i Srbijanci iz Srbije. Opet je krenuo, slično kao u Velikom ratu kada su na strani Austrougara protiv Srbije ratovali i pravoslavni Srbi, rat Srba protiv Srba! Iskonsko nejedinstvo i nesloga su se nastavili, u narodu se javilo novo „tumačenje“ značenja srpskih ocila, četiri slova „s“ -kao „Srbin Srbina sekirom seče“!

Ista priča teče dalje. Posle tzv. „oslobođenja“ –ustvari okupacije Srbije od na srpsku teritoriju i u Beograd nasrnulih „proleterskih divizija“, od oko 40.000 boraca koji su učestvovali u upadu u Beograd, 80 prozenata njih su bili pravoslavaci sa one strane Drine, Zete i Morače ! Pomenimo ih po imenima: Bile su to 1.-va Proleterska divizija, 5-ta. Krajiška divizija, 6.-ta lička udarna divizija „Nikola Tesla“, 11.-ta Krajiška udarna divizija, 28.-ma Slavonska udarna divizija- popunjena delimično sa u partizane prebeglim hrvatskim domobranima, 36.-ta Vojvoćanska udarna divizija, 13.-ta Crnogorska divizija i još neke druge divizije. Imena divizija govore ko su bili novi okupatori Srbije i Beograda!

I u Drugom svetskom ratu, i kasnije u miru, brojni pravoslavci- Srbi su se dobrovoljno bacili pod čizme i komandu jednog verovatno Hrvata- pomenutog Broza. I Broz i Srbi sa njim i pod njim, su gazili i zatirali sve što je bilo srpsko, pravoslavno i za srpski narod i Srpsku crkvu istorijski važno. Pali su na kolena kako bi se tadašnja komunističko-partizanska vrhuška, često samo polupismena, dokopala tuđih vila na Dedinju u Beogradu, otela tuđa imanja, dragtocenosti i zemlju, mnogi i tuđe žene.

I -ko se od Srba protiv toga pobunio, ko se bunio protiv zabrane povratka od italijanskih fašista i Šiptara u ratu sa Kosova proteranih Srba u njihove kuće i na imanja, ko je digao glas protiv na geografskoj karti i u stvarnosti„odsecanja glave“ Srbiji (stvaranjem Autonomne pokrajine Vojvodine na severu) ko kod „odsecanja nogu“ (takođe proglasom stvaranja Autonomne pokrajine Kosmet na jugu) ? Ko je od Srba protestvovao kada su komunisti crtali, na štetu Srbije, granice novih republika, nastalih umesto nekadašnjih banovina? Naravno, nisu to učinili mnogi Srbi, itekako „ujedinjeni“ u nejedinstvu- znači NIJE NIKO jer su u međuvremenu mnogi sa oduševljenjem prihvatili komunizam sovjetskog tipa, u to vreme diktiranim od zloglasnog Staljina!

Gde je bila ona u ocilima iskazana očigledno samo pusta želja zvana srpska sloga? Nigde, što je donekle bilo i razumljivo. Teror i strah, hapšenja i streljanja su tih posleratnih godina vladali najviše i najčešće baš među najbrojnijem narodu ondašnje Jugoslavije, među Srbima u Srbiji! I kasnijih decenija –slična slika. Dok su Hrvati i Slovenci, Šiptari takođe, radili na očvrščiavanju svojih nacionalnih pozicija u okviru tadašnje zajednice kao preteču nekakve kasnije državnosti, nikada ujedinjeni Srbi su šaputali u strahu poznatu tvrdnju u srpskom narodu „ćuti, može da bude još gore“!

To „moglo bi da bude još gore“ trajalo je u Srbiji očigledno stotinama godina, sve do Prvog i Drugog srpskog ustanka kada se narod digao protiv Turaka, ali zašto opet traje i danas? Nikako da potlačeni Srbi masovno, mirnim putem i najvećim mogućim demonstracijama, ako to nisu činili ranijih veoma dugih decenija, to pokušaju sada, kada vlast nije ni delić toliko jaka kao nekada vlast Josipa Broza- Tita, njegove UDBE i tobože „narodne“ milicije pa i armije. Izuzetak su naravno masovne demonstracije koje su dovele rušenju Slobodana Miloševića. – Ali i tu se postavlja pitanje ko je zaista platio organizatore demonstracija, policiju i vojsku da ih ne ometaju u pripremi bunta?

Američke novine „Vašington post“ su na godišnjicu rušenja Slobe M. objavile, da su njihove obaveštajne službe za organizovanje demonstracija, plaćanje vođa protesta, mita datom nekim visokorangiranim policajcima i generalima itd. potrošile oko 60 miliona dolara. Ko zna, možda neki koji bi danas mogli da pokrenu masovne proteste očekuju da ih zapadnjaci za to potplate? Ili su možda u nekim institucijama, firmama, javnim upravama, fakultetima, Akademiji nauka, u policiji i sudstvu itd. predobro plaćeni da im nikakva promena u korist naroda ne pada na pamet? Verovatno.

Ovih dana smo se opet brzo uverili da stalno prisutno nejedinstvo Srba javno iskazuju nekakvi novokomponovani, ko zna odakle potekli i od koga možda plaćani toboži „političari“. Umesto posle uspešnog dokaza da su decembarski izbori, posebno u Beogradu, drsko od vrhuške pokrađeni, i da je to video ceo svet, i da iskoriste istorijsku šansu da se Beograđani novim glasanjem najzad reše diktature jednog čoveka -Aleksandra Vučića, uz njega Šapića i nekih drugih mafijaša, brojni lideri nekakvih partija su svojom neslogom prokockali veoma ozbiljnu šansu. Neki će izaći na izbore –valjda da bi tako razjedinjeni pomogli opstanku Vučićevih mafijaša da i dalje haraju Beogradom. Postavlja se pitanje, da li su ih eseneslije debelo potplatile? Neki lideri drugih stranaka će bojkotovati izbore! Oba slučaja je veoma lukavo inscenirao –ko drugi nego AV. To, verovatno, neće biti poslednji primer srpske nesloge i nejedinstva. Biće ih sigurno još. Možda nam je kao narodu tako suđeno da u neko ne tako daleko vreme nestanemo sa geografske karte Evrope?

Dozvoljeno je pitanje, ima li nekakvog jedinstva i sloge bar među Srbima u rasejanju? Pošto smo mi, od kojih neki već decenijama žive van matice samo slika u ogledalu vas u Srbiji –naravno da tog jedinstva i sloge uglavnom nema. Bilo je u Evropi više pokušaja da se rasejanje, stvaranjem nekakve „krovne organizacije“ objedini- ali i to je uvek propadalo. Svako je vukao, čak i po geografskom poreklu budućih članova te organizacije, na svoju stranu. Tako je i dan danas. Svi tobože vapimo za jedinstvom i slogom ali ih nažalost ne upražnjavamo. Svako bi da bude nekakav šefčić „svojih“ ljudi u nekoj, organizaciji često zvučnog imena ali kratkog veka trajanja!

Na sreću, i pored veoma velike asimilacije mladih naraštaja srpskog porekla u državama Evropske unije gde živi masa Srba, zahvaljujući stalnom prilivu novih, najčešće obrazovanih mladih ljudi begstvom iz Srbije od mafijaške družine zvane Srpska vlada u potrazi za boljim uslovima rada i života – Srbi opstaju. Za sada –van granica Srbije. Koliko će se dugo njihovi potomci nazivati Srbima i govoriti srpskim jezikom, ostati verni svojoj Pravoslavnoj crkvi i običajima svojih dedova- to pored napred opisanog možda i genetski uslovljenog nejedinstva i nesloge, ne zna ni sam Gospod Bog! Ako se ovako nastavi u Srbiji, opstaće naš narod samo u rasejanju, nošen nostalgijom, možda samo malo duže nego Srbi u Srbiji.