DOKLE NEJEDINSTVA I NESLOGE BRAĆO SRBI?

6
162

Piše: Predrag Rakočević

Ovih, po Srbiju i pored skoro letnjeg, toplog vremena sumornih dana, svi mediji koji nisu pod kontrolom AV su, po ko zna koji put, puni napisa, komentara, tužbalica i žalopojki, o dokazanom nejedinstvu i neslozi stanovnika Srbije. Posebno onih ljudi koji sami sebe zovu političarima a svojim egoizmom pomažu propadanje države. Poznato je zašto opet nema jedinstva- naravno zbog novih izbora koji će, po ubeđenju mnogih, ponovo biti i lažirani i falsifikovani i od vlasti pokrađeni.

Mnogi tzv. društveni radnici, razne korifeje svojih struka, večito pozivaju na jedinstvo i slogu. A njih, tako izgleda, i pored čuvenih ocila u grbu Srbije čiji smisao mnogi čitaju kao –citat- „Samo sloga Srbina spasava“ izgleda nikada nije ni bilo! Kako izgleda, i među novim generacijama Srba, sa današnjim tobožim opozicionim političarima na čelu, jedinstva i dalje nikada neće ni biti!

Valjda od dolaska prvih slovenskih, kasnije nazvanih srpska plemena na Balkan –po pitanju nejedinstva je do danas, mnogo čega ostalo nepromenjeno. Svako je protiv svakoga, sloge nigde na vidiku! Zar je u Srednjem veku, kada je otac (kralj Milutin) da ga rođeni sin ne skine sa prestola, sina oslepio, ili u legendarnim bitkama na reci Marica pa kasnije na Kosovu bilo srpskog jedinstva? Ili za vreme veoma dugog robovanja pod Turcima? Nije li kum (Miloš Obrenović) naredio da se ubije njegov kum Karađorđe samo da bi se on, Miloš, dograbio vlasti a time i bogatstva?

Idemo dalje. Većeg jedinstva međuu Srbima nije bilo ni u Balkanskim ratovima a kasnije ni i u tzv. Velikom ratu 1914.- do 1918. godine. Ne verujete? Prisetite se trvenja oko donošenja odluke da li da se srpska armija prestrojiti, odmoriti malo i krene u protivnapad na austgrougarsku vojsku u kojoj je bilo i podosta pravoslavaca –navodno Srba koji su živeli na tuđim teritorijama -ili se upustiti u begstvo preko gudura Albanije do mora u pravcu pravoslavne Grčke? Znamo koliko je Srba stradalo u toj bežaniji, kasnije nazvanoj odstupanje. Nije isklučeno, tvrde neki istoričari, da bi u protivudaru na napadača, stradalo manje vojnika nego u kasnije glorifikovanoj bežaniji preko Albanije.

Ali –trebalo je naći i tada ne postojeće jedinstvo po pitanju odluke da- ili ne. Poništeni su argumenti čuvenih vojskovođa o kontranapadu da bi se olučilo na odstupanje!

Čak, navodno, i u ranijoj odluci pre odstupanja preko Albanije, u Niš pred najezdom Austrougarske iz Beograda izbegle Skupštine nije bilo jedinstva o proglašenju tzv. Ratnog cilja Srbije. Nikola Pašić, regent Aleksandar Karađorđević i neki drugi političari su progurali po Srbe katastrofalno, već tada planirano –citat „oslobođenje od Austrougara i posleratno UJEDINJENJE tzv. Južnih Slovena, Hrvata i Slovenaca, sa Srbijom u jednu kraljevinu“! Samo dvadesetak godina kasnije smo saznali koliko nas je, stvaranjem Hitleru verne fašističke ustaške tzv. „Neovisne države Hrvatske“ srpskih, jevrejskih i romskih žrtava koštako to „Niško nejedinstvo“ po pitanju donošenja jedne životno važne odluke!

Da Vas podsetimo:  Hoće li Srbin opet u vojnike?

I kasnije, na pragu mogućeg napada Hitlera na Kraljevinu Jugoslaviju ista slika nejedinstva. Uplašeni Hitlerovim ratnim uspesima i opravdanom željom da Jugoslaviju poštede napada nemačke oružane sile regent- knez Pavle Karađorđević i političari dr Stanković, i Petrović su u ime Vlade Kraljevine Jugoslavije 25. marta 1941. g. u Beču potpisali pristup Jugoslavije tzv. Trojnom paktu. General Borivoje Mirković, po rečima nekih istoričara kupljen sa oko 100.000 tadašnjih dinara u zlatu od engleskih obaveštajaca, je zajedno sa drugim oficirima najverovatnije bio inicijator velikog narodnog protesta na ulicama Beograda 27. Marta 1941. protiv pristupa Trojnom paktu. Organizaciju narodnog bunta 27. marta su kasnije komunisti lažno pripisali sebi. Ujedno je general Mirković izveo vojni puč i smenio tadašnju vladu Cvetković- Maček. Mirkovićevom svrgavanju vlade se, kao novi predsednik vlade, pridružio i general Dušan Simović. Znači- opet čuveno srpsko nejedinstvo- dvor i političari na jednoj strani, vojni vrh i od njega zavedeni narod na drugoj. I tu je poznata cena tog nejedinstva, izražena u broju ljudi koji su stradali od prvog Hitlerovog bombardovanja Beograda i nekih drugih srpskih gradova 6. aprila 1941. pa sve do kraja rata 9. maja 1945. godine.

Već početkom okupacije Kraljevine Jugoslavije krenula je prava „orgija“ nejedinstva Srba. Valjda su, bar tada, stanovnici Srbije shvatili svojevremenu ludost u Marselju ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića i njegovih političara- skutonoša koji su ratnog pobednika Srbiju ugurali u nikada postignuto, zlokobno ujedinjenje sa gubitnicima rata koji su vojevali na strani Austrougarske –sa Hrvatima i Slovencima.

Za razliku od Beograda koji je stradao od Hitlerovih bombi pa onda bio okupiran, Zagreb je nemačku soldatesku dočekao cvećem, muzikom i isticanjem slavoluka. Srbi su se podelili u borbi protiv nemačke okupacije –na četnike Draže Mihailovića i na nešto kasnije osnovane komunističke partizanske jedinice pod vođstvom izvesnog, kako se kasnije saznalo, tadašnjeg belosvetskog komunističkog foliranta Josipa Broza zvanog Tito. Za njega se govorilo, do danas nikada pouzdano potvrđeno, da je bio Hrvat- dok su njegovi partizani bili većinski pravoslavci sa one strane Drine, Zete ili Morače, ali i Srbijanci iz Srbije. Opet je krenuo, slično kao u Velikom ratu kada su na strani Austrougara protiv Srbije ratovali i pravoslavni Srbi, rat Srba protiv Srba! Iskonsko nejedinstvo i nesloga su se nastavili, u narodu se javilo novo „tumačenje“ značenja srpskih ocila, četiri slova „s“ -kao „Srbin Srbina sekirom seče“!

Ista priča teče dalje. Posle tzv. „oslobođenja“ –ustvari okupacije Srbije od na srpsku teritoriju i u Beograd nasrnulih „proleterskih divizija“, od oko 40.000 boraca koji su učestvovali u upadu u Beograd, 80 prozenata njih su bili pravoslavaci sa one strane Drine, Zete i Morače ! Pomenimo ih po imenima: Bile su to 1.-va Proleterska divizija, 5-ta. Krajiška divizija, 6.-ta lička udarna divizija „Nikola Tesla“, 11.-ta Krajiška udarna divizija, 28.-ma Slavonska udarna divizija- popunjena delimično sa u partizane prebeglim hrvatskim domobranima, 36.-ta Vojvoćanska udarna divizija, 13.-ta Crnogorska divizija i još neke druge divizije. Imena divizija govore ko su bili novi okupatori Srbije i Beograda!

Da Vas podsetimo:  Srbija prošle godine potrošila pola milijarde evra na modernizaciju vojske

I u Drugom svetskom ratu, i kasnije u miru, brojni pravoslavci- Srbi su se dobrovoljno bacili pod čizme i komandu jednog verovatno Hrvata- pomenutog Broza. I Broz i Srbi sa njim i pod njim, su gazili i zatirali sve što je bilo srpsko, pravoslavno i za srpski narod i Srpsku crkvu istorijski važno. Pali su na kolena kako bi se tadašnja komunističko-partizanska vrhuška, često samo polupismena, dokopala tuđih vila na Dedinju u Beogradu, otela tuđa imanja, dragtocenosti i zemlju, mnogi i tuđe žene.

I -ko se od Srba protiv toga pobunio, ko se bunio protiv zabrane povratka od italijanskih fašista i Šiptara u ratu sa Kosova proteranih Srba u njihove kuće i na imanja, ko je digao glas protiv na geografskoj karti i u stvarnosti„odsecanja glave“ Srbiji (stvaranjem Autonomne pokrajine Vojvodine na severu) ko kod „odsecanja nogu“ (takođe proglasom stvaranja Autonomne pokrajine Kosmet na jugu) ? Ko je od Srba protestvovao kada su komunisti crtali, na štetu Srbije, granice novih republika, nastalih umesto nekadašnjih banovina? Naravno, nisu to učinili mnogi Srbi, itekako „ujedinjeni“ u nejedinstvu- znači NIJE NIKO jer su u međuvremenu mnogi sa oduševljenjem prihvatili komunizam sovjetskog tipa, u to vreme diktiranim od zloglasnog Staljina!

Gde je bila ona u ocilima iskazana očigledno samo pusta želja zvana srpska sloga? Nigde, što je donekle bilo i razumljivo. Teror i strah, hapšenja i streljanja su tih posleratnih godina vladali najviše i najčešće baš među najbrojnijem narodu ondašnje Jugoslavije, među Srbima u Srbiji! I kasnijih decenija –slična slika. Dok su Hrvati i Slovenci, Šiptari takođe, radili na očvrščiavanju svojih nacionalnih pozicija u okviru tadašnje zajednice kao preteču nekakve kasnije državnosti, nikada ujedinjeni Srbi su šaputali u strahu poznatu tvrdnju u srpskom narodu „ćuti, može da bude još gore“!

To „moglo bi da bude još gore“ trajalo je u Srbiji očigledno stotinama godina, sve do Prvog i Drugog srpskog ustanka kada se narod digao protiv Turaka, ali zašto opet traje i danas? Nikako da potlačeni Srbi masovno, mirnim putem i najvećim mogućim demonstracijama, ako to nisu činili ranijih veoma dugih decenija, to pokušaju sada, kada vlast nije ni delić toliko jaka kao nekada vlast Josipa Broza- Tita, njegove UDBE i tobože „narodne“ milicije pa i armije. Izuzetak su naravno masovne demonstracije koje su dovele rušenju Slobodana Miloševića. – Ali i tu se postavlja pitanje ko je zaista platio organizatore demonstracija, policiju i vojsku da ih ne ometaju u pripremi bunta?

Američke novine „Vašington post“ su na godišnjicu rušenja Slobe M. objavile, da su njihove obaveštajne službe za organizovanje demonstracija, plaćanje vođa protesta, mita datom nekim visokorangiranim policajcima i generalima itd. potrošile oko 60 miliona dolara. Ko zna, možda neki koji bi danas mogli da pokrenu masovne proteste očekuju da ih zapadnjaci za to potplate? Ili su možda u nekim institucijama, firmama, javnim upravama, fakultetima, Akademiji nauka, u policiji i sudstvu itd. predobro plaćeni da im nikakva promena u korist naroda ne pada na pamet? Verovatno.

Da Vas podsetimo:  Skrivena nezaposlenost u Srbiji – od realnosti do licitacije vlasti brojkama

Ovih dana smo se opet brzo uverili da stalno prisutno nejedinstvo Srba javno iskazuju nekakvi novokomponovani, ko zna odakle potekli i od koga možda plaćani toboži „političari“. Umesto posle uspešnog dokaza da su decembarski izbori, posebno u Beogradu, drsko od vrhuške pokrađeni, i da je to video ceo svet, i da iskoriste istorijsku šansu da se Beograđani novim glasanjem najzad reše diktature jednog čoveka -Aleksandra Vučića, uz njega Šapića i nekih drugih mafijaša, brojni lideri nekakvih partija su svojom neslogom prokockali veoma ozbiljnu šansu. Neki će izaći na izbore –valjda da bi tako razjedinjeni pomogli opstanku Vučićevih mafijaša da i dalje haraju Beogradom. Postavlja se pitanje, da li su ih eseneslije debelo potplatile? Neki lideri drugih stranaka će bojkotovati izbore! Oba slučaja je veoma lukavo inscenirao –ko drugi nego AV. To, verovatno, neće biti poslednji primer srpske nesloge i nejedinstva. Biće ih sigurno još. Možda nam je kao narodu tako suđeno da u neko ne tako daleko vreme nestanemo sa geografske karte Evrope?

Dozvoljeno je pitanje, ima li nekakvog jedinstva i sloge bar među Srbima u rasejanju? Pošto smo mi, od kojih neki već decenijama žive van matice samo slika u ogledalu vas u Srbiji –naravno da tog jedinstva i sloge uglavnom nema. Bilo je u Evropi više pokušaja da se rasejanje, stvaranjem nekakve „krovne organizacije“ objedini- ali i to je uvek propadalo. Svako je vukao, čak i po geografskom poreklu budućih članova te organizacije, na svoju stranu. Tako je i dan danas. Svi tobože vapimo za jedinstvom i slogom ali ih nažalost ne upražnjavamo. Svako bi da bude nekakav šefčić „svojih“ ljudi u nekoj, organizaciji često zvučnog imena ali kratkog veka trajanja!

Na sreću, i pored veoma velike asimilacije mladih naraštaja srpskog porekla u državama Evropske unije gde živi masa Srba, zahvaljujući stalnom prilivu novih, najčešće obrazovanih mladih ljudi begstvom iz Srbije od mafijaške družine zvane Srpska vlada u potrazi za boljim uslovima rada i života – Srbi opstaju. Za sada –van granica Srbije. Koliko će se dugo njihovi potomci nazivati Srbima i govoriti srpskim jezikom, ostati verni svojoj Pravoslavnoj crkvi i običajima svojih dedova- to pored napred opisanog možda i genetski uslovljenog nejedinstva i nesloge, ne zna ni sam Gospod Bog! Ako se ovako nastavi u Srbiji, opstaće naš narod samo u rasejanju, nošen nostalgijom, možda samo malo duže nego Srbi u Srbiji.

 

6 KOMENTARA

  1. Занимљиво је када неко из белог света зна како и шта треба да се ради у Србији. Наравно, да заборавља да живи у белом свету, да су му се деца запатила тамо и да није на изборе у складу са #његовим” погледом на Србију мотивисао да Срби у Штутгатру гласају. Усуђује се да напише: “Ако се овако настави у Србији, опстаће наш народ само у расејању, ношен носталгијом, можда само мало дуже него Срби у Србији.”??!!. Ја сам живео и радио у Хамбургу, за аутора нисам никада чуо, иако сам био у кући најстаријег четника у Хамбургу. Није ми падало да тамо останем и да моја деца и унучад каријеру тамо наставе. На моје задовољство, никада нису после повратка пожелели да посећују или раде у Немачкој и поред тога што што сам им сугерисао. И сада неки лик из Штутгарта тврди, да ће само његови у дијаспори ОПСТАТИ!!?? Невиђени безобразлук од човека који је животни век провео радећи за наше исконске непријатеље и чија деца настављају стопама дотичног!

    • Нормално се не јављам критикама али ово срамотно писање типа који не жели да разуме горњи чланак ме приморало на то. Типично за неке тзв. Србе -или који сами себе таквима сматрају -критикују и пишу којешта о некоме кога, како и сами признају не познају. Ми који познајемо аутора чланка у Штутгарту и Баден-Виртембергу знамо га добро. Један од највећих донатора наше цркве, борац за организовање допунских школа како би се спутала асимилација, дугогодишњи сарадник више београдских новина где је запао за око својим критикама система, баш у корист дијаспоре, листа би свих његових заслуга за овдашње Србе али и због његових великих новчаних донација Црвеном крсту у Србији, болницама и школама и друго била много дуга. Он није радио за Немце јер ни у Србији нико не ради за Вучића -него као власник сопственог предузећа за радио за себе и новац од кога је много донација отишло у Србију. Шта си ти учинио за народ? Веероватно скоро ништа. Наравно да га ти из далеког Хамбурга не познајеш- иако је тесно сарађивао са професорком медицине Алексић и долазио на скупове неких срба у Хамбург али увек тихо и без неге помпе. Професорка је храбра жена која је међу првима свету пренела истину о уранијуму из Нато бомби јер те вероватно није никада ништа интересовало да нешто знаш. Читам одавно корене па видим да често наступаш као некакав србомрзитељ и неких Срба и неких аутора чланака. Још нешто увјек је у животу лакше критизирати но стварати а наш познаник Ракочевић је и ствараио, и критиковао и давао и у најтеже по Србију време безброј пута био у свом родном Београду и србији предајући помоћ у новцу зајендно и са писцем овог дописа. А ти? Побегао си незадовољан јер очито нијеси успео у Хамбургу? Такви нам не требају -па ни твоји потомци. Хоћели такови незадовољни битти од користити некоме у Србији? Ми сумљамо у то. Још нешто питај о Предрагу-Пеђи и власника Корена г. Николу Јанића њих везује дугогодишња сарадња за Србе и велико пријатељство. А шта би о теби могло да се каже- ни ми о теби не знамо ништа у Штутгарту ал знајлу ли твоји у Хамбург ишта о теби? Чланак који критикујеш је нађалост пуn болне и горке истине- па ако читаш неке од српских новина треба да знаш да су наводи Пеђе тачни да због данашињих власти из Србије годишње у свет беже најмање 50.000 младих -наравно сем твојијех потомака- са намером да се скоро никада не врате. Најновија испитивања у Србију су кажу да 80 одсто младих би већ сјутра побегло из Србије. Зашто- због људи типа Прдрага који се увек борио за њих или можда због неких сличних теби? Незнам процијени сам. Још нешто сазнадох из београда да издавач „народна просвјета“ овијех дана издаје Пеђину књигу на око 660 страна са његовим од око до данас , како пишу у увод у књигу 900 објављених великих чланака и репортажа о дијаспори и за дијаспору 250 спакованих у књигу. Из новине Вечерње новости, Новости интернет, Новости плус њемачко тиједно издање, Курир и више од 120 чланака из Корени. Многоби ти још шта рекао ал не могу, очи ми попустиле па скоро невидим. Остарио сам али сам тебе моро да критикујем.
      Нађи телефон цркве у Штутгарт па питај оца Станка или предсеник црквеног одбора Микија Глушић о Пеђи да други пут не пискараш будалаштине.
      Душан Дуле Лукић, старина од 85 љета и хуманитарац из Штутгарта. Пишемти са туђег компутер јер немам више својег слабо видим слова на билдширм.

      • Господине Лукићу, за пет година мога живота и рада у Хамбургу, за докторку и професорку Алексић нисам чуо ни видео, а обилазио сам све ондашње југословенске клубове на северу Немачке. Значи да НИЈЕ учествовала у раду! Чуо сам први пут за дотичну, када су је поставили за шефа Зајевице српских удружења. Беше то када је била у пензији и када је добила пратиоца, даму коју сам познавао, са којом је ишла на наше скупове. То што сте написали о Пеђи и његовом раду и залагању мени је непознато. Оспорио сам јер ме је погодило: „Ako se ovako nastavi u Srbiji, opstaće naš narod samo u rasejanju, nošen nostalgijom, možda samo malo duže nego Srbi u Srbiji.“ што је непримерено даљ се напише од Пеђе. Очигледно је да на то нисте обратили пажњу? Чињеница је да није примерено, да нас у Србији УЧИТЕ, шта и како треба да радимо. О томе какав је рад и организација Срба у белом свету говоре и подаци о броју Срба који излазе на изборе у дијаспори. Шта је по том питању урађено од Пеђе и Проф.др Алексић?

        • Gospodine Mlinareviću očigledno niste razumeli moj navod -citat „Ako se ovako nastavi u Srbiji…itd.“To se odnosi na masovno bežanje mladih ljudi iz Srbije u svet. Ako su statistike tačne i kazuju da je za oko 12 godina vladavine jednog od najvećih izdajnika u istoriji Srbije izbeglo i preko 700.000 mladih od kojih se očekuje reprodukcija stanovništva Srbije, jer smo već postali „star narod“ -onda možete da izračunate da će za dolazećih 12 godina -jer priraštaj nažalost ne pokriva smrtnost stanovništva- Srbija biti prepolovljena i na pragu biološkog izumiranja! Ja sam izrazio sumnju da političari možda i namerno, dovodeći radnu snagu sa svih strana i izrabljivače koji otvaraju od Vučića plaćena nova radna mesta, plaćena iz dugova koje će otplaćivati dolazeća pokolenja, ninakoji način ne sputavaju odlazak mladih poboljšanjem njihovog standarda života, verovatno samo zbog zaista velikog deviznog priliva od njih! (citat nedavne izjave Jorgovanke Tabaković: „iz dijaspore stiže doznakama oko 4 milijardi € godišnje“. A gde su devize koje donose ljudi lično kod posete svojima, slanjem preko prijatelja, šofera autobusa isl. o tome ni reöi od Jorgovanke T.?) Ekonomisti tvrde da je poslednjih godina iz rasejanja stiglo više deviza nego od stranih investicija koje se itekako delimično plaćaju raznim državnim subvencijama -nadoknade za nova radna mesta, oslobađanje od poreza, davanje zemlje skoro za džabe itd. itd. Ne znam da li vam je poznat izveštaj nemačkih ekonomista da je od doznaka rasejanja od 1965.g. do kraja prošle godine u Srbiju stiglo preko 260 milijardi (!!!) SAD dolara! Pošto sam ja već decenijama bar 6, 7 puta godišnje u mom rodnom Beogradu, i stalno pratim sve dostupne srspke medije, odlično mi je poznata situacija kod nas. Naravno da niko od nas u inostranstvu ne želi da „narod uči pameti“ ali želi da ih možda informiše na malo drugačiji način nego Pink, Informer, Kurir, Alo i ko zna koji drugi tabloid. Malo mi je neprijatno da me je moj prijatelj Lukić toliko nahvalio- dugo ga nisam video i čuh da je bolestan -diabetes a i kroz to uslovljen loš vid. On pominje g-đu Stojanku Aleksić pofesorku na fakultetu u Hamburgu koju vi ne poznajete. Ne znam kojih ste godina boravili u Hamburgu, prof.dr Aleksić se angažovala tek oko početka rasturanja Jugoslavije, a najviše kod i posle bombardovanja Srbije. Njene stručne radove o uticaju tobože „osiromašenog“ uranijuma 238 iz bombi koje su padale po Srbiji na povećanje kancera kod ljudi objavlo je više evropskih stručnih publikacija. Toliko od mene za danas uz naznaku da je svaka kritika, bar po meni, ako je objektivna, dobrodošla jer se samo tako može u našem radu kao „škrabala članaka“ nešto poboljšati.
          Pozdrav, momentalno iz BG, Predrag- Peđa Rakočević

  2. Pera je samo delimično u pravu. Ali da su Srbi, posebno njihove vođe i političari bar malo bili jedinstveni i složni, lakše su mogli ranijih decenija da se otarase i Amera i drugih svetskih hohštaplera, mafijaša i ubica. Ovako stranci su koristili i „podbadali“ kao i danas često plaćanjem dolarima ili evrima srpsku neslogu da bi ne tako davno skoro uništili Srbiju NATO bombama! Ostaju činjenice koja su po mom shvatanju opisane u članku, da Srbi skoro nikada od dolaska na Balkan pa do danas, nisu bili dovoljno ni jedinstveni ni složni. Ukazivanje na tu činjenicu kroz vreme je verovatno bio cilj autora jer brojne generacije u inostranstvu rođenih i stasalih čitalaca Korena malo poznaju srpsku istoriju nesloge.

  3. Autor se trudi da prikaze ,,objektivnu,, sliku (sa sto vise nabacanih cinjenica) o tome sta se desilo u Srbiji i Jugoslaviji u toku vise decenija. Mozda je on to i uradio korektno ali jedno je sigurno nije to uradio kako treba. Prikaz situacije u Srbiji je zamrljao sa ,,zvucnim,, imenima i institucijama, narocito u zadnje dve decenije (ili kako se to kaze od Slobinog vremena). SMATRAM DA JE BILO POTREBNO DA OPISE STA SRPSKI NAROD (kako se to kaze obicni ljudi) CINI i naravno sta su drugi cinili, podmetali i pravili maglu navodeci svakakve lazi i poluistine. Ocigledno, da to nije uradjeno, jer bi svakako dosao do spoznaje da je narod sit i pun mu je nos Americkih politicara (Klinton, Hil, Eskobar i drugi mada je mozda bilo dovoljno da navedem Madlen Olbrajt ili Hilari Klinton) ili britanskih politicara (vekovnih lisica i palikuca na nasem prostoru) ili Evropskih politicara (koji slepo prate sta im kaze stariji brat, pa makar i svoju zemlju upropastavali).

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime