autor:Vladimir Umeljić
Oh, oh, oh, gorko uvi mnje!
Ćuti strah i beda togda beše;
Mater od čedeh razdvajahu,
A ot oca sina;
Mlade robljahu
A stare sekahu i davljahu…
Uvi mnje, ljute tuge…
Togo proleća
Patrijarh Arsenije Čarnojević
Iz Peći dade sja begu uz Dunav za Nemcem
S nekoliko vladika zemlje srpske
I inoci mnogi ot seja preedeli
I narod srbski mnog…
37.000 familija…
Ovom prastarom tužbalicom iz vremena Velike seobe Srba 1690. počeo je donji tekst o Kosovu i Metohiji, koji sam objavio pre skoro trideset godina (14.08.1997.). To je znači bilo još pre finalne NATO-agresije, u vreme Slobodana Miloševića.
Pisana reč je riznica našeg pamćenja, korisno je dakle prizvati s vremena na vreme zabeležena svedočanstva vremena. Šta se promenilo u proteklom vremenu a šta je i dalje aktuelno?
Srpska „4 S“ mogu se na razne načine interpretirani, u odnosu na Kosovo i Metohiju bi smelo da bude primereno Svetinja Sudbina Savest Srpstva. Naravno, za sve sledbenike neumrlog srbomrzitelja Broza, za sve poslušnike rimskog cezaropapizma, kao i za sve poklonike oplemenjujuće Kokakola-kulture, gornja asocijacija je verovatno samo „preživela nacionalistička patetika, življenje u avetnoj i zloslutnoj prošlosti“, pa možda i „huškačko prizivanje novih ratnih nesreća“.
Ne mari. Tačno je, naime, da se za srpske svetinje, savest i sudbinu na ah! tako slobodnom tržištu aktuelnog svetskog poretka ne može kupiti ni najjeftiniji hamburger, ali je isto tako tačno, dao je Bog, da se – tihi i proređeni – glasovi srpske savesti ni svim zlatnim teladima sveta ne mogu (p)otkupiti.
Ko govori o srpskoj kosovsko-metohijskoj pradedovini, taj svakako ne priziva niti Supermena, niti partizanske Mirka i Slavka za svedoke. Ne, njegovi jemci su vizantijski Porfirogenit, Sveti Knez Lazar i vidovdanski božuri, srpski konzuli ovog nesrećnog 20. veka Branislav Nušić i Milan Rakić.
Njegovi saputnici su svi Srbi, koji su ljubav prema svojoj naciji i veri platili na osmanlijskom kocu i šiptarskom nožu, njegovi svetionici su preko hiljadu sakralnih spomenika svetosavskog pravoslavlja na ovom jerusalimskom tlu.
Učeni vizantijski car Konstantin Porfirogenit ističe da su sva plemena, koja naseljavaju vizantijsku teritoriju Duklje srpska. Albanci se kod vizantijskih istoričara prvi put kao plemenska zajednica pominju u 11. veku pod imenom Alvanoi, Arvanite (1042. i 1078.), kao i Alvani, znači u vreme kada je srpska državnost na ovim prostorima postala poznata i priznata istorijska činjenica.
Nije, sigurno, pogrešno podsetiti se i na činjenicu da i od smrti srpskog vladara Svetog Jovana Vladimira pa do pojave Stefana Nemanje na ovom području i dalje egzistira srpski državno-pravni kontinuitet, kao i da je Skadar punih 145 godina (1043-1108.), sve do Bodinove smrti, bio kulturni centar srpskog kraljevstva.
Islamizacija i albanizacija Kosova i Metohije se odvijala u više navrata:
Prodor Turaka na Balkan i masovno albansko prihvatanje islama stavljaju pravoslavne Srbe u vrlo nezahvalan položaj totalne obespravljenosti. Odmah počinje i sve vreme traje tursko-albanski islamski teror, uništavanje i nasilne migracije autohtonog srpskog življa.
Prizrenska liga formuliše 1878. programatsku osnovu veliko-albanske nacionalno-državne ideje, koja i danas predstavlja jedinu „bibliju“ albanskih secesionista Kosova i Metohije. Stoji međutim činjenica, da se srpski konzuli u praskozorje 20. veka tu sreću sa plemenskom organizacijom albanskih fisova, svi Malisori, Hoti, Klimenti, Miriditi, Beriše, Krasnići, Kastrati, Šalje i dr. predstavljaju u najpovoljnijem slučaju začetak nacionalne samosvesti a ni u jednoj formi bilo koju vrstu državnosti.
Drugi svetski rat je vreme poražavajuće masovne albanizacije, vreme fašističkih monstruma na Balkanu, Hrvatske i Albanije, vreme brutalnog iskorenjivanja svega što je srpsko.
Posleratni period, u kome je hrvatski boljševik Broz doživotno vodio Srbe u Lepoglave i na Gole Otoke, ostale u bolji život i sve zajedno u svetlu budućnost, koja je uvek bila i ostala pred nama. U tih nekoliko decenija je demografsko/politička struktura Kosova i Metohije mnogo dramatičnije izopačena a na srpsku štetu, nego za sva ona stoleća osmanlijske vladavine.
potom sledi postbrozovska, današnja faza, prethodnica finalizacije otkidanja kosovsko-metohijskog srca od Srbije.
Šta se dakle izmenilo od onog trenutka kada su srpski vlastodršci izjavili da se od danas ne zovu više komunisti, već socijalisti? Da li su prestali pritisci na Srbe, zastrašivanja, teroristički napadi, ubistva, silovanja, da li su prestala prisilna iseljavanja srpskog življa?
Da li je poništen Brozov dekret iz 1945, po kome se zabranjuje Srbima, proteranim sa Kosova i Metohije u vreme Drugog svetskog rata, da se vrate na svoje dedovine? Da li je Srpskoj pravoslavnoj crkvi vraćena stoletna imovina , koju je Broz zajedno sa svojim srpskim poslušnicima svojevremeno ukrao?
Da li su proterani svi oni ilegalni albanski imigranti, oni tihi pa sve glasniji okupatori, koji pevaju: „Od Tirane pa do Žiče, republika nova niče!“? Da li srpska država brani na Kosovu i Metohiji vitalni državni interes, naime – opstanak Srba na Kosovu i Metohiji i ostanak Kosova i Metohije u Srbiji?
Ne.
Novo u pozitivnom smislu je, da je goli instinkt samoodržanja podstakao Srbe da se odreknu letargije, samorazarajuće pasivnosti i pristupe vrlo konkretnom samoorganizovanju, da podignu glas u odbranu svog prava na sopstveni identitet, na otadžbinu, na preživljavanje.
Prošle godine je na jednom sastanku najviših predstavnika Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, Srpskog pokreta otpora Kosova i Metohije i Svetskog Sabora Srba odlučeno i sprovedeno u delo osnivanje Crkveno-narodnog sabora, kao legitimne i autentične institucije, koja zastupa svesrpski interes na Kosovu i Metohiji.
Svetski Sabor Srba se potom obavezao na organizovanje važnih političkih razgovora o sudbini srpske Svete zemlje sa visokim političarima, članovima britanskog parlamenta, članovima parlamenta Evropske unije u Briselu, kao i predstavnicima svih političkih stranaka, zastupljenih u nemačkom Bundestagu.
Srpska reč se konačno, vrlo glasno i konsekventno čula i u ustajalim svetskim kuhinjama moći i mi smo nažalost morali da čujemo, da će pogrešna samoživost i grešna inertnost aktuelnog srpskog režima neminovno dovesti do internacionalizacije „Kosovskog pitanja“.
Naravno – na srpsku štetu.
Na ovogodišnjem Vidovdanskom nacionalnom savetovanju u manastiru Gračanica 27. jula, sa radnim predsedništvom Njegova Preosveštenost, Episkop Raško-prizrenski i kosovsko-metohijski, Gospodin Artemije, predsednik Srpskog pokreta otpora Kosova i Metohije, Momčilo Trajković i predsednik Svetskog Sabora Srba, dr Đorđe Jovanović, ponovo se apelovalo na srpsku državu, Srpsku pravoslavnu crkvu, intelektualce, na sve Srbe da shvate sveobuhvatnu važnost svesrpskog pitanja Kosova i Metohije i da se osveste dok još postoji klica svesti, da se u ime sve naše dece odluče za svetlost, te da potomcima ne natovarimo preteško breme totalne roditeljske pomrčine.
Skup je pozdravio svojim blagoslovom Njegova Svetost, Patrijarh srpski, GG Pavle.
Poruka skupa je glasila, da su svetski zlomoćnici ponovo na poslu poništavanja našeg krstonosnog naroda, ne može se prevideti da pravaško-ustaško velikohrvatstvo sa uživanjem svaruje zlosrećnu Srpsku Krajinu, da poturčeni Bošnjaci gladno merkaju već osakaćenu Republiku Srpsku, da kosovsko-metohijski Albanci vrućeg srca i sa hladnim prezirom čerupaju onemoćalog srpskog bolesnika, ali – mrak u Srbiji je srpski mrak a preporod je moguć, ako Srbi ne ostanu i bez svog srca.
Bez Kosova i Metohije.
Ovaj tekst je, još jednom, objavljen pre skoro 30 godina. Šta se promenilo u proteklom vremenu a šta je i dalje aktuelno? Na to pitanje moraju da odgovore aktuelni srpski političari, crkva, intelektualci, svi Srbi.
Dao Bog, da krene nabolje, ne bi li prastara tužbalica iz vremena Velike seobe Srba 1690. „Oh, oh, oh, gorko uvi mnje!“ konačno otišla kao svedočanstvo vremena u istoriju književnosti, prestala da bude aktuelna. Da ne čitamo i ne slušamo više skoro svakodnevno:
„Mlade robljahu a stare sekahu i davljahu“…
