Bajden

Ako su Bajdenove namere u Beogradu zaista bile dobre, biće nam lakše da mu poverujemo pod uslovom da se naoružamo.

Procenjivalo se da bi zbog američkih globalnih problema nastup Džozefa Bajdena prilikom posete Srbiji mogao biti sasvim drugačiji i blaži u odnosu na ranije arogantne i ultimativne zahteve iz SAD. I pored očekivanja, američki potpredsenik nas je ipak iznenadio u pozitivnom smislu. Stvari su ispale isuviše dobre za Srbiju. Nema pretnji, nema ucena, neme nerealnih zahteva. Ako je već tako, ima li onda razloga za brigu i oprez. Za brigu možda i nema ali za oprez itekako.

Želja za mirom, korektnom saradnjom i prijateljskim odnosima sa svim zemljama Balkana u Srbiji je toliko jaka da je bio dovoljan jedan Bajdenov osmeh pri odlasku da odmah pomislimo kako je sa budućnošću Srbije sve u najboljem redu iako uopšte nije. Sve je u srpskom korpusu pod upitnikom sem naše rešenosti da se odbranimo. Ništa se u okruženju nije promenilo i nijedan destabilizirajući problem nije rešen sem pokretanja sa mrtve tačke pitanja Zajednice srpskih opština na Kosovu. Tako i taj jedini konkretan Bajdenov potez u vezi sa ZSO više dođe kao poruka – mi možemo svako pitanje na Balkanu da rešimo – ako hoćemo. Bajden je u Beogradu rekao da želi bolje odnose sa Srbijom i da će podrška Amerike Srbiji na evropskom putu biti još jača. Niko ovde nema ništa protiv boljih odnosa, ali smo dosadašnju pomoć SAD videli isključivo sa negativnim predznakom – i na terenu i u UN (posebno Haškom tribunalu), kao i kroz uticaj na Evropsku uniju. Redovno i uporno su bili predvodnici grupacija na suprotnoj strani naših interesa, lobirali i nagovarali druge da budu protiv nas. Zašto bi ubuduće bilo drugačije?

ŠTA NAM GOVORI DA PODRŠKA NIJE ISKRENA?

Iskusni Bajden dobro je znao šta nas najviše muči i odlučio da ne postavlja teška pitanja, na koja je unapred zna odgovor. Rekao je da SAD od nas ne traže da se opredelimo – Rusija ili Amerika. Bilo je to veliko olakšanje za naše lidere. Samo to da je rekao i ništa više, ova poseta bi za Srbiju bila historijska pod uslovom da je ova poruka iskrena i plod nekakve nove politike SAD prema Srbiji. Jeste to razlog za opuštanje, jer nas sada sve velike sile prihvataju ovakvima kakvi jesmo, a sa malim zemljama koje nam nešto prigovaraju možemo se razjasniti i sami. Jako je važno da shvatimo šta je cilj američkog zaokreta u politici prema Srbiji. Da li je cilj da nam omoguće još brži razvoj gestom koji sugeriše da ne trošimo pare na moderno naoružanje i skupe raketne sisteme, da ne jačamo vojsku i ne proširujemo vojnu obuku jer nas niko ne ugrožava. Odmah se nameće i drugo pitanje – da li je Bajden bio iskren. To je pitanje koje zahteva najdublju i najstručniju timsku analizu.

bajdenbeograd201605Ako su SAD do sada toliko žestoko insistirale i lobirale da pristupimo NATO i da uvedemo sankcije Rusiji, odakle odjednom tako nagla i potpuna promena politike prema Srbiji? Ne liči na Ameriku i njenu moćnu mašineriju za specijalna dejstava da tek tako odustaje ako se zna se da se američke politika kreira na duge staze. Zašto bi sada politiku prema Srbiji promenila jedna obična kratka poseta američkog odlazećeg potpredsednika. Možda upravo ova konstatacija o odlazećem potpredsedniku objašnjava stvar ako se radi o obećanjima koja neće biti ispunjena. Ili, otvoreno rečeno: jasno je zašto su za obmane i uspavljivanja najpogodniji odlazeći političari.

Ni Bajdenovo saučešće za naše žrtve tokom NATO bombardovanja nije bilo iskreno. U suprotnom, bar bi stvar nazvao pravim imenom, a ne bi besomučno bombardovanje zvao kampanjom. Zašto izbegava reč bombardovanje i koristi opet neke sasvim bezazlene, baš kao za vreme rata, kada su ubijanje civila zvali kolaterarna šteta. Možda je bilo neugodno iskusnom Bajdenu, iako se to sa strane nije primetilo, što je i sam insistirao da „kampanja“ počne. Ali šta da se radi – bolje i takvo saučešće nego nove pretnje. Ipak, moramo da se upitamo – čemu služi saučešće ako nije iskreno. Da li da nas opusti i uspava?

Bajden je pohvalio Srbiju i njeno liderstvo u regionu, ali šta je izdvojio kao posebno dobar primer – popuštanje prema hrvatskim drskim i bezobraznim zahtevima. Kao da mi ne znamo gde se kreira aktuelna hrvatska politika i ko je na vlast u Hrvatskoj doveo ustaški pokret. Niti jednom reči nije spomenuo šta bi to trebalo da učine Hrvati ili Albanci, nego je tu spominjao istorijske nesporazume i probleme koji zahtevaju mnogo vremena za rešavanje. Zato i nije realno očekivati neku veliku pomoć SAD u rešavanju problema tog tipa. Uostalom, nije nama toliko potrebna pomoć SAD da nas zaštiti od drugih koliko nam je važno da nas zaštite od sebe i svojih pretnji, podrivanja i ucena.

Doživeo je Bajden da slobodno šeta ulicama Beograda, kupio je srpske opanke i zabavljao narod plesom u Skadarliji koju, hvala im, nisu porušili u „kampanji“. Nije skidao osmeh sa lica i ponašao se baš simpatično – šeretski. Međutim, nije nama promaklo da su mu osmesi i obećanja bili daleko iskreniji sa Isom Mustafom i drugim liderima u Prištini, gde je uostalom bio cilj njegovog puta. Mi smo mu bili kolatererna poseta.

Cilj posete američkog potpredsednika Džozefa Bajdena Beogradu zvanično je otopljavanje odnosa koji su hladni još od 90-tih godina zbog redovnog i nepogrešivog svrstavanja SAD na stranu naših protivnika. Bili su direktno protiv nas onda kada je najteže i kada se prepoznaju prijatelji i oni drugi, u građanskom ratu, ali i u miru, sve do danas. Šta se to danas promenilo da Bajdenove nove stavove prihvatimo zdravo za gotovo.

BAJDENU TREBA VEROVATI, ALI SE NAORUŽATI

Postoje realne sumnje da bi skriveni cilj ove Bajdenove posete moglo biti potpuno opuštanje Srbije po vojnim pitanjima. Ko god je učio vojne nauke, dobro zna da se prilikom planiranja bilo kakve ofanzive neka vrsta iznenađenja mora postići, jer tako se postiže velika prednost na početku napadne operacije. Plan postizanja iznenađenja je sastavni deo plana. I ovde Amerikanci imaju sveže prakse na Balkanu – oni su Hrvatima napravili plan, opremili ih i uvežbali i za „Bljesak“ i za „Oluju“. Čudi da danas u proslavama ovih zločinačkih vojnih akcija ne učestvuju zajedno, jer su im i zasluge podjednake. I u jednoj i u drugoj vojnoj operaciji postignuto je potpuno iznenađenje, uglavnom zbog srpskog poverenja u „međunarodnu zajednicu“, koju je, naravno, kao najveća sila, predvodila Amerika. Dug period pre napada bile su prisutne brojne međunarodne aktivnosti koje su ukazivale na mirno rešenje problema i potpuno uspavale vojsku Republike Srpske Krajine i njeno stanovništvo. Niko nije očekivao vojno rešenje, a iza odluke da se upotrbi sila stajale su tada upravo SAD, jer su direktno podstakle Hrvate da napadnu zone pod kontrolom UN. O ulozi SAD u svemu tome detaljno se saznalo mnogo kasnije. Tada je sve izgledalo kao obična samovolja Hrvatske. Zašto se sada toga ne prisetiti i zašto ne reći da je to bila obična i podla prevara krajiškog naroda koji je kasnije zlostavljan, opljačkan, ubijan i trajno proteran. Na kraju, Zapad ih je još proglasio krivima.

Progovorili su i američki i hrvatski generali o tim pitanjima. Danas otvoreno govore ne samo o zajedničkim priprema, kada su celi štabovi nekih hrvatskih jedinica bili na uvežbavanju u SAD, nego da su američki oficiri bili prisutni u tim štabovima i prilikom samog izvođenja ovih zločinačkih akcija. Obaveštajno obezbeđenje je bilo apsolutno američko, tako da je svaki hrvatski oficir i svaki vojnik znao u svakom trenutku šta je ispred njega i kako da se uništi svaka tačka otpora.

I šta sada? Ako su međunarodna zajednica, SAD i Zapad, već jednom uspeli da političkim igrama uspavaju i obmanu srpski korpus, treba li da se tako nešto dogodi ponovo. Treba li sada da se, na osnovu pogrešnih zaključaka o poseti Džozefa Bajdena, ista stvar dogodi Srbiji i Republici Srpskoj – da budu uspavane, opuštene, usmerene na sasvim druga pitanja, a zatim vojno poražene? Znam da će se naći armija sručnjaka koja će tvrditi da nisam u pravu i da se to ne može porediti, da je to drugi par opanaka. Znam da neko od njih i ne misli to iskreno, nego je i sam u funkciji uspavanke. Itekako se stvar može porediti jer su čak i akteri isti – SAD, Hrvatska, bošnjački korpus i još bi im samo trebalo dodati uvek spremne i pouzdane Albance. Ako ništa drugo, Amerikanci su na osnovu ponašanja prema Srbima i Srbiji u proteklih četvrt veka zaslužili bar toliko da im se ne veruje. Ili, bolje rečeno, da im se veruje sa rezervom. Oni i danas mirno gledaju na etničko čišćenje Srba u Hrvatskoj, jer su i sami odgovorni. Njihov stav je potpuno isti i po pitanju etničkog čišćenja Srba sa Kosova i Metohije.

ORUŽJE KAO ARGUMENT MIRA

Ipak, Bajdenu bi trebalo verovati, jer je to u velikom interesu srpskog naroda, uz samo jednu ogradu – naoružati se. Sve drugo raditi kao i do sada u pravcu mira i prosperiteta. Modernizacija našeg oružja i vojske nije poziv na rat, nego argument mira. Rat će najprije doživeti oni koji ga po svaku cenu izbegavaju. Jer svaki rat se može izbeći sem odbrambenog. Ko može u ovakvoj situaciji na Balkanu da nam garantuje da nam neće biti nametnut.

Samo u Srbiji je oružje besomučno uništavano kao veliko zlo i velika opasnost. Kod naših suseda, koji nam sada na različite načine prete, nije uništena ni jedna puška. Naši susedi se naoružavaju modernim oružjem i otvoreno prete. Zoran Milanović, jedan od najozbiljnijih kandidata za kreatora buduće hrvatske politike, najavio je da neka vrsta sukoba sa Srbijom predstoji. I ne pričaju u prazno, nego širom države ažuriraju ratni raspored stanovništva. Zato srpski državnici sada sebi sve mogu dozvoliti sem da budu naivni i lakoverni. Moraju razmišljati o zaštiti i opstanku naroda koji predstavljaju, jer baš svaka cev koju su neki naši susedi kupili ili dobili besplatno (upravo od SAD) uperena je prema Srbiji.

U Hrvatsku ofanzivno oružje naveliko stiže kao poklon Vlade SAD. U Srbiji i običan transportni helikopter koji smo kupili, jer je prethodni doživeo poznatu katastofu, izaziva podozrenje Zapada – šta će nam. Šta će to da izviđaju i protiv koga će da se bore hrvatski izviđačko-borbeni helikopteri „kajova“? Šta će Hrvatskoj raketni sistemi kada oni drugog neprijatelja, kako to sami kažu, sem Srba nemaju. U najavi su i moderni lovci – „fantomi“. I sve to nas ne bi trebalo da se tiče, mi ćemo da gledamo svoja posla i da se posvetimo prosperitetu i privrednom razvoju, a oni neka bacaju pare na oružje. Naravno da nećemo biti tako naivni – imamo i previše gorkih iskustava.

Znači, trebalo bi verovati Bajdenu po svim pitanjima sem po pitanju modernizacija vojske i naoružavanja Srbije. Jer bilo bi van svake pameti vezati modernizaciju i razvoj vojske sa trenutnom političkom situacijom, koja se preko noći može promeniti. To mora biti dugoročan i stabilan plan, koji ne zavisi od aktuelnih političkih zbivanja. Jedino ga mogu ubrzati pouzdana saznanja o planiranoj agrsiji ili usporiti teški ekonomski problemi i nedostatak novca. Neke procene tipa – neće nam trebati – nikako ne mogu remetiti takav dugoročni plan.

PUKOTINA SA ALBANCIMA ILI PREDSTAVA ZA SRBIJU

U Beogradu Bajden je delovao tako dobronamerno, veselo i šeretski, da niko ne bi rekao da se takav čovek mogao svojevremeno zalagati za „kampanju“. Nije rekao da se kaje, ali je izrekao saučešće žrtvama. I to je nešto. Nije lako najvećoj svetskoj sili da izražava saučešće bilo kome, pa makar to bile i porodice nevinih žrtava. Da li je u pitanju iskrenost ili nova politička igra, nije lako proceniti, jer je suviše malo vremena prošlo od saučešća do izliva smeha i radosti prilikom ove posete.

U Prištini su Bajdenovi osmesi delovali daleko iskrenije i videlo se da je među prijateljima. Albanci i dalje od SAD očekuju roditeljsku nekritičku zaštitu po svim pitanjima, ali nisu više tako sigurni da će dobiti sve što traže. Zato su pokušali fascinirati važnog gosta udarajući na njegova najdublja osećanja. Nisu Bajdenu podigli spomenik za života kao Klintonu, ali su izveli nešto što bi moralo da dirne i njega i članove njegove porodice. Pozvali su ga da otvori deonicu autoputa od Uroševca do Gnjilana i da je nazove po svom najstarijem sinu Bou Bajdenu, koji je pre godinu dana preminuo od teške bolesti.

Ne treba objašnjavati diplomatsko i državničko iskustvo Džozefa Bajdena. Navedeni gest ga nije zbunio ni pokolebao u nameri da ovaj put bude tvrd do neprijatnosti u razgovorima sa kosovskim rukovodstvom. Zahvalio se i rekao da mu je čast to sa autoputem, ali je rekao i sledeće: „Želim da potpišete sporazum sa Crnom Gorom o demarkaciji granice i želim da omogućite stvaranje Zajednice srpskih opština na Kosovu. U suprotnom, izgubićete podršku SAD“. Stvar nije mogla biti rečena jasnije i oštrije. Tom prilikom Bajden je bio i ljut jer su albanski političari, kao i ranije, pokušali da izvrdaju svoje obaveze iz Brisela, očekujući da im se gleda kroz prste kao uvek do sada. Albanci su bili zbunjeni, jer bez sugestije ili odobrenja SAD ne bi ni smeli da vrše opstrukciju dogovora iz Brisela. Nisu razumeli razloge za promenu stava.

Bajden je bio ljut zbog toga što se kosovsko rukovodstvo ponašalo kao da se ništa nije dogodilo i kao da se ništa nije promenilo ni na regionalnom ni na geostrateškom nivou, a sve se promenilo i ništa više nakon propalog puča u Turskoj nije isto. Jednostavno im je naredio šta moraju da urade. Za Srbiju je to, naravno, dobra vest, jer je destrukcijom albanskog rukovodstva na Kosovu davno dogovorena stvar oko osnivanja Zajednice srpskih opština zapala u potpuni ćorsokak.

OŠTAR NASTUP U PRIŠTINI

Da li je Bajden ljut samo zbog sitne neposlušnosti i svojeglavosti kosovskog rukovodstva ili se naziru veće pukotine u njihovim odnosima. Sve više se priča o novim opasnostima koje se nadvijaju nad bazu Bondstil i uopšte američki vojni kontingent na Kosovu, jer je Kosovo postalo veoma plodno tlo za organizovanje i stvaranje punktova islamskih ekstremista i da je Kosovo veoma pogodan prostor za radikalnu islamizaciju. Međutim, ako je i bilo takvih razgovora, oni nisu dospeli u javnost sem uobičajenih i redovnih uopštenih floskula o borbi protiv terorizma. Mi koji znamo šta se dešava na Kosovu ne bi se iznenadili ako bi se tamo Amerikanci uskoro osećali kao da su u Avganistanu. Verovatno to zna i Džozef Bajden i zato je ljut jer očekuje da kosovski Albanci to spreče.

Ovako oštar nastup u Prištini može se protumačiti na dva načina. Prva mogućnost bila bi odlična za Srbiju – SAD žele da Srbija, pored reči i dobrih obećanja, odmah u praksi vidi iskrene namere i želju za brzim poboljšanjem međudržavnih odnosa. Da takvim i sličnim konkretnim gestovima koji su važni za Srbiju polako razbijaju nepoverenje koje je normalno jer se taložilo četvrt veka. Druga mogućnost ne bi smela da se smetne s uma ni trena – postoji realna mogućnost da je sve to obična predstava za Srbiju, kojom bi trebalo da se opusti, uspava i oseća potpuno bezbednom.

To nikako ne znači da Bajdenu ne treba verovati, uz rezerve. Bila bi katastrofalna greška odbiti njihovu pruženu ruku i pomoć na putu koji smo sami za sebe zacrtali, a na kome nas čekaju brojne prepreke. Već sada je jasno da, bez direktne intervencije SAD, posebno prema Hrvatskoj, neke prepreke ne možemo preći. Tu našu jedinu ogradu – da prihvatimo sve dobre namere i obećanja, ali da se naoružamo – SAD moraju razumeti ako su im stvarno namere iskrene. Moraju razumeti našu odlučnost u pogledu naoružavanja i spremnosti za odbranu, jer su i sami doprineli našem nepoverenju. Nismo mi zaboravili ko je bio kreator katastrofalne politike koja je odnela ogroman bro života: Jugoslavija se može razbiti – Hrvatska ne može; Srbija se može razbiti – Kosovo ne može.

bajdenbeograd201606Ako u aktuelnom trenutku nema razumevanja SAD za naše vojne pripreme za odbranu a istovremeno razumeju i podržavaju naoružavanje Hrvatske, onda tu nešto nije u redu. Ako je njima normalna stvar da Srbija bude slabije naoružana od svojih suseda, pogotovo agresivne Hrvatske, onda podrška našoj zemlji nije iskrena i u pitanju je običana akcija slabljenja Srbije pred neku vrstu agresije.

Znači, Bajdenu treba verovati, ali se i naoružati.

Ljuban Karan

Novi standard