Čovek koji gradi mostove

1
365

Veljko Miladinović

Novi patrijarh SPC za novo doba

Patrijarhu Porfiriju je za sve ono što mora da uradi neophodna ozbiljna podrška. Srpska pravoslavna crkva mora da prodje kroz temeljnu reformu u svakom smislu, a osnov za to je ustavna reforma. Njegovi stavovi u tom pogledu, kao i njegova vizija crkve – kao i većine mladjih episkopa koji su ga podržali – mnogo su bliži episkopima iz struje koja je podržala Joanikija i Grigorija negoli polovini episkopa koji su njega sada podržali, kažu izvori Nedeljnika dobro upućeni u dešavanja na Saboru i oko njega 

Sveti duh je izgleda pedantno čitao analize – i one u Nedeljniku, svakako – koje su upućivale da je (sada već bivši) mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije najveći favorit uoči glasanja vladika na izbornom Saboru.

Godine u crkvi, nekako, uvek drugačije teku. I da nije imao vladičanske odore na sebi, ne bi Porfirije koji se približava sedmoj deceniji života bio baš najučestalija pojava na nekom rok ili džez koncertu. A dalo ga se tamo videti. Čovek bez mantije u 60. godini života verovatno ne bi razmišljao da najveće stvari koje može da ostavi iza sebe tek dolaze. A Porfirije – sada preciznije Njegova svetost gospodin Porfirije, patrijarh srpski – sa punih 59 godina je sada u najboljim episkopskim godinama i ima mogućnost da promeni Crkvu.

Patrijarh Porfirije nije mlad čovek, u svetovim kategorijama, ali crkveno iskustvo u prethodne tri decenije kada su na tron Svetog Save dolazile vladike u poodmaklim godinama – patrijarh Pavle deceniju i po stariji nego Porfirije sada, a patrijarh Irinej pune dve decenije – kao i specifični karakter i pojava doskorašnjeg zagrebačkog (i ljubljanskog) mitropolita daju potpuno drugačiju perspektivu za godine i decenije koje su pred Srpskom pravoslavnom crkvom, koja posle tektonskih promena izazvanih udarom koronavirusa definitivno neće biti ista.

Zato je i jednom našem sagovorniku iz vrha SPC bilo pomalo neprijatno da govori o “smeni generacija“ u Crkvi. Iako se ona definitivno odvija. Jednom drugom našem sagovorniku iz SPC je upravo dolazak patrijarha Porfirija na čelo Crkve pokazatelj smene generacija – koja nije samo biološko pitanje starosti njenih arhijereja – i suštinskih promena koje će doći kada glavnu reč preuzmu vladike mladje generacije, koje možda mogu da približe crkveni život običnom čoveku, ali i da prevladaju i danas žive podele u Crkvi.

Na prvom mestu je reč o podeli, a ne može se drugačije nego tako pojednostaviti, na “struju“ koju su predvodili vladika bački Irinej Bulović i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. Ova podela je poslednjih godina pomalo i gubila na važnosti, kako se mitropolit Amfilohije koncentrisao na borbu za Crkvu u Crnoj Gori, a Bulovićeva struja dobijala brojčanu prednost medju vladikama, ali ono što je posmatračima sa strane upućivalo da je podela još uvek živa i važna bio je uglavnom odnos prema vlastima u Beogradu. I to je uoči izbornog Sabora bila važna tema, koja se očitavala kroz pitanje koliko su vlasti uticale na izbor novog patrijarha.

Očito je bilo i da su naši sagovornici iz Crkve, pa i izvor koji je bliži “drugoj struji“, to pitanje “ostavljali po strani“, s jedne strane ostavljajući utisak da im je pomalo neprijatno da se Crkva stavlja u taj kontekst i da je podložna takvim, za njih prizemnim politikantskim pritiscima, a sa druge strane bi isticali da je novi patrijarh dobio gotovo dvotrećinsku većinu, što je retkost, i da takvu podršku ne bi imalo smisla dovoditi u pitanje. Tim pre što je Porfirije kao ličnost, kako je rekao jedan naš izvor, čovek koji “nije konfliktan“ i koji “ima širinu“, što su stvari koje se ne mogu dovoditi u pitanje.

Da Vas podsetimo:  Da li je dr Jovana Stojković uhapšena zbog antivakcinaštva ili zbog Cvijana?

“To je većina sa kojom se bira i papa. To nije ‘jedva namaknuta’ većina i prosto to je veoma značajno“, rekao nam je jedan sagovornik iz SPC.

Bulovićeva “struja“ je, kako nam je to rekao jedan drugi izvor iz SPC, interesno i na svaki drugi način kompaktnija, dok su Amfilohijevi sledbenici (a i ta reč se ovde mora shvatiti uslovno) manje “rastresitiji“. To je, na neki način, pokazalo i glasanje u Hramu Svetog Save.

Dosta je prethodnih dana bilo spekulacija o broju glasova koje su dobile pojedine vladike, a u različitim izveštajima nije bilo “konsenzusa“ ni kako se glasa, ni koliko glasova je u opticaju.

Prema izvorima Nedeljnika, od ukupno 47 raspoloživih glasova i 43 glasača – eparhije koje su upražnjene imaju glas, ali u njihovo ime glasaju administratori koji tako imaju dva glasa – plus što je nekoliko vladika koje nisu bile prisutne ovlastilo “kolege“ da glasaju umesto njih – Porfirije je osvojio 31 glas, a vladika bački Irinej Bulović 30, dok je treći bio episkop Jefrem banjalučki sa 24 glasa. “Ispod crte“ su ostali vladika Joanikije sa 17 glasova i vladika Grigorije, kao episkopi koji su bili bliži mitropolitu Amfilohiju i koji su vidjeni kao najuticajniji u nečemu što bi se kolokvijalno moglo nazvati “opozicijom“ u Crkvi.

Kad se utvrdi lista kandidata, a kandidati su oni episkopi i mitropoliti koji su najmanje pet godina u službi, pristupa se glasanju, i odmah se u prvom krugu zaokružuje po tri imena. Nesvakidašnja je situacija da se odmah dogodilo da budu sva trojica kandidata izabrana u prvom krugu.

Kada se ta tri imena zapišu i stave u koverte, onda se ulazi u oltar. Postoje i “kontrolni mehanizmi“, kako ne bi bilo “nameštanja“. Najstariji predsedavajuć i Sabora odlazi sa dvojicom najmladjih episkopa koji su sekretari, kao i po jedan delegat izabranih kandidata, a potom je monah Matej iz manastira Sisojevac, iz Jevandjelja izvukao kovertu. Na naše pitanje da li bi OEBS bio zadovoljan, naš sagovornik se nasmejao. Prema tumačenju jednog našeg sagovornika, tu je očigledno da je struja Irineja Bulovića glasala disciplinovano, kao i da upravo ti glasovi ukazuju da dolazi novo doba za SPC, iako se to na prvi pogled ne bi moglo reći.

“Vladika Joanikije je dobio 17, a vladika Grigorije 13 glasova. Pošto se glasa za trojicu kandidata istovremeno, oni su izvesno dobili uglavnom glasove istih episkopa, baš kao i vladike Teodosije (11) i Ignjatije (4). Pobeda je dominantna samo zbog toga što je grupa episkopa ‘iz Bosne’ glasala jedinstveno, mimo očekivanja…“, rekao nam je jedan izvor.

Reč je o tome da su ti episkopi iz takozvane “bosanske struje“ pretežno konzervativnih shvatanja i Porfirije kao liberalniji vladika, po logici stvari, ne bi bio njihov prvi izbor.

“Smenu generacija definitivno je označio odlazak patrijarha Irineja i mitropolita Amfilohija. činjenicu da se medju kandidatima za patrijarha našao i stariji episkop Jefrem ne treba precenjivati – broj glasova koje je on dobio posledica je specifičnih odnosa u episkopatu. Naime, njegov ulazak ‘u šešir’ je plod kompromisa izmedju episkopa koji su bili okupljeni oko sada patrijarha Porfirija i vladike Irineja i nekolicine starijih episkopa, poreklom uglavnom iz Bosne, koji sami za sebe nemaju veliki uticaj, ali su u ovoj situaciji bili teg na tasu koji je odneo prevagu. Svako prestrojavanje u pravcu kompromisa ove prve struje i grupe episkopa koja je podržala vladike Joanikija i Grigorija, što je ne samo nužno već i, rekao bih, prirodno i sada očekivano, označiće definitivnu smenu generacija u SPC“, rekao je naš sagovornik.

Da Vas podsetimo:  Vladimir Dimitrijević: Da se probudimo, makar i na sudu

Zato je približavanje predstavnika dveju struja – koje se može sprovesti kroz “smenu generacija“ – nešto što će biti neizbežni proces u godinama koje dolaze. Tim pre što je Porfirije, po svojim ličnim karakteristikama, tako nam kažu izvori iz SPC, bliži grupi mladjih episkopa poput Grigorija ili vladike zapadnoameričkog Maksima.

“Patrijarhu Porfiriju je za sve ono što mora da uradi neophodna ozbiljna podrška. Srpska pravoslavna crkva mora da prodje kroz temeljnu reformu u svakom smislu, a osnov za to je ustavna reforma. Njegovi stavovi u tom pogledu, kao i njegova vizija crkve – kao i većine mladjih episkopa koji su ga podržali – mnogo su bliži episkopima iz struje koja je podržala Joanikija i Grigorija negoli polovini episkopa koji su njega sada podržali“, rekao je jedan naš izvor.

Jedan naš izvor je, uz ogradu da se ne može predvidjati šta će se sve dešavati, procenio da bi dve struje mogle da nadju zajednič ki jezik, pre svega jer su i Amfilohije Radović i Irinej Bulović “iako se to tako ne čini, znali da pronadju zajednički jezik“. “Oni su to na kaludjersko- monaški način prevazilazili“, rekao nam je naš sagovornik. Velika je verovatnoća, zanimljiva je ova ilustracija, da dve osobe koje bi se tako posvadjale kako su znali da se svadjaju mitropolit Amfilohije i vladika Irinej, više nikada ne bi progovorile. Ali njih dvojica su uvek imali komunikaciju. Jedan naš izvor dobro upoznat sa odnosima u vrhu SPC preneo nam je svoju ocenu da je to u značajnoj meri i podgrevano i da su neki na toj vrsti sukobljenih mišljenja pokušavali da nadju mesto za sebe.

“Često su i posle sukoba razgovarali telefonom. Što se tiče spoljnih pitanja, oni su uvek delovali kao jedan. Sukobi su bili oko unutrašnjih tema vezanih za Crkvu. Istina je, znali su žestoko da razgovaraju, ali su uvek razgovarali…“, rekao nam je izvor.

Nema sumnje, medjutim, da je vlast dobila patrijarha koji joj u ovom trenutku odgovara – što nije bilo ni neočekivano. Baš kao što im ne odgovaraju episkopi iz ove “druge struje“.

“Trenutna politička razmimoilaž enja u tom smislu moraju ostati u drugom planu. Ma koliko neka vlast trenutno bila ‘jaka’, ona će, iz perspektive jednog, vrlo verovatno, višedecenijskog patrijaraš kog ‘pontifikata’, biti samo jedna epizoda“, rekao je naš sagovornik. Gotovo svi patrijarsi u prethodnim decenijama su dolazili na presto Svetog Save za vreme jednog režima, a sa ovog sveta odlazili za vreme drugog, pa čak i patrijarh German (preminuo 1991) koji je “stolovao“ u vreme komunista, dočekao je da vidi pad tog režima. Zato je u startu pogrešno vezivati patrijarha za aktuelni režim u vreme njegovog ustoličenja. Posebno kada za patrijarha dolazi vladika koji je “u najboljim vladičanskim godinama“. I German je imao 59 godina kada je postao patrijarh. I Dimitrije je imao 59 godina kada je postao arhiepiskop beogradski, kasnije prvi patrijarh ujedinjene SPC posle Prvog svetskog rata. Vikentije je poglavar SPC postao sa 60, a Gavrilo Dožić sa 57 godina. Reklo bi se da su to najbolje godine za dolazak na tron Svetog Save, i dovoljno vladičanskog iskustva i dovoljno godina i energije pred sobom da se učine neke velike i značajne stvari. Samo što za prethodnike Porfirija Perića, novog srpskog patrijarha, koji su bili u najboljim episkopskim godinama, to nisu bile baš najbolje godine za Crkvu.

Da Vas podsetimo:  Ona zna šta je za tužilaštvo najbolje

U patrijarhu Porfiriju se, prvi put u savremeno doba, spajaju godine života pred novim patrijarhom i pozicija Crkve kojoj su vlasti i sistem naklonjeni. Promene koje bi Porfirije mogao da donese kao patrijarh nisu, naravno, revolucionarne, jer Crkva na prvom mestu nije institucija koja trpi revolucije. Ne treba očekivati nikakvu veliku promenu što se tiče stavova Crkve. Porfirije je važio za modernog vladiku, nazivali su ga i “rokenrol vladikom“. Iako svi govore o njegovom učinku u Zagrebu, jedan od sagovornika će na prvom mestu istaći da je od 1990. do 2014, skoro 25 godina bio iguman jednog od najuzoritijih manastira srpske crkve, manastira Kovilj.

“To možda neko van Crkve ne može potpuno da razume, ali znate li šta znači sa nule doći do 30 monaha, a onda to sve održati“, kaže naš sagovornik.

Pričali su nam i o situacijama kada su neki sveštenici u njegovoj eparhiji bili “baš za osudu“, Porfirije bi do poslednjeg momenta tražio način da se prevazidje problem. Porfirije je duhovno čedo vladike Irineja Bulovića, ali to ne znači da u crkvenim sukobima mora da bude isključiv kao on. A da je patrijarh Porfirije ličnost koja bi mogla da doprinese da se crkva približi “običnom čoveku“ – govori i ono što je ostavio iza sebe u Zagrebu gde je proveo poslednjih šest godina. “On je tamo gradio mostove koje mnogi ovde nisu razumeli“, rekao nam je jedan sagovornik iz SPC.

Kao mitropolit zagrebački Porfirije je zauzeo nesvakidašnju poziciju u hrvatskoj javnosti za jedno pravoslavno svešteno lice. Osim ekumenskog dijaloga koji je promovisan na svakom koraku – a posebno, recimo, na svakom koraku šetnje sa zagrebačkim biskupom od pravoslavne crkve do katoličke katedrale koje su pogodjene zemljotresom, uz Porfirijevu poruku da prvo treba pomoći ugroženim ljudima, a posle ćemo se baviti obnavljanjem crkava, on je zauzeo zanimljivo mesto u intelektualnom životu Zagreba o čemu se malo znalo ovde, čak i kada je reč o crkvenim krugovima. Porfirije je u Zagrebu organizovao intelektualna okupljanja, debate i polemike, na kojima su učestovali zagrebački intelektualci različitih profila – to se s vremenom nazvalo “Porfirijev kružok“ – na kojima je bilo, u nemalom broju “osvedočenih ateista“, feministkinja, levičara različite provenijencije, koji su redom bili oduševljavani prijemom i kulturom dijaloga sa kojima ih je, tako izgleda, upoznao novi patrijarh srpski. Tako je, recimo, Rada Borić, poznata feministkinja koja je trenutno i saborska zastupnica Nove levice, upoznala Porfirija na festivalu u Šibeniku, a potom je dobila poziv na jedno od Porfirijevih druženja koja su se održavala u Pravoslavnoj gimnaziji.

“Bile su to prilike za susrete i upoznavanje drugih i drukčijih, recimo, vernika, ako ste kao neki od nas odrastali u ateističkim obiteljima“, rekla je ona hrvatskim medijima koji su vanredno veliku pažnju posvetili izboru Porfirija za patrijarha.

A verovatno najzanimljivije svedočanstvo o svojim iskustvima sa Porfirijem ostavio je bivši hrvatski predsednik Ivo Josipović: “Naravno, nije od mene napravio vernika, ali me je obogatio svojom erudicijom i ljudskošću.“

Što bi se reklo, ako je mogao da miri Srbe i Hrvate, valjda će moći i srpske vladike. Ako je mogao SPC da približi hrvatskim ateistima, pa valjda će moći i srpskim.

Istraživao Uroš Jovičić,
piše Veljko Miladinović 

Izvor: Serbian Mirror

1 KOMENTAR

  1. Autori članka su u pravu- radi se o čoveku koji gradi mostove -manje prema narodu, više prema VATIKANU, ali i o čoveku- mitropolitu koji je valjda kao prvi i do danas jedini, ljubio ruku rimskom papi! Da li je to morao da učini? Verovatno nije, ali su ga njegovi stavovi o saradnji sa Vatikanom na to naterali. Možda će kod sledećeg susreta, kada bude „svetog oca“ papu -bez papinog predhodnog pokajanja i molitvi za sve nedužne hrvatsko-katoličke-ustaške žrtve pozvao u Srbiju, ne samo kleknuti pred papom nego možda pred njim bude i lagao!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime