Opozicija na „leru“ …

… a predizborne aktivnosti u mesnoj zajednici Mala Krsna, beogradske opštine Voždovac, su krenule punom parom. Kad će naša opozicija da shvati da se izborne krađe ne dešavaju samo za vreme glasanja. Za razliku od njih, ona druga strana, poučena iskustvima iz nedavnih decembarsih izbora – epizoda sa stotinama autobusa iz bratske Republike Srpske sa „24-časovnim Beograđanima“ koji hrle u Beograd da pomognu Beograđanima da izaberu pravu vlast, unapređuje svoj izborni inženjering. Ta varijanta je provaljena jer je bila isuviše uočljiva, pa je zamenjena manje vidljvom varijantom – privatni automobili prevoze grupe budućih „instant“ Beogrđana do opštine Voždovac. Tu oni samo treba da daju ličnu karte vođi projekta, koji će završiti sve ostalo – i u opštini i u obližnjem MUP-u. Njihovo je samo da sačekaju da im se vrate lične karte i da sednu u automobile koji su ih dovezli, sada radi povratka kući.

Prilaze im reporteri tv N1 i pokušavaju da uspostave dijalog, sa manje ili više uspeha. Odgovori su uglavnom – izašli smo da prošetamo, došli smo kod lekara … Reporter kaže da je to opština a ne zdravstvena stanica … uskače vozač koji se tu šeta i interveniše. Sve je do detalja isplanirano. Počev od vođe projekta koji je iz Smedereva, vozača, ciljne grupe – atakuju se najugroženije socijalne grupe. U Maloj Krsni je to kolektivni smeštaj za izbeglice sa Kosova i Metohije – pojedinci za 2.000 dinara rado pristaju da se provozaju do Beograda. To su Beograđani koji će se i na dan glasanja na isti način prošetati do Beorada.

Ja nisam hteo da se za dve crvene lomatam do Beograda, kaže jedan stariji meštanin koji pristaje na razgovor. Kaže da je ovo u Maloj Krsni već treća takva akcija.

Reporter nalazi sagovornika i u Smederevu, kome pripada opština Mala Krsna. To je akcija koja se sprovodi u svim delovima Smedereva i u okolnim opštinama, kaže.

Pa zar je teško shvatiti da to nije akcija organizovana samo u Smederevu i njegovim opštinama. To je akcija koja se sprovodi u celoj zemlji. U Svim opštinama – njih 70, koje su glasale u decembru. Oni sada idu u pomoć onoj drugoj polovini koja će sada na izbore – u Beograd takođe, gde će se glasanje ponoviti. Praktično oni će glasati dva puta.

Procenjuje se da je na beogradskim izborima u decembru glasalo 30% fantomskih birača. Čelnici SNS-a to listom demantuju. Ana Brnabić oštro negira postojanje fantomskih bitača, a onda licemerno priznaje da su utvrdili da u Beogradu postoji jedan takav glas! Aleksanfdar Vučić negira postojanje bilo kakvih izbornih nepravilnosti i zahteva od svojih potpuni legitimet, čak i „preti“ onima koji bi se usudili da to ne poštuju. Organizuju sastanke za postupanje po primedbama ODIHR-a (Organizacija OEBS-a koja se bliže bavi izbornim nepravilnostima) koje vodi premijerka Ana Brnabić lično. Ni to se ne dešava slučajno – ostavlja se privid da se po primedbama postupa – to će naravno da potraje, a istovremeno se ubrzava zakazivanje izbora pa je izvesno da će se oni u međuvremenu i završiti.

Sve to liči na film koji redovno gledamo na svakim izborima. Kako na strani vlasti tako i na strani opozicije koju, čini se, to uopšte ne dotiče. Oni smišljaju novi performans i plakate koje će u ponedeljak, prvog radnog dana skupštinskog zasedanja prikazati svojim glasačima. Da li je normalno da njih ni najmanje ne zanima ono što se dešava na terenu. Da li je normalno da o izbornim nepravilnostima koje se dešavaju širom zemlje jedna privatna televizija snima serijal koji se svakodnevno emituje, a da oni o tome ćute. Ne bi li bilo normalno – ako su istinska opozicija ovom režimu, da udruženi, jer to je pojava koja se tiče svih njih, ili bar neko od njih, umesto šetnji koje se uvek završavaju na isti način, krenu na teren i snimaju šta se dešava, da obezbede hiljade dokaza kojima će zasuti društvene mreže, na primer, a ne da se večito žale kako su im mediji nedostupni i da time razbiju sve laži režimske koalicije, koja se najvulgarnije ruga svojim građanima, ne samo opoziciji, već i svojima. Pogledajte šta im reče Vučić na poslednjem mitingu – Biću nosilac liste, ako vam ne smetam, jer ko bi za vas glasao da ja nisam na listi.

Grupa intelektualaca koja je i na prethodnim izborima objavila Proglas se angažuje i ovog puta. Definisali su i ključne zahteve. Ima li ikoga iz opozicije da ih podrži, da uzmu od njih bar jedan zahtev – na primer onaj po kome bi lokalni izbori bili razdvojeni od parlamentarnih i da se lokalni dešavaju svi u isto vreme – time bi se sprečilre operacije tipa „Mala Krsna“, te da taj zahtev istaknu u postupku koji se odvija radi postupanja po primedbama ODIHR-a.

A opozicija – „pleme moje snom mrtvijem spava“. U utisku nedelje, voditeljka otvoreno pita glavne čelnike SSP-a i pokreta „Ne davimo Beograd“, zar ne mogu bar oko ovih stvari da se udruže, Dobrica Veselinović – onaj što je, čini se, preuzeo primat u tom pokretu, a nema ni H od harizme koja je za takvu ulogu i potrebna govori, po običaju, neka opšta mesta, a Marinika Tepić kaže – Naša vrata su za sve otvorena. Pa možda u tome i jeste problem. Vi sebe doživljavate kao najveće, otvorili ste vrata pa ko hoće neka izvoli. A za ljubav je potrebno dvoje. Vučić to radi veštije – on ne pravi pitanje, njemu su svi dobrodošli.

Sinoć slušam predsednicu gradskog odbora SSP-a za Beograd. Mi smo već pobedili u Beogradu, Srpska napredna stranka je izgubila, Evropa priča o izbornim nepravilnostima … Proizilazi da neko drugi treba da obavi njihov posao. A Evropa priča o tome već 12 godina. Neće oni to da urade sve dok se i formalno ne završi ovo sa Kosovom. Na tome je pao i Boris Tadić. Još 2012. u uvodu svoje prve knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA sam o tome napisao:

„Nisam ja ni neki pobornik teorija zavere, ali mislim da, jednostavno, to tako funkcioniše. Držim da nam oni, u interesu tih svojih strateških ciljeva, čak i izbore kroje, a trenutno neposredni cilj im je da završe ovo sa Kosovom. Mislili su da to mogu da sprovedu sa Tadićem, koji je demokrata po meri, dok nisu shvatili da je on obična akademska zamlata, koja se uz to i primila na lepote vlasti pa, iz straha da to ne izgubi, ne sme da se zameri onima iz (tadašnje) opozicije, jer će ga oni, uz pomoć dežurnih domaćih „patriota“ jednostavno pojesti. Kad su ovi iz Evrope to shvatili, okrenuli su se onim drugima. Ni najmanje im ne smeta što su to bivši radikali, Miloševićevi socijalisti, Mirini julovci – nema to veze, ovi drugi su robusniji i nisu toliko fini kao oni prethodni. Pitanje je samo, ko sme da „proguta žabu“, jer svima njima je Kosovo kamen za vratom. I sad imamo apsurdnu situaciju. Oni prethodni su pali zbog Kosova. Niti su se dopadali domaćim patriotama, na čelu sa ovima koji su sada na vlasti – svaki njihov, pa i najmanji korak, koji bi mogao da bude protumačen da vodi ka nezavisnosti Kosova, oštro je sasecan svim sredstvima, niti Evropi – bili su isuviše jalovi i neefikasni i ovi su im okrenuli leđa.”

Sve mi se više čini da oni čekaju da neko drugi umesto njih obavi taj posao i da ih potom dovede na vlast, jer znaju šta bi se od njih, proevropske opozicije, očekivalo ako bi se pre toga sami izborili za vlast – da završe to sa Kosovom, a znaju da bi potom za njh tu bio i kraj.

U mom selu ima jedan opančar.

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

autor: Dragiša Čolić