Slavodobitno se prisećajući ulaska srbske Crne Gore u Severoatlantski savez (NATO), datuma kojim je ozvaničeno njeno konačno rasrbljivanje, izvesni Boljko Krivokapić, onaj od koga se očekivalo da će se, po preporuci blaženopočivšeg mitropolita crnogorssko-primorskog i skenderijskog Amfilohija, posvetiti srbskim poslovima, izjavio je da “nepokolebljivo ostajemo privrženi Alijansi” i njenom putu “na kojem se teži identičnim vrijednostima – demokratiji, ljudskim pravima, individualnim slobodama, vladavini prava… jer su one mjera boljeg i kvalitetnijeg života i jedina vodilja ka svjetlijoj, odnosno dritanskoj budućnosti za nas i našu djecu”.
Baš tako, ali nedovoljno “alijansno” da bi očuvao svoje čelno mesto u izvršnoj vlasti, budući da je posle njegove izjave da će oborena Vlada nastaviti da “funkcioniše u redovnom obimu” i odlučuje, ne zna se o čemu, potpredsjednik iste te Vlade Dritan Abazović odmah napustio sednicu. Vest o tome ne kazuje da li je taj Napustnik požurio na popiš ili je, možda, otišao na “nadležno mesto” da sazna koji će mu mesto pripasti po načinjenom sledećem “državničko-političkom” koraku.
Potpredsedničko u vladi “velike” Arbanije.
Ono što Srbima nikako ne dopire do onoga što se kod drugih zove mozak, jeste da se svet ovovremene zapadne fašikratije uporno i sada već “transparentno” trudi da dođe glave svemu što je srbsko i pravoslavno. A sve zbog toga što, duhovno jalov, zna da se nalazi “na začelju stvaranja civilizacije u Evropi” i što računa da će uništavajući Srbe kao tvorce svetske civilizacije – moći da sva srbska civilizacijska dostignuća “proizvede” u svoja.
Po šemi koju, kad je jezik u pitanju, primenjuju rasrbljeni Hrvati, Crnogorci, beznacijski bosanski i raški muslimani ili, što je još upečatljivije, kad rimokatolički Hrvati svojataju Nikolu Teslu čiju su pravoslavnu porodicu genocidno zatrli tokom svoje ustaške “uljudbe”
Sve to pod “visokom” zaštitom rimokatoličke jeretičke Države Grada Vatikana koja je pre skoro hiljadu godina osmislila i druge zaduživala da vode brojne krstaške ratove protiv srbskoga pravoslavlja; čak je i u našim danima, sredinom avgusta 1992. godine, rimski papa, Poljak Vojtila, Jovan Pavle Drugi, jasno stavljajući “do znanja da mu islam u Bosni ne smeta, već samo pravoslavlje”, pozvao NATO i Zapadnoevropsku uniju da svoju vojnu silu usmere protiv “srpskog ekspanzionizma” i povedu krstaški rat protiv bosanskih Srba.
Mada ne treba zanemariti ni socijalističku “misao” “Komunističkog manifesta”, stvarnog i “naučnog” uputstva za uništenje Srba i Rusa, ruskog i srbskog pravoslavlja.
Drugi manifestant, Fric Engels, to je obrazlagao navodom da su Južni Sloveni (ovo se čita kao Srbi jer onda nije bilo Maćedonaca, Crnogoraca, nacionalnih muslimana, a Hrvata što se zadesilo u njegovo vreme – nije se ni računalo u Slovene) “nužno kontrarevolucionarni”, da je istorija osudila “reakcionarne” Srbe na nestanak s istorijske pozornice; Srbi su za njega bili “rasno smeće”, zbog čega ih treba “istrebiti”.
Onaj prvi, Karl Marks, tvrdio je da “ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija”.
Ne bi li se istakao njihov “parni” značaj, obojica su “znali” da je ostvarena “revolucionarna” parola sa same sredine februara 1849. godine, koja je pozivala na biološko uništenje Slovenstva: “Neka tada bude borba, neumoljiva borba na život i smrt sa Slovenstvom; borba do istrage i bezobzirni terorizam”.
Na manifestni terorizam i Marksovo potapanje mislio je Džordž Grajm Vatson (1927-2013), istoričar i književni kritičar, profesor na Kembridžu, kada je napisao da “možda mnogima nije poznato da su samo socijalisti otvoreno zagovarali genocid u 19. i 20. veku”, da “primitivna društva… jer ona još nisu kapitalistička” (među njima i srbsko) moraju biti istrebljena “klasnom borbom”, da ih je “nemoguće uzdići dovoljno da budu revolucionarni”, te da “moraju nestati u revolucionarnom holokaustu”. Kad je već tako, profesor Vatson mogao je zaključiti da je “Marks bio otac savremenog političkog genocida. Ne znam nijednog evropskog mislioca modernog doba pre Marksa i Engelsa koji je otvoreno zagovarao rasno istrebljenje. Ne mogu naći ništa pre njih. Pretpostavljam da je sve počelo s njima”.
Smisao Marksove i Engelsove genocidne ideologije nepogrešivo je sledio Adolf Hitler (1889-1945?) tvrdnjom da “sva dela imaju smisao, pa i zločin”, te da “najmanje što možemo učiniti je to da sprečimo dalji priliv slovenske krvi… Ako imam snagu da bez ikakve griže savesti pošaljem u smrt cvet nemačke omladine, zar onda nemam pravo da uništim milione ove inferiorne rase, koja se množi poput gamadi. Ja ih neću sve poubijati, nego sprečiti da se množe, a zato ću muževe rastaviti od žena. – Ima više motiva da se jedan narod uništi sistematski i bez krvi. To će biti plansko uništavanje naroda. Jedna od najvažnijih zadaća nemačke politike u budućnosti biće ta da svim sredstvima spreči dalji porast slovenskih naroda”.
Za primenu “od svega toga pomalo”, a što nagoveštava potpuno uništenje srbskoga navionalnog biće na ovom iskonskom delu Srbske Zemlje poznate kao Crna Gora (koja odnedavno, od pre vek-dva, obuhvata Srbska Brda, Staru Hercegovinu i Srbsko Primorje), zaduženje je, sa “nadležnog mesta”, dobio potomak nekoga neznano kad poarbanašenog Srbina, izvesni Dritan Abazović, predsednik građanskog pokreta Ujedinjene reformske akcije čiji su politički principi dovoljno uopšteni da budu prihvatljivi i četvorici “njegovih” potpredsednika, da li Crnogoraca, da li Srba (koji su, i jedni i drugi, zaboravili i “đe se tele veže”): vladavina prava i borba protiv korupcije, zaštita životne sredine, ekonomska reforma, reforma zdravstvenog sistema i reforma obrazovnog sistema.
Po svemu, takvim se “zaštitama” i “reformama” prikrivaju komunistička podvala o navodnoj velikosrbskoj hegemoniji, marksističko istrebljenje “rasnoga smeća” (u njemu i Srba) i trud fašikratskih jalovica s evroatlantskog “koca i konopca” da srbske civilizacijske tekovine “uknjiže” kao svoje, a prepuštanjem “visokoga” predsedničkog mesta genetski modifikovanom Arbanasu u nekakvoj navodno reformsko-zaštitnoj “strukturi”, kao da se naslućuje protezanje “velike” Arbanije preko sve Crnje Crne Gore, sve tamo do Hrvatske i Srbske.
Naravno, ostaje pitanje šta će u takvim uslovima učiniti ne samo Srbi, već i nacionalni Crnogorci.
Za Srbe manje-više, oni će, ako ih arbanaška, poarbanašena i alijansna policija ne spreče u tome, ponovo krenuti sa litijama, a ovi drugi najpre će se suočiti sa pitanjem da li da svoje već genetski usađeno antisrbstvo presele u velikoarbanaštinu.
Po pravilu da kad nema kiše – dobar je i grad.
8. februar 7529(2022)
P.S. Jutros, 9. februara, televizije prenose izjavu Dritana Abazovića za “Dojče vele” da će učiniti sve “da ne bude dve Crne Gore”, te da stoji “iza teze da iza svakog nacionalizma na Balkanu stoje korupcija i organizovani kriminal”.
Znamo li da je isto to, samo malo drukčije (“nacionalizam je poslednje utočište lopova”), poodavno izrekao nekakav Čanak, otpadnik od Srbstva, postaje jasno kakva se sudbina (dritanovska, sjajna) namenjuje srbskom narodu u Crnoj Gori.
I ne samo srbskom.
autor:Ilija Petrović
