Oj Kozaro, širi svoje grane – nova nemačka ofanziva

Nemačka revizija istorije koja se na Balkanu ispoljava više nego beskrupuloznim zahtevom ambasadorke Nemačke u BiH da se nacisti sahrane kraj žrtava Kozare za nekoliko godina može dovesti do negiranja holokausta, smatra akademik Ljubodrag Dimić

AUTOR: Vladimir Sudar

Nemačka ambasadorka u BiH pre nekoliko godina tražila je od predsednika Republike Srpske Milorada Dodika da se na Kozari odobri lokacija za sahranu Nemaca, nacista koji su stradali u jednoj od najkrvavijih partizanskih bitaka 1942. godine.

Frapantan predlog nemačke ambasadorke za Kozaru

„Nisam mogao da verujem da li dobro čujem. Moja baka je bila u logorima, a ona to od mene traži. Rekao sam joj izvinite gospođo to ne može, nemojte nas vređati“, ispričao je Dodik u emisiji „Ćirilica“.

Ništa manje šokantan slučaj dogodio se pre nešto više od mesec dana, kada je na pravoslavnom groblju u Prištini izmešten spomenik srpskim vojnicima stradalim u ratovima od 1912. do 1918. godine.

Do izmeštanja spomenika borcima iz Balkanskih i Prvog svetskog rata došlo je na inicijativu ambasada Francuske i Nemačke u Prištini, uoči obeležavanja Dana primirja u Prvom svetskom ratu 11. novembra. Tada je na mesto spomenika srpskim ratnicima postavljena ploča sa napisom na francuskom, srpskom i albanskom: „Francuskim vojnicima palim na Kosovu“.

Posle negodovanja srpske javnosti, spomenik je vraćen na mesto u sastavu spomen parka, gde se nalazio pre izmeštanja.

Beskrupulozna i pogubna revizija istorije

Politička revizija istorije je beskrupulozna i ima nameru da menja istorijsku svest stanovništva, kaže za Sputnjik akademik Ljubodrag Dimić, istoričar. On smatra da bi, po promeni istorijske svesti stanovništva, i to „u fiktivnom obliku koji odgovara subjektu na vlasti u značajnim evropskim državama“, usledio sledeći korak a to je promena udžbenika.

„To je jedna nova priča koja će se pričati ako ne sada, onda za deset ili 20 godina o svim tim događajima koji su tragično obeležili istoriju Evrope i sveta, a posebno Balkana i Srbije u 20. veku. Tako da je to nešto što bi trebalo očekivati jer to je posao kojim se bave političari, beskrupulozno, bez pokušaja da se racionalno sagleda prošla stvarnost. I sad tu dolazimo do nečega što je vrlo primetno i vrlo opasno da se u celu tu priču uvlače istoričari koji pokušavaju da daju legitimitet takvim tvrdnjama političara u državama koje određuju pravce u kojima će se kretati svet u budućnosti.“

Istovremeno je istoričarima ugrožena struka, koja bi trebalo da nam da racionalnu predstavu o prošlosti da bismo, kako dodaje Dimić, razumevajući prošlost probali da shvatimo sadašnjost i eventualno odredimo puteve kojima ćemo se kretati u budućnosti.

„Zato je politička revizija istorije pogubna i kao što se vidi u slučaju Nemačke – krajnje beskrupulozna“, naglašava Dimić.

Put ka negiranju holokausta

Komentarišući nultu toleranciju u Nemačkoj kad je reč o holokaustu, Dimić kaže da se u ovom trenutku ništa ne sme reći što bi umanjilo stradanje Jevreja u Drugom svetskom ratu, međutim, pitanje je šta će smeti da se kaže za pet ili deset godina:

„Sve zavisi od načina na koji se bude dalje razvijala Nemačka. Da li će i dalje živeti u blagostanju kad možete da kažete sve šta hoćete i što drugi žele od vas. Ili će živeti u jednoj ekonomskoj a onda i svakoj drugoj krizi gde će se početi struktuirati različiti politički pogledi i pokreti, od kojih će jedan značajan deo, a to uvek ide sa krizom, doći sa desnog krila. A onda će oni Izraelu izbrisati pola njegove prošlosti i početi da smanjuju te brojeve. Na kraju krajeva, kad govorimo o tim brojevima svima nama je u glavi tih šest miliona Jevreja. Po popisima je došlo do tri miliona i 500, 600, 700 hiljada. Znači, dovešće se u pitanje brojevi, posle toga će se dovesti u pitanje događaji, posle događaja i broja – ličnosti.“

Ne bi trebalo da bude iznenađenje, smatra Dimić, ako za desetak godina istorija koja se nudi preko udžbenika, koja nema mnogo dodira sa stvarnošću ali ima puno dodira sa nekim političkim programima, počne u Nemačkoj da se menja na drastičan način prema onima koji su bili najveće žrtve Drugog svetskog rata – Jevrejima.

„Pritom, ni mi ne zaostajemo u odnosu na broj poginulih i u odnosu na to da se i kod nas, na primer u Hrvatskoj, broj žrtava svodi na 40.000 poginulih Srba, a ne na milion koliko, otprilike, smatraju istoričari da je bilo. Znači, sve je to deo iste priče. Revizija istorije prati političku strukturu na vlasti, a politička struktura na vlasti traži novu istoriju da bi njome opravdavala svoju prošlost i eventualno, svoju sadašnjost i budućnost“, zaključio je Dimić.