Vesti kažu da je dogovoreno da Milanovac i Pranjani budu domaćini (ma šta to značilo) snimanja filma o spašavanju savezničkih pilota sa Galovića. Takodje, stidljivo se napomenu i da će premijera biti u Pranjanima. Prosečan, pa čak, i ispodprosečan srpski seljak poput mene, gleda da izbegne rad i na lepim danima, a kamoli kada kiša pada danima. Tako i ja…
Gledam onu kišu, a misli mi lete na razne strane- poskupljenje ulja, struje, nafte, dolazak Rio Tinta, odlazak… videćemo. Sve nešto tmurno k’o vreme. Ipak, sinu mi ideja, koja poput duge izvi svoj luk od Šiljkovice do Ravne Gore (ili, kao na putokazu- „Ravne Gore“). ‘Oću da budem glumac u navedenom filmu. Što? Šta fali? Povoljniji sam sa cenom od ovih faca iz Holivuda, poznajem i materiju i teren, a i spreman sam da dam reditelju i producentu neki dinar, samo da me ostave od početka do kraja filma.
Pa, mislim, glupo je da poginem odmah nakon najavne špice i izgubim silnu zaradu. Ipak, budimo iskreni, bio bih malo i zahtevan. Tražio bih da glumim najhrabrijeg i najsposobnijeg pilota. Znate, onog, mladog, lepog, visokog, koji sam može da pobedi sve neprijatelje, a ne preza ni da puca i na prijatelje. Pa, jeste, takva su vremena… bila.
Naravno, kad bih sve spasio i sve pobedio, morala bi tu da se pojavi i neka seljančica, takodje, najlepša, čije srce bih ja osvojio (kao da je ovakvom junaku to teško), ali, koja bi, ah sudbine, ostala u svom selu da se brine o starim i nemoćnim roditeljima, sve vezući svilen pokrov i čekajući moj ponovni dolazak.
Osim toga, ubacili bi i neke detalje, poput sitnice da su mi na avionu otkazali svi motori, da je pista preorana, da mi treba potvrda iz lokalne samouprave da bih sleteo… A, onda- premijera!!! Ja visok, lep, mlad, na smokingu da mi pozavidi svaki šef sale, a pored mene glavna glumica, sa kojom, naravno, ne govorim iz nekog hira, ali se smeškamo kao nikad do sada.
Šetamo se crvenim tepihom, koji se nalazi na „avionu sa raširenim krilima“, mašemo masi, bacamo im sendviče i vodu, i naravno, u govoru se zahvaljujemo psu, mački, ovnu, magarcu… Zaustavim se u svojim razmišljanjima. Nije lepo tako razmišljati o, možda i najsvetijim momentima naše istorije.
Možda je, mislim se, ipak pametnije da se na lepo ponašanje upozore oni koji, sve sa našim novcima predstavljaju seljaka kao glupog i zaostalog lika koji upada u reku dok vrši veliku nuždu, oni koji Ravnu Goru sele na Kosmaj, oni koji bi da iz partizanske eskadrile predju na stranu četnika… Dobrodošli su, naravno, ukoliko imaju dobre i časne namere. Ukoliko ne… Neka pitaju geologe.
autor:Goran Trifunović
