Neosuđivanje genocida nad srpskim narodom u NDH: nastavlja se zavera ćutanja

Opšti muk povodom sramnog događaja u lažnoj „skupštini“ Srbije, odbacivanje rezolucije da se osude hrvatski zločini nad srpskim narodom u NDH, u srpskim medijima i srpskom javnom životu i dalje traje. Prošlo je više od deset dana od kako su 22. decembra 2021. „poslanici“ odbili da odaju počast srpskim žrtvama. U toj nemoralnoj zaveri ćutanja, po komandi režima učestvuju svi. Niko se ne usuđuje ni da neutralno saopšti vest o tome šta je tačno „skupština“ odbila da izglasa. Od zrele političke analize i kritike tog sramnog čina nigde nema ni traga. U rastrojenoj i okupiranoj Srbiji, niko nema hrabrosti da osudi neosuđivanje zločina nad sopstvenim narodom.[1]

Osnovni razlog za ovaj informacioni embargo bez presedana je činjenica da je iz više razloga osuda hrvatskih zločina od strane bilo koje ustanove zvanične Srbije za režim krajnje osetljivo pitanje. Disciplinovano opšte ćutanje je jasan dokaz da je to crvena linija koja ne sme da se pređe. Na neprelaženju te crvene linije razotkriveni su apsolutno svi koji su do pre neki dan glumili disidente i kritičare. Na ovom lakmus testu se nepogrešivo vidi da su oni svi sastavni deo režimske dezinformatorske mašinerije, a većina čak ne ni korisne budale nego svesna oruđa za sluđivanje i zamajavanje politički nepismenih masa.

Nekoliko razloga za embargo naveli smo u predhodnim osvrtima na moralnu katastrofu koja se dogodila u Skupštini. Između srpskog režima i Hrvatske postoji pakt o nenapadanju: po tom dogovoru, za nepominjanje Jasenovca, Hrvatska će se uzdržavati od potenciranja Srebrenice, kao da se ove dve stvari mogu porediti. Pravi značaj nedavne izjave hrvatskog predsednika Plenkovića, 6. decembra 2021, da se Srebrenica ne može smatrati genocidom, što je na srpskoj strani površno primljeno kao dobra vest i prijateljski gest, postaje razumljiv tek nedelju dana kasnije, 14. decembra, 2021. Tada je srpska skupština, zauzvrat za Plenkovićevu „ljubaznost,“ po naređenju političkog vrha srpskog režima, Hrvatskoj učinila neprocenjivu uslugu odbacivši predlog da se žigoše i osudi pravi, hrvatski genocid nad srpskim narodom u NDH.

Drugi krupan razlog koji smo naveli je pretnja Hrvatske da će blokirati ulazak Srbije u EU ukoliko bi Srbija genocid u NDH problematizovala na zvaničnom nivou. Na stranu besmisao strateškog cilja ulaska u raspadajuću Evropsku uniju, ali za srpski režim to jeste jedan od temeljnih vektora spoljne politike. To je dodatni razlog zašto je režim svojoj jednopartijskoj „skupštini“ naredio da predložene mere, kojima bi se iskazalo poštovanje prema srpskim žrtvama i osudili njihovi hrvatski dželati, odbaci.

Pored ovih konkretnih motiva, nesumnjivo postoji još jedan, a to je direktiva zapadnih sponzora srpskom režimu da „ne talasa“ po nacionalnom pitanju. Režim je dobio naređenje da vodi politiku „regionalne stabilizacije,“ i to se vidi po njegovom projektu „otvorenog Balkana,“ u čijem središtu se nalazi konsolidacija albanskih aspiracija. To je priprema pozadinskog, balkanskog terena za planirani pohod NATO pakta na Istok. U sklopu tih priprema, srpski faktor mora biti stešnjen i stavljen pod maksimalnu kontrolu.

Međutim, pored navedenih, postoji još jedan krupan politički razlog za marginalizaciju i predavanje zaboravu genocidnog pokolja srpskog naroda u ustaškoj NDH, koja je bila ne samo glavni Osovinski oslonac na Balkanu, već istovremeno i klerikalna tvorevina pod jakim uticajem Rimokatoličke crkve i Vatikana. Taj razlog su planovi da se uskoro ostvari dugo pripremana poseta Rimskog pape Srbiji. Usvajanje u Skupštini Srbije mera kojima bi se komemorisalo stradanje srpskog naroda u državi Ante Pavelića i Alojzija Stepinca stvorilo bi nemoguću moralnu i psihološku atmosferu za papinu posetu, koja se najavljuje sa sve manje uslovljavanja i neizvesnosti, uz skladnu „simfonijsku“ saradnju vrhova srpske države i Pravoslavne crkve na tom nečasnom zadatku.

Navedena razmatranja potvrđuje povezivanje nedavnih, znakovitih događaja.

U novembru i decembru 2021. godine, uoči skupštinskog glasanja, Srbiju i SPC zaredom su posetila dva visoka zvaničnika Vatikana, nadbiskup Pol Galager, sekretar Svete Stolice za odnose sa državama, i kancelar papskog Teološkog instituta („uticajni prelat,“ kako ga je nazvao bivši ambasador Srbije pri Vatikanu, prof. Darko Tanasković, u tekstu gde zagovara papsku posetu), monsinjor Vićenco Palja. Ova dva visoka vatikanska funkcionera u Srbiji su se sastala sa svim bitnim ličnostima: predsednikom, ministrom inostranih poslova, premijerkom i poglavarem Srpske pravoslavne crkve. Tačan povod tih vatikanskih poseta visokog ranga Srbiji i susreta sa srpskim državnim i crkvenim zvaničnicima nije bio otkriven javnosti, ali u svetlu uporne kampanje da se upriliči papina poseta nije ga teško pogoditi.

U kontekstu zajedničkih planova državnog i crkvenog vrha da u Srbiji ugoste Rimskog papu, a ti planovi se već duže vremena kroje iza leđa i uprkos raspoloženju srpskog naroda, bilo je neophodno da se u Skupštini onemogući usvajanje službenog akta kojim bi papa bio stavljen u izuzetno nelagodan položaj. Bez obzira na to da sve što je Skupština u decembru trebala da izglasa u potpunosti odgovara istorijskoj istini, podjednako je neprihvatljivo i za režim i za Patrijaršiju, koji bi papi bili domaćini, da uoči ove konspirativno ugovarane posete istina bude javno rečena. Zato je Skupštini bilo naređeno da razumne i moralno opravdane predloge Smilje Tišme odbaci, a svim medijima i „opoziciji“ da o tome ćute. I zato patrijarh ni jednom rečju nije osudio niti spomenuo skupštinski skandal u vezi sa komemoracijom pokolja svojih vernika u NDH. Ovo beščašće je posredni dokaz da, podjednako otuđeni i od državnog interesa i od učenja Crkve, sekularne i verske vođe solidarno srpskom narodu pripremaju još jedan težak moralni udarac.

Incident u Skupštini je, prema tome, konvergentna tačka dosledne antisrpske politike koju na svim poljima vodi režim i ekumenističke politike koju vodi Srpska patrijaršija. Režim i vrh Srpske pravoslavne crkve su politički blizanci čija izopačena „sinfonija“ podriva temelje i države i Crkve.

___________

[1] Za sada jedini „izuzetak“ koji potvrđuje pravilo je smušeni tekst Cvijetina Milivojevića, objavljen 1. januara 2022. Glavna tema teksta uopšte i nije nepoštovanje prema srpskim žrtvama genocida, nego jalova nagađanja autora o političkim planovima srpskog uzurpatora. Tema koja je bitna, ali je pod embargom, obazrivo i nekritički u aluzijama se pominje, u poslednjem pasusu.

http://www.reissinstitute.org/