Preterana popustljivost

0
82

Srbi su nekada imali jasan i odlučan stav o najvažnijim životnim i državnim pitanjima. Mada nas odlikuje dobroćudnost, velikodušnost, podilaženje strancima i neretko čak i servilnost, kada bi zagustilo, što ono kažu, kad dogori do nokata, onda više nema povlačenja. Jer, sve ima kraj, pa i srpska trpeljivost.

Dokaz su brojni ustanci i bune protiv osmanlijskog ropstva. Uglavnom su sve te bune svirepo ugušene u krvi, ali ni to nije slomilo srpski duh. Mogla je srpska vlada 1914. da dopusti austro-ugarskim policajcima da istražuju pozadinu Sarajevskog atentata. Tako bi se izbegao rat, mada bi bečki krvnici sigurno utvrdili da je Srbija organizator atentata. Potom bismo plaćali životima, slobodom, ekonomski, dok postojimo. Ali, sačuvali bismo mir, po današnjim kriterijumima, austrijski i mađarski preduzetnici bi ulagali strane investicije u srpsku privredu, a Srbi bi radili u tim stranim preduzećima, rudnicima, imanjima za koricu hleba!

Međutim, ondašnji srpski narod je bio dostojanstven. Po cenu strašnog stradanja, nije hteo da se preda „Europejcima“ i da bude proglašen za nešto što nije bio odgovoran. I surovo je kaznio te nadmene Zapadnjake. Uništio je moćno carstvo, doduše, već prilično klimavo, i Beč zauvek sveo na realnu meru; prestonicu omanje, skoro beznačajne evropske državice!

Srbi nisu ustukli ni pred Hitlerom, mada je čak i moćna Francuska bila pregažena od nemačke soldateske za četrdeset dana! Ponovo smo platili visoku cenu prkosa i žudnje za slobodom. Bili smo dostojanstveni. Kad čovek izgubi dostojanstvo, kad postane beskičmenjak, sluga, rob, zašto da živi?

Na kraju dvadesetog veka Srbi su iznova stradali od „demokratskog i civilizovanog Zapada“. Oličenog u NATO paktu. Isto tako humanog i čovečnog kao što su bili prethodnici u liku Franje Josifa, Hitlera, Musolinija… Opet stradanja, raseljavanje stanovništva, uništavanje i otimanje imovine, zatiranje duhovnog nasleđa. No, ni tada se nismo predavali. Onako mali i nejaki pružili smo žestok otpor tiranima i postali primer moralne gromade u današnjem svetu. Čak smo u tako neravnopravnoj borbi ponešto dobili u ratu. Ali, potvrdile se reči Dobrice Ćosića da sve što Srbija dobije u ratu, izgubi u miru!

Da Vas podsetimo:  "NEMOJ NJEGA, ON JE NAŠ!"

Naime, odrekli smo se mogućnosti da se o statusu Kosova i Metohije, ratom okupiranog od strane NATO pakta, raspravlja i odlučuje u Ujedinjenim nacijama, već smo dobrovoljno tu ulogu ustupili Evropskoj uniji. A baš u toj Evropskoj uniji sede sve naši neprijatelji. Oni što se pitaju. Dva-tri izuzetka, delimično umerenija, ne odlučuju ni o čemu. Potom smo olako ustupali deo po deo srpske države na prostoru KiM, sve zarad neke imaginarne ideje o pristupanju Evropskoj uniji. I sada imamo to što imamo. Posle silnih pregovora s „privremenim predstavnicima kosovske države“, uz posredovanje neutralne Evrope, izvesnog Lajčaka i njemu sličnih, Kosovo ima svoju policiju, vojsku, carinu, sudove, školstvo, jednom rečju, sve. A Srbija ima na Kosovu još nešto malo nevoljnika i crkve i manastire. Mada će nam i njih oteti i uništiti. Počeli su da prisvajaju crkve i da ih proglašavaju za katoličke. Za sada. Druge pljačkaju, pale i ruše. Kao što su i groblja porušili.

To su nama naši pregovori dali. „Srpska lista“ se trenutno ne oglašava. Prati trend državnog rukovodstva i samog glavnog pregovarača. „Kosovo“ briše patos sa Srbijom. Ukinuli dinar kao sredstvo plaćanja u pokrajini. Hapse Srbe kao navodne ratne zločince. Privode srpske lekare i medicinske radnike. Zabranjuju im rad. Mi, ništa. Dokle ide ta naša popustljivost?

No, ni u centralnoj Srbiji ne cvetaju ruže. Šiptari prelaze granicu, po nekima administrativnu liniju, kod Kuršumlije kao od šale. Kradu drva iz srpskih šuma, pljačkaju ono malo življa što tamo još obitava, ugrožavaju im život. Narod se pobunio. Traže zaštitu policije, vojske, bilo koga, samo da mogu mirno da žive makar u svojoj zemlji. Ako je taj deo Srbije još uvek njihova zemlja? Jer ako te na tvojoj zemlji ugrožavaju stranci, da li je to više tvoja zemlja. U Kuršumliji Šiptari ugrožavaju Srbe, u Subotici, Loznici, migranti, sutra će neki kopači litijuma neke druge gradove, pa gde da živiš? U Beogradu na vodi? Nema mesta za sve tamo.

Da Vas podsetimo:  Čarobne reči: stid i odgovornost, za koje vlast ne zna

Neki drugi narodi bi na našem mestu postavili bodljikavu žicu makar na onoj „administrativnoj liniji“. Pustili bi struju u žicu. Ispred žice bi iskopali rovove i betonske kanale. Rasporedili bi naoružanu silu koja bi sprečavala upad šumokradica i razbojnika sa Kosova. Ako treba, možda bi i minirali teren. To da smo Teksas ili možda Mađarska. Mi, ponavljam, preterano popustljivi. Nismo Teksas, više sličimo Čikagu. Od pre sto godina. Ali, po nečemu smo ipak Amerika!

Važno je da se svečano otvaraju strane fabrike. Uz pozamašnu donaciju srpske sirotinje. Narod radi u tim fabrikama, srećan i zadovoljan. Nekada su srećni samo ako prežive trovanje. Poput onog u Aleksincu gde se u jednoj takvoj fabrici zatrovalo 160 radnika. Uzroci trovanja se utvrđuju. Nedeljama već, ali će odgovorni sigurno stati pred lice pravde. Tu dileme nema. Ovakvi slučajevi su specifični i komplikovani, pa treba detaljno sve istražiti i analizirati. Može biti da nemamo dovoljno stručnog kadra za ove složene poslove. Međutim, naziru se bolji dani i na tom polju. Uskoro se otvara tržište rada na Otvorenom Balkanu. Što znači da će radna snaga Srbije, Albanije i Severne Makedonije nesmetano i ravnopravno moći da se zapošljava u svakoj od ovih država. Verujem da će manje srpskih lekara, inženjera, fizikalaca ili naučnika otići da rade u Kičevo, Gostivar, Đirokastr, Korču ili Valonu. Pre će stručnjaci iz tih gradova doći da leče u Srbiji, da rade u srpskim naučnim institutima, da zidaju srpske gradove na vodi i blatu, da mese burek.

Sve mi se čini da Srbiju samo šljiva može da uzdigne, da ne kažem spasi. Davno nam je šljiva uz svinje bila glavni izvozni artikal. Svinje više ne izvozimo. Naše svinje neće niko. Srpski narod neka se bakće sa srpskim svinjama. Zato je šljiva i dalje tražena u svetu. Sveža, suva, prerađena u džem, slatko, sok, i pogotovu kao prepečenica. Srpska šljiva uvek nađe svoj put u svet. Nije za potcenjivanje ni domaća upotreba. Jedemo slatko od šljiva, pijemo sok, rakiju tamanimo. Šljivovica je nezaobilazna na veseljima, ali i na sahranama. Pije se pre jela, posle jela, pred spavanje. Za vreme odmora, ali i uz težak fizički rad. Rakijom ispiramo rane, trljamo podlive, pravimo obloge. Uz rakiju su naši ratnici čuda činili. Postajemo hrabriji posle desetak gutljaja ljute. Zato šljivovicu treba koristiti uvek i na svakom mestu. Moguće da bi s više rakije proporcionalno opala naša preterana popustljivost i dobrodušnost. Bilo bi za naše dobro.

Da Vas podsetimo:  ZAPUŠTENO, PA ZABORAVLjENO

Na kraju, svakako ne i poslednje, treba zasaditi što više mladih sadnica šljive. Nadajmo se da su Tarabići loše citirani i da će doći vreme da svi Srbi stanu pod šljive. Ne dao Bog pod jednu šljivu!

autor:Miodrag Tasić

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime