Duša je poslednja linija odbrane od ekumenizma i evrounijatstva

Pažljivi posmatrač današnjih integrativnih procesa može uočiti prilično jasne paralele između evropskih (EU) integracija i uključenja pravoslavlja u ekumenistički pokret, sa jedne, i atlantskih (NATO) integracija i ujedinjenja pravoslavlja sa papizmom, sa druge strane.

Kao što su EU integracije nastale radi poboljšanja zajedničke pozicije evropskih država članica u odnosu na druge velike svetske subjekte – SAD, Rusiju, Kinu – tako su i ekumenističke integracije nastale spajanjem više protestantskih sekti početkom 20. veka kako bi one imale veću snagu u odnosu na velike subjekte u duhovnoj sferi – rimokatolicizam, pravoslavlje, islam. U oba slučaja u osnovi povezivanja je želja za povećanjem snage, tj. zadobijanje svetske moći, što bi trebalo da bude potpuno strano Crkvi Božjoj, koja nije (ili ne bi trebala da bude) od ovoga sveta. Takođe, u oba slučaja postoji veliko nepoznavanje prednosti i mana koje evropske i ekumenističke integracije nose sa sobom.

NATO pakt je u svetskim razmerama okupator i osvajač koji svoju pljačku (nafta i dr.) i strateško pozicioniranje (ispod mekog trbuha Rusije, pored Irana, blizu Kine) opravdava lažnim, naizgled dobrim, ciljevima. Pored toga, NATO je pun starih srpskih neprijatelja (Nemačka, Austrija, Velika Britanija, Italija, Mađarska, Bugarska…), i saveznik naših ratnih neprijatelja u svim poslednjim sukobima (Muslimana, Šiptara i Hrvata). NATO je Srbe u poslednjih 20 godina bombardovao u Republici Srpskoj, Srbiji i Crnoj Gori, podržao je i organizovao proterivanje Srba iz Republike Srpske Krajine i sa Kosova i Metohije, i okupirao Republiku Srpsku i deo Srbije.

Vatikan je u duhovnom svetu uopšte, a prema Srbima posebno, u sličnoj poziciji kao NATO u materijalnom svetu. Papizam je kroz istoriju počinio niz sa Hristom nespojivih zločina – spaljivao na lomači radi vere, unijatio, nasilno i pod pretnjom smrću pokatoličavao, inspirisao i organizovao zauzimanja tuđih teritorija i bogatstava, uveo u zapadni svet jezuitsko/antihrišćanski koncept „cilj opravdava sredstvo“, što je danas srž vrednosnog sistema zapada, pravdajući to naizgled dobrim ciljevima. A prema Srbima Vatikan je daleko gori od NATO pakta, jer je vekovima radio na unijaćenju i pokatoličenju Srba, što se kao neuspešan projekat (jer je do 20. veka imao relativno mali uspeh u odnosu na uloženo vreme i trud) završilo inspirisanjem, pomaganjem i direktnim učestvovanjem rimokatoličkog klera u genocidu nad Srbima u NDH 1941. i 1991. godine. Rezultat tog genocida je da je pre rata 1941. po popisu bilo 1.826.000 Srba u Hrvatskoj, a danas teško da ih ima 100.000. Zato bez imalo zazora možemo reći da je za ceo svet, a za Srbe posebno, PAPA je duhovni NATO.

Evroatlantske integracije vode promeni sistema vrednosti srpskog naroda, što pak vodi promeni srpskog pogleda na život, koji je zasnovan na istini i pravdi, a to neminovno čini lošijim svakog čoveka kao ličnost. Ekumenističko-papističke integracije udaraju pečat na put otpadanja u laž i nepravdu time što odvode i u jeres, koja je sama po sebi lažna vera, tj. lažni duhovni i životni put. Tim i takvim antispasenjskim integracijama briše se nada u spasenja čoveka, jer „jeresi neće naslediti Carstvo Božije“ (Galatima, 5,20-21). Kao što bi ulazak Srbije u NATO za dugo vreme onemogućio oslobađenje od okupacije i zacementirao današnji marionetski režim na vlasti, tako bi i jedinstvo SPC-a sa Vatikanom, zbog jeresi, onemogućilo spasenje pravoslavne i srpske duše. Pravoslavni bi time prestali da to budu u svojoj suštini, i ostali bi samo po formi, što je i suština procesa unijaćenja – spolja gladac a unutra jadac.

Kako iskustvo sa pounijaćenim narodima (Zapadna Ukrajina i sl.) pokazuje, pravoslavni bi malo-po malo primali jeretičke rimokatoličke koncepte i poglede na svet, i brzo bi se prema njima upodobljavali svemu što danas predstavlja zapadni čovek, a po zakonitosti iznetoj u srpskoj poslovici „s kim si takav si“. Ova poslovica je data upravo kao upozorenje dobrom da se čuva loših, jer u društvu loših dobar lako i brzo padne, te postane loš. Iskustvo je pokazalo i da se loš u društvu dobrih mnogo teže i sporije popravlja, i to samo ako je uticaj dobrih na njega velik, a u ovom nakaradnom ujedinjenju bi bilo upravo suprotno, i ako je njegova želja za napredovanjem iskrena, tj. ako postoji pokajanje, za šta kod pape nema ni naznake, a pošto se smatra nepogrešivim – ni potrebe. Čovek koji napusti istinu i pravdu i krene putem licemerja i nepravde, pokajanjem se može spasiti (mada se to dešava retko i uz velike napore pokajnika), ali ulazak u jeres, pokazalo je viševekovno iskustvo, u zanemarljivom broju slučajeva vodi pokajanju. Takav potez praktično zapečaćuje mračnu sudbinu onoga ko je tim lažnim putem krenuo.

Taj večnosni aspekt ovog problema kod ekumenističko-papističkih integracija je ključan, jer ulaskom u jeres čovek se opredeljuje za večnu smrt a misli da je na dobrom putu, te se zato više i ne trudi da bilo šta izmeni. To je razlog što na takvo lažno jedinstvo, koje vodi u duhovnu smrt, pravoslavni nisu pristajali ni po cenu velikih patnji, pa čak i smrti (Jadovno, Jasenovac…). Nisu pristajali ni po koju cenu i bez obzira na to ko vodi u datom pravcu, a u mnogim pokušajima unije sa Rimom predvodnik je često bio iz redova najvišeg klera, pa često i sam patrijarh date pomesne Crkve. Narod nije dao veru za večeru – ni među Grcima, ni među Rusima, ni među Srbima.

Upravo zato su se Sveti oci Crkve (Sveti Marko Efeski, Sveti Grigorije Palama, Sveti Ignjatije Brjančaninov, Sveti Jovan Kronštatski, Sveti Vasilije Ostroški, Sveti Nikolaj Velimirović, Sveti Justin Ćelijski i mnogi drugi) tako odlučno u poslednjih 10 vekova borili protiv jeresi svih boja, a pre svega protiv one najmoćnije – rimskog papizma. Znali su da oko duše nema kompromisa. Znali su da je duša poslednja linija odbrane.

Autor: Aleksandar Aca Miljević