Sve u državi Srbiji može da stane, čega nema i ne treba nam, samo Expo 27 ne može. Preveliki je novac u pitanju, znači preveliki je ulog u pitanju i preveliki su interesi u igri. Milijarde lete i zuje oko naših glava, a mi se samo čudimo, vrtimo glavom, ne verujemo. Sam predsednik države zasad se zaustavio na 17 milijardi nečega. Dolara ili evra, nije više ni bitno.
Toliko će, kaže nama predsednik onako lakonski, u naredne tri godine da nas košta to što on podrazumeva pod manifestacijom Expo. A šta je ta manifestacija, zašto je siromašnoj zemlji Srbiji potrebna, šta ćemo tačno za taj novac dobiti i koliko od tolikog ulaganja prihodovati niko ne zna, a niko i ne pita, osim šačice medija i ekonomista izvan širokog korpusa abonenata vlasti.
Svi ostali koji znaju vide u tome svoj interes, pozicije se zauzimaju, poslovi i talovi uveliko se raspodeljuju. Svako iz tog širokog kruga vidi ovde neki svoj interes. Država Srbija, odnosno aktuelni režim u njeno ime će za tih sedamnaest milijardi dolara ili evra da se zaduži, ali taj novac će neko drugi da zaradi. Ko će to biti, uglavnom se već zna, karte su podeljene ili je deljenje u toku.
Direktor ovog projekta pod imenom „Skok u budućnost – Srbija 2027“ Dušan Borovčanim, mladi čovek sa manjkom iskustva i viškom samopouzdanja, objasnio nam je da tu ulaze veliki investicioni projekti, infrastrukturni razvoj, uključujući recimo i prugu Beograd – Niš. Na pitanje kako je pruga do Niša povezana sa Expo 27, smatra „da ćemo se složiti da će pruga pomoći ljudima iz Niša da dođu na Expo, ali suštinski ona služi da ubrza ekonomski i privredni razvoj cele Srbije“.
Isto je otprilike objasnio i predsednik, sve što mu može pasti na pamet – pomenuo je čak i porodilišta – može se podvesti pod Expo. I šta bi ko uopšte imao protiv opšteg ekonomskog i svakog drugog napretka Srbije? Ništa, osim jednog detalja koji se nešto slabo sa zvaničnih mesta pominje: za sve projekte koji budu podvedeni pod Expo ne važi Zakon o javnim nabavkama, nema tendera koji se mogu i obarati, ponavljati procedura i tražiti najniža cena pa kasniti sa radovima, nego je donet (ponovo, posle Beograda na vodi) Lex specialis, što znači da će se sa izvođačima praviti direktni dogovori.
E sad – kad vlasnik privatnog preduzeća pravi direktnu pogodbu, niko ne sumnja u to da će on za sebe i svoje preduzeće izabrati najbolju ponudu. Ali kad to rade predstavnici vlasti, koji se ionako slabo obaziru čak i na Ustav Srbije, odmah se bude opravdane sumnje: ko će dobiti posao (nema sumnje, firme i ljudi bliski našoj stranici ili familiji); koliko će radovi da koštaju kad nema javnog tendera kao repera (treba sumnjati, znatno skuplje); ko će kontrolisati trošenje i kvalitet izvedenih radova (isti oni koji su ih i naručili i dogovorili).
I to sve od novca iz kredita čiju visinu i uslove nema ko da kontroliše, ali koje će svakako naši potomci vraćati. Koliko je to novca, ako ne bude dodatnih radova i troškova? Evo jednostavnog poređenja: kad je preuzela vlast, Srpska napredna stranka je zatekla javni dug od 15 milijardi evra. Za ovih dvanaest godina zadužila je zemlju za dodatnih 20 milijardi evra. Za šta je taj novac tačno potrošen, da li opravdano, sa kojim efektima i koliko se moguće prelilo u privatne i stranačke džepove, možda će se jednog dana istraživati, ali kasno, to je već potrošeno. Sada će samo za ovaj „specijalizovani“, ne čak ni pravi i veliki Expo, biti potrošeno vrlo verovatno još toliko.
Da li to Srbiji treba? Da li smo sve drugo sagradili, uredili, završili, pa sad gradimo Expo da se pred svetom pohvalimo? Nismo, naravno, to je jasno.
Ali sve i da jesmo, zašto taj Expo ovoliko košta? Ni predsednik države ni ministar finansija, koji sami drže kasu države Srbije, ni osvrnuli se nisu na upozorenja da je ovakav Expo u Astani koštao tri milijarde evra, onaj pravi u prebogatom Dubaiju i Rijadu između 7 i 8 milijardi, a da čak ovogodišnja Olimpijada u Parizu košta 4,4 milijarde evra. Istina, oni nisu tu uračunali i pruge i porodilišta i sve što su hteli i nisu trošili bez ikakve kontrole. To je samo srpski ekskluzivni slučaj, ali i logična finansijska posledica razorenih institucija: ideje su naše, novac je naš, poslovi su naši, samo su dugovi vaši. Kad se budu vraćali, mi verovatno nećemo biti tu, ali vi svakako hoćete.
Zato se, dame i gospodo, vlast ovoliko grčevito bori i za vlast i za svoje projekte, započete Beogradom na vodi. Veliki je tu ulog u igri. Kuglica se zavrtela i igra se mora završiti. Platiće oni koji na kraju ostanu. A to smo mi. To smo dozvolili.
