Jugoslavija nekada imala fabriku robota: Da li je to moguće u Srbiji umesto da se oslanja na Kinu?

Sve te kompanije bile su ne samo evropski, već i svetski lideri u svojim oblastima.

Danas gotovo sve navedene firme, osim EPS-a, nalaze se u rukama stranog kapitala, većinom kineskog, dok je „Lola“, fabrika robota, ugašena.

Aktuelna vlast sada planira da se osloni na Kineze u robotici. Iako, kako tvrde sagovornici „Danasa“, Srbija poseduje znanje, čak pet generacija stručnjaka u ovoj oblasti, domaći potencijal ostaje neiskorišćen.

Naime, kineske kompanije Minth i AgiBot saopštile su ove nedelje, nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao u Beogradu predstavljanju njihovog humanoidnog robota, da je plan da Srbija postane prva zemlja u Evropi u kojoj će se proizvoditi „pametni“ roboti i da ona bude polazna tačka za širenje ka evropskim tržištima.

Sagovornici „Danasa“ podsećaju da je Srbija 1980-ih, u okviru Instituta „Ivan Lola Ribar“, imala fabriku za proizvodnju industrijskih robota – „Lolu“, koja je bila lider u Istočnoj Evropi.

Iako su tada najnapredniji u oblasti robotike bili Nemačka, Japan i SAD, Srbija nije mnogo zaostajala za njima, a u odnosu na Kinu moglo se reći da je bila „Kina mnogo pre Kine“.

Umesto da aktuelna vlast, ukazuju sagovornici Danasa, ponovo podigne domaću fabriku za proizvodnju robota kakva je nekada bila „Lola“ i zaposli domaće stručnjake koji mogu da pariraju svetskom znanju, ona odlučuje da još jedan sektor prepusti Kinezima.

Sagovornici predviđaju da će se i u ovoj oblasti kineske kompanije ponašati kao i u drugim industrijama – dovesti svoju tehnologiju, od koje će Srbija postati zavisna, dok će srpski inženjeri postati njihovi najamnici.

Profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu Zoran Miljković, stručnjak za robotiku i veštačku inteligenciju, ocenjuje da Srbija ima kapacitete i znanje za proizvodnju humanoidnih robota, ali da je za realizaciju potrebna ozbiljna državna investicija.

„Ako pitate mene, kadrovski kapaciteti nesporno postoje. Predajem industrijske robote više od 35 godina i ja sam treća generacija inženjera, a iza sebe ostavljam petu i šestu generaciju. Naša Beogradska škola robotike datira još od 1963. godine, kada su akademici Rajko Tomović i Miomir Vukobratović započeli razvoj robotike u tadašnjoj Jugoslaviji„, kaže Miljković.

Miljković podseća i na primer fabrike „Lola roboti“ u Železniku, koja je radila od kraja 1980-ih do početka 2000-ih.

„Znanje i kadrovi su tu, ali ako želimo da budemo samo zavisni od tehnologije koju neko donese iz inostranstva i da zapošljavamo naše inženjere koje mi ovde školujemo na Mašinskom fakultetu i ETF-u, to nije dobitna kombinacija. Prava kombinacija je da obnovimo naše kapacitete sopstvenim sredstvima i napravimo fabriku poput nekadašnje ‘Lole roboti'“, ističe on.

Međutim, dodaje da je za to potrebna ozbiljna investicija i da ne veruje da je aktuelna vlast spremna na takav korak.

Profesor navodi da je lakše dozvoliti stranim kompanijama da instaliraju svoje tehnologije u Srbiji i koriste domaće inženjere kao radnu snagu, upozoravajući da bi Srbija, i u ovom slučaju, bila „odskočna daska“ za kineske kompanije ka evropskom tržištu.

„Znači isto kao u Majdanpeku, Boru i Zrenjaninu – donose svoju tehnologiju, a mi ovde postajemo najamna radna snaga, uključujući u tu radnu snagu i inženjere„, upozorava profesor Miljković.

Konsultant za tehnologiju, inovacije i ekonomske trendove Ivan Ostojić takođe smatra da postoji bojazan da će kineska fabrika robota u Srbiji biti svedena na „sklapanje robota“ ili „učitavanje softvera i postavljanje SIM kartica“.

Ostojić ukazuje da se u Srbiji većina stranih investicija zasniva upravo na takvoj „prostoj prerađivačkoj industriji“, odnosno na doradi već gotovih proizvoda.

On ističe da bi pravo rešenje, ali i najbolja opcija za Srbiju, bilo povezivanje domaće pameti, domaćih dobavljača i domaćeg softvera sa kineskim pametnim robotima. Međutim, dodaje da Srbija trenutno nema ekosistem koji je spreman da podrži takvu vrstu investicije.