Laboratorija Srbija: mržnja, hajka, nesanica…

0
288

U Srbiji je, dakle, upravo ovog proleća uspešno finalizovana proizvodnja onoga što Kaneti naziva masom hajke. Masa hajke je, prema Kanetiju, veoma stara i „potiče od najstarijeg dinamičkog jedinstva poznatog među ljudima – čopora koji lovi”. A oni koje love osuđeni su na dve osnovne smrti – proterivanje i zajedničko ubijanje. Simbolička rekonstrukcija u Kanetijevoj verziji ovako izgleda

Dani u Srbiji postaju sve duži, ali to nije samo zbog proleća. Svaki dan zaliči na novi i neponovljivi zloslutni niz. Poredak svakodnevice je (nepovratno jer je dane i sate nemoguće vraćati unazad) označen slikama i događajima sada već opore ružnoće, strukturiran kondenzovanom mržnjom koja sve brže, jače i bolje nagriza poslednje čestice dostojanstva i primisli o onim svrsishodnom, življenju neophodnim „sitnicama”: istini, slobodi, smislu i pravičnosti. Srbija je, i nije to više nikakva tajna, postala ogledno polje, velika Laboratorija u kojoj se godinama usavršavao i najzad sasvim usavršio eksperiment proizvođenja mržnje, kao svojevrsne kolektivne hemijske reakcije. Za razliku od devedesetih i ratova, ovoga puta je okvirna priča korona-katastrofa.

Proleća 2021. u Srbiji se mrze svi: antivakseri i vakseri, levi i desni, građanisti i nacionalisti, nezavisni i zavisni intelektualci, profesori, pisci, novinari, zanatlije, domaćice… Tako je, u strogo kontrolisanim uslovima, razvijana hemijska reakcija postigla svoju svrhu: trajnu promenu u strukturi polaznih „supstanci” i nastajanje novih, izmenjenih po svojstvima i sastavu. Činjenica da bi eksperiment bio nemoguć bez njegovih glavnih promotera – jednomisleće angažovano pobesnelih poslanika u Skupštini Srbije i jednomisleće angažovano agilnih „novinara” i urednika režimskih medija i tabloida.

U Srbiji je, dakle, upravo ovog proleća uspešno finalizovana proizvodnja onoga što Kaneti naziva masom hajke. Masa hajke je, prema Kanetiju, veoma stara i „potiče od najstarijeg dinamičkog jedinstva poznatog među ljudima – čopora koji lovi”. A oni koje love osuđeni su na dve osnovne smrti – proterivanje i zajedničko ubijanje. Simbolička rekonstrukcija u Kanetijevoj verziji ovako izgleda. U prvom slučaju, „bespomoćnog pojedinca ostavljaju tamo gde je izložen divljim životinjama ili gde će umreti od gladi. Ljudi kojima je pripadao više ne žele s njim imati nikakve veze. Niko mu ne sme dati ni utočište ni hranu. Svaki dodir s njim zaprljao bi druge i učinio ih krivcima”.

Da Vas podsetimo:  Najava povlačenja naših vojnika iz mirovnih misija ili ko se boji Hezbolaha

U drugom slučaju reč je o zajedničkom „ubijanju” (targetiranje, stigmatizacija, javni linč): „Osuđenika izvode napolje i kamenuju ga. Svako učestvuje u ubijanju. Krivac pada pogođen kamenjem svih ljudi. Niko nije izabran za krvnika, ubija cela zajednica. Kamenje predstavlja zajednicu, ono je znak njene odluke i njenog čina.”

Ponavljanje eksperimenta

Budući da je rasplet događaja svaki put kada je na sceni masa hajke teško predvidiv, uputno bi bilo, po ko zna koji put, vratiti se gotovo identičnom, uspelom eksperimentu u Srbiji devedesetih. Dakako, pod pretpostavkom i u uverenju da još uvek imamo makar malo vremena i da nećemo zauvek zakasniti i zakazati u prepoznavanju. U zbirci eseja Jezik od mira do rata, objavljenoj 1994, Ranko Bugarski je u kontekstu problematike upotrebe jezika i medija u političko-ideološke svrhe formulisao stav koji gotovo da ima potencijal definicije: „Jezik a) proizvodi b) poništava c) posuvraćuje stvarnost”. Stav da jezik proizvodi stvarnost Bugarski argumentuje upravo pozivajući se na primer kriminalne ratnohuškačke propagande jer je, kako piše, „poznato da je verbalna artiljerija temeljito pripremila teren za govor gvožđa”.

A stav da jezik poništava stvarnost ilustrovao je tada aktuelnim događajem i njegovom medijsko-ideološkom obradom: „To je arogantna demonstracija vlasti i gole sile, ispoljena prilikom zauzimanja zgrade Saveznog MUP-a od jedinica republičkog MUP-a. Ova skandalozna akcija, nezamisliva u bilo kojoj pravnoj državi, šokirala je domaću i svetsku javnost i protumačena je kao najava ili početak građanskog rata u samoj Srbiji. Međutim, republičke vlasti su to zataškale, a uskoro je izdato zvanično zajedničko saopštenje saveznog i republičkog ministra unutrašnjih poslova. U njemu oni naglašavaju da je ovo ‘imovinskopravno pitanje’ nepotrebno politizovano, te da postoji ‘saglasnost o istovetnosti ciljeva i funkcija’ kao i ‘puno međusobno razumevanje’ da saradnju ministarstava treba zasnivati na Zakonu”.

Da Vas podsetimo:  Zastava dar Kraljice Marije Sokolicama

Međutim, prema Bugarskom, najzanimljiviji je upravo treći manipulativni potencijal jezika kao osnovnog sredstva medijske propagande – naime, njegova moć da „posuvraćuje stvarnost”. Ovo jezičko izvrtanje stvarnosti s krajnjim ciljem njenog ideološkog preoblikovanja Bugarski je ilustrovao upravo primerima iz srpskih državnih medija devedesetih. Kreirane stereotipne predstave o golorukim braniocima vekovnih ognjišta, pravednoj odbrani i ideji oslobađanja preoblikovale su činjenicu da je uveliko reč o osvajačkom ratu za teritorije, a „nepodnošljiva napetost”, koja je medijski permanentno indukovana, vodila je, kako formuliše Bugarski, „pravim malim semantičkim eksplozijama”.

„Trebalo je, naime, uverljivo izreći po sebi nepojamne stvari – da se neko mesto brani opkoljavanjem, a zatim pobeđivanjem i proterivanjem okupatora u njemu ili da se jedan grad oslobađa odbranom nekog drugog mesta”. Tako je, prema naslovima novinskih tekstova tih godina, JNA oslobodila Dubrovnik, branioci Mirkovaca su oslobodili Vukovar, koji prema medijskoj obradi nije osvojen nego odbranjen. Neprekidnim medijskim plasmanom stereotipnih predstava o „oslobođenim teritorijama” koje treba „očistiti”, a zatim i „zaštititi” od dalje najezde neprijatelja, smatra Bugarski, kroz priču o nedopustivoj nacionalnoj degradaciji kreirana je patetična kolektivna slika vraćanja dostojanstva srpskom narodu.

Podloga

U tom smislu, upravo je medijski rat, započet i vođen u TV dnevnicima sukobljenih strana, pripremio podlogu za ratove koji su tokom devedesetih postali realnost: naime, medijsko targetiranje spoljnih i unutrašnjih neprijatelja i izdajnika bilo je neophodno za kondicioniranje i održavanje tenzija i konfliktnih naboja. Analizirajući medijsku sliku stvarnosti devedesetih u Srbiji, Ranko Bugarski ukazuje na direktnu kauzalnost na relaciji verbalna agresija – fizičko nasilje: „…Raširena verbalna agresija u Srbiji, kao izraz prihvaćenih metoda uspostavljanja vlasti nad bezmalo svim životnim domenima, direktno vodi fizičkom nasilju. Ako je prethodno neodgovorno posezanje za ubistvenim priručnim etiketama tipa četnici, ustaše, balije najavilo krvave međuetničke obračune, tekuće podele svekolikog ovdašnjeg naroda na patriote i izdajnike (uz to najčešće strane plaćenike), a samih Srba na kvalitetnije i one manje kvalitetne, kao da su zloguki vesnici građanskog rata u današnjoj Jugoslaviji, tim pre što se uporno emituju iz centara političke moći”.

Da Vas podsetimo:  Ćirilica kao prognanica

Vešti demijurzi, međutim, znaju da je u priču, da bi bila uverljiva i pitka, uvek neophodno uvesti i kontrastne slike. Pa su se tako u eksperimentu ovih dana našli halucinantni prizori – priredba u praznoj sali, izvedena samo za Njega i nju, Predsednika i ministarku, i pagansko nacionalno korona-kolo oko ravnodušno šljaštećeg spomenika Stefanu Nemanji. Za to vreme priča se da su u Srbiji brojevi zaraženih i umrlih mnogo veći od onih za koje zvanično znamo. Prijatelji među sobom upola glasa dele informacije o tome kako je u bolnicama… I sve je više onih koji ne žele ili ne mogu da spavaju noću… Možda i zbog toga što je noć delimično izmicanje iz onih kontrolisanih uslova u Laboratoriji, a nesanica sigurni zaklon i iluzija metafizičkog prostora u kojem je osvajanje slobode i lakoće – moguće.

Aleksandra Bosnić Đurić

Izvor: Pančevo

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime