PORAZNO! Srednjoškolci u Mitrovici ništa ne znaju o ubistvima 8000 civila na čijim humkama se deca sankaju!

1
76

Dobar glas daleko se čuje, a loš još i dalje, mogli bi se poslužiti narodnom poslovicom u osvrtu na događaj od zimus, kada su humke streljanih na mitrovačkom Spomen groblju bile prekrivene decom sa sankama i njihovim roditeljima. O ovom slučaju piše Jelena S. Spasić u članku objavljenom u beogradskom Kuriru navodeći kako je porazno gledati gimnazijalce i učenike stručnih škola, budućnost, da gotovo ništa ne znaju o prošlosti, pa i stradanju u gradu Sremskoj Mitrovici, u kom samo u Spomen-groblju ubijeno 7.950 nedužnih žrtava ustaša i nacista. Istom onom s kog su slike sankanja nad humkama i kostima mnoge zgrozile.

A još je poraznija nezainteresovanost, koja se tako lako videla tokom predavanja stručnjaka iz Muzeja žrtava genocida u mitrovačkim srednjim školama. Maltene svih, osim dečaka nemačkog porekla dobro potkovanog znanjem i poštovanjem.

Sankanje minulog januara nad humkama u memorijalnom kompleksu Spomen-groblje, zapravo parku koji je projektovao Bogdan Bogdanović, a gde među bezmalo 8.000 nevino stradalih počiva i slavni slikar Sava Šumanović, razbesnelo je Srbiju. Te se „lek“ traži u znaju i obrazovanju. Zabrane pomoći neće.

Predavanje u mitrovačkoj gimnaziji počelo je novim dokumentarno-igranim filmom muzeja – „Dve Brankove Kozare“. Priča iz usta čoveka koji je sinonim svih stradalnika, a koji je kao dete begom u šumu jedini iz kuće preživeo krvavi pir ustaša i nacista, držala je pažnju nekim od šezdesetak dobrovoljno došlih trećaka. Ne više od toga. Bojan Arbutina, kustos u Muzeju žrtava genocida, najpre im je objasnio da je velika hrvatsko-nemačka ofanziva na Kozaru juna i jula 1942. bila samo uvod u veliku akciju ustaše Viktora Tomića u avgustu i septembru iste te godine u Sremu. Nakon svega – pitanja i komentari su izostali. Pokupiše se i odoše. Bez reči.

Sledi Srednja tehnička škola „Nikola Tesla“. Isto šezdesetak đaka. Čitav jedan red prva godina. Smeju se deca, propuštaju matematiku, dobrodošlo. Upitani šta znaju o Drugom svetskom ratu uopšte, stradanju Srba u tzv. NDH, pa i Sremu, koji joj je pripadao, o Spomen-groblju… čuje se tek pokoja reč – Jasenovac, jame, Sava Šumanović…

Da Vas podsetimo:  Šta je to "Zvezdina porodica" i kako se postaje "simbol srpstva"

A sankanje na Spomen-groblju?

– Grudvao sam se kad je bio sneg, tamo na humkama – jedno dete će iskreno, ostali se došaptavaju. Među njima jedan đak se izdvaja – zna o onome što se desilo u ovom gradu.

– Pradeda mi je bio živ dok sam bio manji, pričao mi je. Nemac sam poreklom, a on je bio u Vermahtu. Dosta sam od njega čuo, detalje nije govorio. Vermaht je najmanje bio u Jugoslaviji. Sad mi je već neprijatno – stidljivo kazuje dete koje je sve nas punoletne oduševilo. Profesorka upozorava ostale da budu mirni, kazuje da treba da ih je sramota što nit šta znaju, nit se šta interesuju.

Idemo u Spomen-groblje. Zapravo ogroman, prelepi park. Međ kućama i zgradama. I kraj starog groblja, u kom je i danas kameni krst, prvo obeležje postavljeno nakon rata za stradalnike. Na samom ulazu, na omanjem veštačkom uzvišenju – ogromna bronzana urna. Simbol stradanja, ali i života koji iza toga izađe. Tu je i kamen iz Crne Gore, pa i Triglav, veći komad stene, kako ovde svi zovu, dar od Slovenije – ovde je trebalo prikazati i bratstvo i jedinstvo.

Na kraju – humke. Ogromne piramide. Ploče i venci. I kamen pod kojim leže i narodni heroji. A pod dve, kako sada vele, nalaze se kosti, sve skupljene nakon rata. U tom polukrugu stalo je sve – stratište, sećanje, ali i današnji dani – sankanje.

Šta se ovde desilo, najbolje priča postavka „Narod, žrtva zločina“ u centru grada, u Muzeju Srema. Fotografije streljanja, žrtava, zločinaca, dokumenti, pa i raka sa svežom zemljom i slikama nevinih govore o sremskom krvavom letu ’42.

– Ustaša Viktor Tomić je u ime Ante Pavelića i NDH, najpre u Vukovaru, a potom i Sremskoj Mitrovici (tada Hrvatska Mitrovica) počinio strašne zločine. Samo u Mitrovici u 10 dana pobijeno je nekoliko hiljada rodoljuba, Sremaca, najviše civila. Pod izgovorom uklanjanja organizovanog pokreta otpora, koji jeste postojao ali je bio u začecima, stradali su najviše Srbi, ali i Jevreji i Romi u čitavom Sremu – priča nam istoričar i kustos Nenad Radmanović, koautor izložbe.

Da Vas podsetimo:  Srbi nisu deo Zapada, kada to shvatimo – pobedili smo

Ti ljudi su hapšeni, pa dovoženi čuvenim plavim gradskim autobusima iz Zagreba, doteranim specijalno za tu ulogu.

– Prvo su streljani na Dudiku, kod Vukovara, a potom i u Mitrovici, pored pravoslavnog groblja. To su bili nevini ljudi, čiji je najveći greh bio što su bili Srbi. Ni danas se ne zna koliko je tačno ljudi pobijeno na Spomen-groblju, neki podatak govori da je tokom čitavog rata oko 8.000.

– Samo tokom jednog dana, prema ustaškim dokumentima, ubijeno je 700 ljudi. Egzekucije su bile i danju i noću. Uglavnom su streljani, a neki i pretučeni, pa bacani u te pliće jame. Neki su bili živi kada su posipani krečom pa zakopavani. Imate izjave očevidaca kako je zemlja disala danima posle. Potresne scene – kazuje Radmanović, te veli:

– Mesto gde su streljani nije mesto za sankanje, treba da postoji pijetet prema žrtvama. Ali veći problem je edukacija, da u školskom sistemu nauče šta se tu dogodilo pa će steći i pravi odnos. Mogu doći i u Muzej Srema.

Nakon dana u kom su održali predavanja u svim mitrovačkim srednjim školama, Arbutina i kolega su uvideli da su saznanja o Drugom svetskom ratu nedovoljna.

– Nepoznavanje i potpuno odsustvo svesti o potrebi saznavanja činjenica o stradanju srpskog naroda u Drugom svetskom ratu jeste nešto o čemu bi trebalo povesti više pažnje u narednom periodu. Zajedničkim radom profesora istorije i stručnjaka Muzeja žrtava genocida prvo bi trebalo probuditi interesovanje kod đaka za našom stradalnom prošlošću, a zatim intenzivno raditi na oplemenjivanju znanja, prvo o lokalnoj, a potom i o nacionalnoj istoriji – kaže nam Arbutina i dodaje:

– Potrebno je intenzivno i kontinuirano raditi i stvarati zajednicu znanja. Kultura sećanja ne gradi se preko noći i ne možemo očekivati brze rezultate. Probuditi interesovanje i empatiju kod naših mladih sugrađana je prvi korak. Potom bi trebalo da uslede obilasci i javni časovi na našim stratištima koji bi trebalo da pokažu istoriju „na licu mesta“. Krajnji rezultat tog rada bi trebalo da bude mlada zajednica ljudi svesna svoje prošlosti, iz koje bi trebalo da izvuku pouke, i lične i kolektivne, i da na osnovu tog iskustva grade svoju budućnost.

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili snaga običnih ljudi

autor:Jelena S. Spasić

1 KOMENTAR

  1. Komunisticki sistem je sve zataskao,o tome se cuti,ili tek slucajno sapne.I dalje.Istoriju su nam sakrili „veliki“i tako smo po njihovoj zelji ovde od juce i treba da im ljubimo stope?!Ljudi odavde zarad novca sve to podrzavaju i kako je narod poslusan,dobili smo macku u dzaku.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime