Na potezu je Ana Brnabić …

”Pre 50 i 60 godina imali smo odlične odnose sa maršalom Titom, izjavio je Joveri Kaguta Museveni, predsednik Ugande”, a onda je nastavio “Jugoslovenska preduzeća su izgradila dobru infrasturkturu, posebno Energoprojekt, naš konferencijski centar i hotel i kasnije su to i obnovili, izgradili su i odličan put, između dva mesta ….“

Energoprojekt, tada sedma firma u svetu po obimu izvedenih investicionih radova u inostranstvu, je bio šampion tih radova u Africi. Sa ponosom izjavljujem da sam i ja bio deo te priče i sa tugom čitam današnje naslove – Nekada su kranove postavljali Aeroinženjering, Rad ili Energoprojekt, a danas … Energoprojekt beleži pad – dokle?. A na stranu i to da su ondašnji Energoprojekt i ovo danas dve sasvim različite priče.

Bila je to vrhunski organizovana firma, sa izvanrednim kadrovima svih profila, a na njenom čelu je bio legendarni Živko Mučalov. Bilo je to vreme pokreta nesvrstanih, Jugoslavija je bila jedna od glavnih lidera tog pokreta, a Tito, koga su u tim zemljama obožavali je bio na njenom čelu. Otuda su dolazile i najvažnije informacije o tim zemljama – kad će koja od njih da se osamostali, kad će da se priključi nesvrstanima, kakve su joj buduće platežne sposobnosti, šta će prvo da se gradi … Sve se to ozbiljno analiziralo.

Jedna od najvažnijih stvari bila je biti ispred konkurencije. Za taj deo – biti prvi, bili su zaduženi specijalni savetnici generalnog direktora, što bi se u žargonu reklo, „svetski ljudi“ – dobro poslovno potkovani, sa perfektnim znanjem jezika, šarmantni … Oni su bili dužni da u svako doba dana i noći imaju spakovan kofer za put i otvorenu telefonsku liniju sa firmom. Družio sam se sa tim ljudima i slušao njihove priče – često me pozovu u toku noći i kažu kreni ka aerodromu, detalje dobijaš uz put, govorili su. Cilj je bio doći do vrha. Svedok sam da je Bata Žunić tako postao lični prijatelj Keneta Kaunde, predsednika Zambije (pogrešno se danas navodi da je on bio predsednik Ugande) i njegove sive eminencije Mulembe, preko koga je uvek mogao da dođe do predsednika Kaunde, da je Mita Gončarov uspostavio direktan kontakt sa prvim predsednikom Ugande Idi Aminom, da je postao lični prijatelj sa predsednikom Gabona, Bongom, predsednikom i kasnijim carem Centalno afričke republike, Bokasom …

Posle tog inicijalnog kontakta, oni bi se povlačili. Iza njih je dolazila ekipa koja je prikupljala sve relevantne informacije i o zemlji i o budućim poslovima i sve bi se to potom analizitalo u službi pripreme – fesibility report (prva gruba informacija o celishodnosti posla), zatim, ako se prođe ta faza – feasibility study (detaljna analiza sa potrebnim kalkulacijama koja služi za izradu arhitektonskog projekta i kao osnova za pregovore i zaključenje ugovora), da bi na kraju po zaključenju posla sledio tzv. izvđački projekat, odabir direktora radova i njegovih glavnih saradnika.

Ja sam bio deo ekipe koja je učestvovala u zaključenju ugovora. Naravno bilo je više nas pravnika koji smo u tome učestvovali. Na čelu pravnika, bio je specijalni savetnik Generalnog direktora, Miša Levi, naš mentor. Pod njegovom kontrolom stasao je i moj dragi kolega Dr Miroslav Paunović, danas advokat, čovek koji je doktorirao na temi Consulting engineering (verujem da mnogi od ovih današnjih koji učestvuju u izvođenju investicionih radova i ne znaju šta to znači), a bio sam prisutan i na odbrani njegove doktorske disertacije. Okupila se kompletna katedra privrednog prava Pravnog fakultetau Beogradu, da bi na kraju, predsednik Komisije, profesor Đurović rekao – Mi smo danas imali zadovoljstvo ne samo da učestvujemo u odbrani doktorske disertacije kolege Paunovića – što je bila nužna formalnost, već da mnogo toga od njega i naučimo i ja mu se u ime svih nas na tome zahvaljujem.

Pominjem ovaj detalj kao karakterističan sa pitanjem – pa zar nikom od ovih današnjih, koji prave ogromne gluposti u tim poslovima, nije palo na pamet da pozovu Miću Paunovića, makar kao konsultanta. Ne, mi umesto svih gore pomenutih učesnika u jednom ozbiljnom poslu – a u pitanju su poslovi milionske vrednosti, imamo sve to u jednom – Aleksandra Vučića i njemu odane izvršioce – Zorani Mihajlović (do skoro) upamćenu po gluposti koju je izgovorila prilikom incidenta na izgradnji koridora kroz Grdeličku klisuru (i opcija pomeranja brda je bila u pitanju), kada je zapretila izvođačima radova da će im postaviti Nadzorni organ koji će ih dovesti u red, a svaki onaj koji se iole razume u te poslove zna da je Nadzorni organ desna ruka investitora, bez koga se ne sme zabosti ni prvi ašov u zemlju), i onih koji dođoše posle nje: Tomom Monom, Goranom Vesićem i neizbežnim Zoranom Drobnjakom kao izvođačem – ne samo građevinskih, već i zabavnih radova.

Uporedite to kako se nekad kod nas radilo i kako se danas radi. A ključno pitanje u svemu ovome je – da li se ovako namerno radi, jer kako može da se „iz rukava“ odvali da cena jednog kilometra autoputa, ničeg posebnog po svojoj konfiguraciji, može danas da košta i do 20 miliona eura, ako se na primer pominje da je cena jednog kilometra autoputa od Zagreba do Splita, kroz brdovite kraške predele koštala 4,5 miliona eura, što pre neki dan reče jedan od lidera opzicije Dragan Đilas, na pretstavljanju tužbe za „krađu jednog dela autoputa“. Ne verujem da je Đilas toliko glup da to izgovori bez ikakvih informacija o tome, jer bi to uzvratno mogla da bude veoma ozbiljna optužba protiv njega.

A zašto mi posle toliko vremena pade na pamet da o ovome pišem. Ništa posebno – čista asocijacija, učestvovao sam u rađanju i izvršenju posla na izgradnji Konferans hola u Ugandi koji pominje predsednik Museveni – i mnogim drugim poslovima te vrste naročito po Africi, naravno u onoj ekipi koja se bavila ugovaranjem radova. A možda i sa željom da ovi današnji i usvoje nešto od ovoga.

Na potezu je Ana Brnabić, osoba za koju niko ne zna odakle je ovde došla, a koja nas redovno obabveštava o tome kako nam je danas lepo, a kako je nekad bilo – i to je jedna od apsurdnosti ove nakaradne vlasti.

U mom selu ima jedan opančar.

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

autor: Dragiša Čolić