Apel za bolje građansko vaspitanje javnosti

1
49

U svom poslednjem tekstu na ovom portalu komentarisao sam rezultate Demostatovih istraživanja po kojima građani Srbije najviše veruju naučnicima.

Tada sam izostavio da kažem i to kako su ista ispitivanja javnog mnjenja pokazala da najveći broj stanovnika Srbije, čak 68 procenata, smatra da je demokratija dobar oblik vladavine, a da upola manje njih daje prednost autokratiji.

O tobožnjem poverenju srpskih građana u nauku ponešto sam znao i to napisao, ali o ovoj statistički ispoljenoj srpskoj sklonosti ka demokratiji nemam dovoljno ni znanja ni hrabrosti za neki konkretan sud.

Ako mi na prvi mah izgleda – a izgleda mi – da naš narod možda ovako misli tek odskora, od kada se zasitio autokratije in vivo koja mu već izlazi i na nos i na uši, ipak bi to bio samo moj zdravorazumski rezon – jedan tanak i sva je prilika varljivi lični uvid na čijem temelju nije ni uputno ni pošteno graditi neku veću priču, posebno ne onu koja biti trebalo da pruži i neku korist za društvo.

Nalaz kako građanima Srbije demokratija prija u tolikom je neskladu s njihovom (našom) decenijskom društvenom zbiljom, da predstavlja ozbiljan društveno-politički paradoks za čije objašnjenje nije dovoljna samo zdrava pamet, potrebno je i profesionalno znanje.

I baš tu dolazimo do važnog pitanja: kakvi su naši građanski učitelji, ko su ljudi koji su najstručniji i najpozvaniji da nam protumače društvo u kojem živimo, ne samo teorijski i ugrubo, već i u pojedinostima koje nas muče? Pritom, ovde mislim na sve – od školskih nastavnika građanskog vaspitanja i poznavanja društva do istaknutih univerzitetskih profesora; ovaj tekst je moj apel svima njima da malo više porade na građanskom vaspitanju javnosti kako bi nama, građanima bilo jasno šta se to s našim društvom dešava.

Da Vas podsetimo:  Sedmica u Srbiji kao iz filmova - Radoičić, Veselinović, Marjanović: Da li smo dotakli dno sistema?

Moj osnovni problem kada slušam tumačenja naše društvene stvarnosti jeste taj što mi je mnogo puta teško da prepoznam one koje su za sociološka pitanja stručni od onih koji o društvu govore amaterski (u ove druge ubrajam i sebe). Pustimo akademska zvanja, profesorske pozicije i ostale formalne dokaze stručnosti, sve to na stranu, svi znamo ko su redovni profesori, a ko naučni savetnici, ovde mislim isključivo na ono najkonkretnije (i najkorisnije) što se od jedne osobe može direktno čuti i saznati.

U našim javnim raspravama zavladali su površnost misli i opšta banalnost sadržaja i to svojim ličnim učešćem ne uspevaju da poprave ni profesionalci iz društveno-humanističkih nauka. Naprotiv! Dešava mi se da sa zakašnjenjem počnem praćenje neke debate na televiziji i kada čujem prvu rečenicu moram odmah da se upitam: O čemu li su ove osobe do sada pričale, ako je ovo što upravo govore tek sada došlo na red?

Na primer: uključim TV-kanal na kojem dve profesorke (plus novinar) već četvrt sata pričaju o problemu femicida u Srbiji, i premda u tom momentu razgovor već ulazi u poslednji minut ili dva, čujem jednu od učesnica koja zabrinuto kaže kako je „porodično nasilje naš veliki društveni problem”.

Ili: propuštam dve trećine neke diskusije o stanju u srpskim medijima i u trenutku kada želim da ispratim finiš rasprave, čujem jednog od poznatih politikologa kako tvrdi da je „novinarska profesija u Srbiji potpuno srozana”. Zašto se, pobogu, tako vode razgovori, je li razglabanje o opštim stvarima demonstracija znanja i stručnosti ili je ipak samo reč o neoriginalnosti misli i stavova? Biće da je ovo drugo, ali najgore od svega je to što su naši građani navikli na takva obraćanja, jer im tako govore i stručnjaci i laici, bez razlike.

Da Vas podsetimo:  Ljudi hoće nazad svoju državu

A kada u javnom prostoru caruje prežvakavanje poznatog, za očekivati je da važna pitanja ostaju bez odgovora. Na primer, umesto što pričaju o tome kako nam je vlast korumpirana, država oteta, institucije porobljene, mediji potkupljeni i tako dalje (unedogled), sociolozi bi morali da nam stručno objasne zašto smo tek posle više od deset godina autokratije dobili makar polovičnu saglasnost o ujedinjenju opozicije na izborima?

Ako se, kako mnogi tvrde, nalazimo u pretpolitičkom društvu, zar to automatski ne znači da opozicija mora da bude ujedinjena na izborima? I tu baš mislim na svu opoziciju, i krajnje levo i krajnje desno, na sve nezavisno od političkog opredeljenja, samo uz uslov da su protiv trenutne Vučićeve nesmenjivosti. Čuo sam politikologe koji kažu da takvo ujedinjenje ne valja jer se time politička borba svodi na „protiv” (nečega/nekoga), a ne „za” (nešto/nekoga), to jest da se biračima moraju ponuditi konkretni programi, ali zar ta primedba nije jedno obično zamajavanje ukoliko se istovremeno tvrdi da smo još uvek pretpolitičko društvo?

Zašto se pravimo da su pred nama pravi politički izbori, kada je tek reč o predigri za neko buduće ravnopravno partijsko nadmetanje. A kada se jednom zaista izborimo za to da je vlast u Srbiji smenjiva, e tada možemo da počnemo s normalnom politikom, tada ćemo se lako razdvojiti po tome ko je za sekularnu državu, a ko za to da popovi mogu da utiču na sadržaj školskih udžbenika i da smeju da leče od bolesti zavisnosti.

Nejasnoća poput ovih u vezi sa značenjem (i značajem) izbora u pretpolitičkom društvu, a koje se mogu proširiti i na rezultate istraživanja Demostata kao pokazatelja jednog politički adolescentnog javnog mnjenja, zaista ima puno i odgovore na njih bi trebalo da nam pruže stručnjaci iz društvenih i humanističkih nauka, a ne da o tome lupamo glavu mi laici. Većinu onoga što oni danas nama pričaju o srpskom društvu, vidi i razume svaki iole obrazovani građanin, od profesionalaca se očekuje mnogo više. Naše nevolje neće nestati odlaskom ove vlasti, jer su i te nevolje i sama vlast posledice i jedino što može da dosegne do uzroka jeste suočavanje sa sopstvenim zabludama, jedna dubinska društvena psihoterapija za koju su nam neophodni pravi profesionalci.

Da Vas podsetimo:  „Na terapiji“

I da se razumemo, ova priča nije konstrukt nekoga ko se u karijeri bavio isključivo prirodnim naukama, pa zato slabo razume ili, još gore i crnje, omalovažava naučna istraživanja iz polja društva i humanistike. Upravo suprotno! Za dve decenije sam upoznao mnogo vrednih i uspešnih naučnika iz ovih oblasti, a i pre toga sam bio svestan da su rezultati njihovog naučnog rada izuzetno važni i da će vremenom biti još važniji. Moja primedba se odnosi samo na one koji pod akademskim plaštom šire prazne, opšte i pre svega društveno nekorisne i suvišne priče.

Najzad, ova ista primedba se lako može proširiti i na sve druge nauke. Zamislite da sutra proradi nama najbliži supervulkan u Flegrejskim poljima kod Napulja, a da se ja na raznim televizijama pojavim i (zabrinuto) saopštim kako su vulkani, eto, opasni, kako lava može da vas opeče i kako bi obavezno trebalo da bežite čim vidite gust oblak dima kako ide prema vama. Bila bi to nakaradna stručnost koja kao znanje može proći jedino u obrazovno konfuznom i kontuzovanom društvu. S tom razlikom što bi u ovom primeru iz poznavanja savremene vulkanologije tada sve bilo kasno i nevažno, dok za naše kolektivno građansko vaspitanje još uvek ima vremena.

autor:Vladica Cvetković je akademik i profesor Rudarsko-geološkog fakulteta

1 KOMENTAR

  1. Nazalost tako je………..Slucajno???? Uvazeni autor je u teksu dao neke cinjenice, ali glavne je zaobisao (citaj precutao). Uvazeni akademik je zaboravio iz koje je institucije potice, gde svi ostali akademici spavaju ,,mrtvijem snom,,. Slucajno???

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime