Novinar iz Novog Sada Danijel Apro kupio je izdanje magazina Ilustrovana Politika staro pola veka. I onda je otišao u Nepal.
Uz dozvolu autora 021.rs objavljeo deo reportaže iz Nepala, koja je prvobitno objavljena na blogu Telep Apatija.
Tragom jedne Ilustrovane Politike: Put za Katmandu, pola veka kasnije
„Sutra je kod vas praznik?“
„Da, Maha Shivaratri. Dan Šive.“
„I? Kako to izgleda? Hoće biti nekakve proslave u hramu?“
„Ne znam. Sutra ćemo svi biti zajedno. Pušićemo hašiš, cela porodica.“
„I to je sve što radite tog dana?“
„Yes. Very good day. Everybody happy.“
„Zavičaj Budin i zemlja vatrenog hinduizma“
Odnos stanovnika Nepala prema istoriji, religiji, običajima i ritualima, ipak je za nijansu kompleksniji od onoga kako je to moj konobar predstavio, nabrzinu, dok je donosio plehani tanjir s pohovanim bananama.
Retko je gde odnos prošlosti i sadašnjosti tako složen kao u ovoj planinskoj zemlji koja dugo pamti: putevi napretka se obazrivo traže uz ceremonijalno poštovanje zapovesti starine, piše Ilustrovana Politika u izdanju iz marta 1974.
Broj 801 na nasovnoj strani donosi fotografiju Katmandua. Časopis sam kupio na veb stranici kupindo.rs za 120 dinara. I onda sam otišao u Nepal. Da vidim šta se promenilo u poslednjih 50 godina: od marta 1974. do marta 2024.
Pametan odgovor na ovo pitanje – i dalje nemam.
Opšte je mesto da su društva u Aziji čudna, bučna i mirišljava kombinacija tradicije i modernosti. Ponekad to ispadne bolje, katkad se spektakularno uruši. Većina je negde između.
Od pre četvrt stoleća, Nepal je bio tajanstvena zemlja u Himalajima – trostruko zaključana planinskom zabačenošću, nedostatkom puteva i despotskom voljom naslednih vladara, svemoćnih maharadža Rana, koji su od nepristupačne egzotike pravili zid da ih brani od dvadesetog veka, navodi se u reportaži u Ilustrovanoj Politici koju potpisuju novinar Đorđe Radenković i fotoreporter Zoran Sekulović.
Kako to danas izgleda? Postoji li (stakleni) zid koji Nepal brani i od 21. veka?
Centralnu tačku Katmandua čini trg: Dourbar Square, ili kako ga ovde češće nazivaju Hanuman Dhoka. Isti je kakav je i bio vekovima. Uz vidljiv prodor gedžeta aktuelnog stoleća.
Tu su Kraljevska palata i Nacionalni muzej. Portreti vladara, slike trga i hramova na njemu iz prošlih vremena. Vojnik stoji ispred u paradnoj uniformi iz 18. veka. Ne pomiče se. Beli opasač, turban, fino šticovani brčići. Stiska pušku znatno stariju od sebe.
Pred njim, tri tinejdžerke đuskaju i snimaju sve za TikTok.
Federalna Demokratska Republika Nepal broji oko 30 miliona stanovnika. Smeštena je između Tibeta i Indije.
Govori se nepalskim jezikom. I na još nekoliko desetina lokalnih. Svaka etnička zajednica ima svoj jezik ili dijalekat, prepoznat ustavom. Nijedna grupa ne čini većinu. Zemlja je to mnogih zajednica – Chhetri, Bahun, Magar, Tharu, Tamang, Newar, Musalman, Yadav – koje je istorija dovela na ovaj jedinstven geografski prostor.
Najveći deo njih su hinduistički ili budistički vernici. Granice mitova ove dve tradicije nisu jasno određene.
Rečima reportera Ilustrovane Politike: Nepal je zavičaj Budin i zemlja vatrenog hinduizma. U svojoj dugovečnoj širokogrudosti on je ne samo izmirio nego i samouvereno izmešao dve religije. Pri tom se zbog hindu bogova spustio na zemlju, a ateistički, racionalni Buda neočekivano je za sebe popet na nebo ceremonijalnog obožavanja.
Nacionalni dohodak po glavi stanovnika se procenjuje na tek nešto više od 100 dolara mesečno, što zemlju stavlja u najsiromašniju petinu na globalnom nivou. Na ovoj listi ispred Nepala su, na primer, Kirgistan, Etiopija, Istočni Timor.
I da, imaju onu smešnu zastavu, jedinu na svetu koja nije četvorougaonog oblika.
Pršti sveži korijander
Na glavni trg – onaj s naslovne strane časopisa iz 1974 – dolazi se kroz lavirint uskih ulica.
Motri, bicikli, tricikli, tezge, prodavci, deca, babe, monasi, šamani, samozvani vodiči, hohštapleri, znatiželjnici. I psi, mnogo pasa. Uglavnom lenjo lenčare na suncu i deluju da su jedini koje svo ovo ludilo ni najmanje ne dotiče.
Konfuznije je od Hanoja, miroljubivije od Marakeša. Ko ima vremena za evropske pripreme, nek se prošeta Napuljom. To je dobar početak.
Kao i na jugu Italije i ovde se svake druge sekunde čuje ono bip-bip. To je taj isti, prepoznatljivi, ovlašni odnos ka sireni na motoru. Ne koristi se da se neko uzbuni, privuče pažnja, javi poznaniku, dopadne devojci. Ne, signali se konstantno odašilju i vraćaju i u tom galimatijasu truba oni nude jedinstven smisao.
Postaješ svestan predmeta oko sebe. Vidiš tako što čuješ. Nešto kao šišmiši.
Čuješ i njuškaš. Jer okolo se širi miris izduvnih gasova, ritualnih štapića od sandalovine, veša opranog domaćim sapunom, karija i tibetanske bivolje kobasice.
Iz hramova, obućarskih radnji, mesara, prodavnica, ponekad ne većih od dva ili tri kvadratna metra vise stare cipele, kozje glave, sveže očerupana pilad, plastično posuđe, ljute papričice, đinđuve od jakove kosti, mlad kokos.
Na zapadnoj strani trga je Maju Dega, poznat kao „hipi-hram“. U reportaži s prozaičnim naslovom „Buda je uvek budan“ piše: Budine oči pažljivo posmatraju stare znance i nove čudne vernike – hipike.
Još uvek je tu toponim Freak Street (ulica čudaka), ali starih hipika više uglavnom nema. Malobrojni strani posetioci ipak muvaju se okolo i odmaraju na stepenicama istog tog hrama.
Evropljani željni avanture provalili su Nepal još šezdesetih. Dokumentarac „Put za Katmandu“ (Road to Kathmandu, 1975) opisuje kako su hipici ovde pristizali iz Londona – kamionom.
Gde god da pođeš posmatra te Kaal Bhairav, razarajuća manifestacija Šive. Upečatljiva, u mnogo više boja nego drugi hramovi, visoka više od tri i po metra. Ovo je, kažu, najveća predstava ovog boga i veruje se da je isklesana od jedne stene.
U svako doba dana i noći, vernici prilaze, pale sveće i štapiće, izvode svoje rituale, kao da ne postoji bučni svet oko njih.
Malo dalje je klula Basantapur. Lokalci sede na stepenicama hrama i puše. Iznose im čaj s mlekom. I porcije momosa, nepalskih slanih gomboca. Testo je lepljivo i rastegljivo, a unutra meso (pileće ili bivolje) i povrće. Iz momosa, pri svakom grizu, pršti sveži korijander i mnogo različitih ukusa.
Lokal je skučen, zagušljiv i prljav, baš kakav treba da bude.
„Tužna sreća žive boginje“
Na trgu živi i – Ona. Kumari Dewi, izabrana devojčica, zaštitnica grada, živa boginja. Manifestacija moćne boginje Taleju Bhawani.
Ilustrovana Politika piše o da je ovo religiozna izuzetnost nepalske prestonice. To je devojčica koja se uvodi u božansko zvanje što će ga, kao vestalka, zardžati do puberteta, najčešće trinaeste godine kada će je smeniti nova malena naslednica – i tako se u beskraj održava nebeski kontinuitet.
Kako je došlo do takvog, čudnog postupka?
Davno, u devetom veku, jedan kralj loze Mala prognao je iz Katmandua devojčicu koja je uporno za sebe tvrdila da je devica-boginja; posle toga njegova kraljica je uobrazila da se sveta izgnanica uselila u nju pa je vladarskog supruga počela da muči svojim vizijama, odbijajući i bračne dužnosti.
Objašnjenje iz časoposa je možda zanimljivo čitaocima, međutim, teško da je ono pravo i sasvim sigurno tek je jedno od mnogih legendi. Tradicija obožavanja device postoji mnogo duže, ali izbor žive Kumari najverovatnija datira iz 17. veka.
Legende uglavnom počinju tako što kralj (nije to uvek isti kralj iz dinastije Mala) s boginjom Taleju Bhawani baca kockice.
Igra biva poremećena najrazličitijim dramskim obrtima – od kraljevog nespretnog udvaranja do kraljičinih ljubomornih scena – i na kraju vladar uvek odluči da je jedini izlaz obožavanje žive devojčice, otelotvorenja ćudljive boginje.
Kojoj se, je l, udvarao. Ili nije.
Ispred devojčicine palate Kumari Ghar je živo. Vernici i znatiželjnici se muvaju unaokolo. Prodavci nude svemoguću tigrovu mast, prašnjave, bronzane statue Bude, i tibetanske zvučne činije. Takođe prašnjave.
„Stavi na dlan dlan, oseti kako vibrira. Donosi mir celom telu. Voda iz ove posude će te izlečiti, a cveće će bolje rasti.“
Iz džepa mnogi vade i pokazuju sliku Trišne Šakja, trenutne princeze.
Devojčica mora biti iz Newari etničke zajednice (najbrojnije u dolini Katmandua) i pripadati kasti Shakya. Ostali parametri za izbor su neuhvatljivi. Navodno, devojčica mora ispunjavati 32 kriterijuma.
Kasnije će Rašmila Šakja, žena koja je bila princeza od 1984. do 1991. u knjizi „Od boginje do smrtnice“ (From Goddess To Mortal: The True Life Story of Kumari, 2005) – može da se pazari po knjižarama u gradskoj četvrti Thamel – ispričati da to baš ne izgleda onako kako je i sama čitala u člancima i knjigama.
Ne razume, kaže, kako to devojčica od tri ili četiri godine može imati telo kao banjan drvo, butine poput jelena ili glas mek i jasan kao u patke.
Ili trepavice kao krava (?!). Da, i to se traži.
Kad prođeš pored njenog hrama, ne vidiš je, ali znaš da je kod kuće.
Ilustrovana Politika piše: Vrlo retko, sva pritisnuta nakitom i veličanstvenom odorom na sićušnom telu, upadljivo namazanih očiju ona se za časak pojavi na prozoru svog neprikosnovenog boravišta.
Jednom godišnje pronesu je ulicama grada u raskošnom palankinu i tada joj se pokloni kralj sa celim građanstvom.
To se dešava tokom festivala Indra Jatra (u jedanaestom mesecu nepalskog lunarnog kalendara), najveće svetkovine Katmandua. Princeze unapred znaju kada će biti prestavljene stvarnom svetu.
„Ponekad sam bila usamljena i naravno da sam jedva čekala tih 13 događaja u godini kada sam mogla da idem van svog hrama“.
Rašmila Šakja se, kao i princeze pre i posle nje (kraj mandata najčešće se vezuje za prvu menstruaciju, ali nije tako striktno određen), vratila u taj stvarni svet. Škola, fakultet, posao. Teret postojanja koji svi nosimo.
Uz nekoliko dodatnih tegova: rupa na mestu gde je bilo detinjstvo ili uverenje mnogih muškaraca da je zaljubljivanje u bivšu Kumari – baksuzan.
Sunce sija jače, putevi postaju gori
Katmandu je tek jedan od tri istorijska glavna grada, iako se druga dva ne spominju u časopisu od pre 50 godina.
Baktapur i Patan takođe imaju svoj Dourbar Square, svoju palatu, svoje hramove, svoje princeze.
Prvi je mirniji i još više otvoren svakodnevnom životu. Mogu se videti porodice kako dele obrok ili dečak koji mirno prolazi dok vuče koze za uši. Drugi je elegantniji, mirniji, ima najviše golubova i najbolji muzej u zemlji.
Napuštanje bilo kog od ta tri grada znači potpunu promenu okruženja. Sve se menja. Sunce sija jače, putevi postaju sve gori. Tvoj motor gasi se na nizbrdicama. Ili se buni na strmim usponima sela Dolu kod budističkog manastira i ogromne statue Padmasambhave.
Ljudi koje srećeš, sede ispred kuća zagledani u neke svoje dileme. Kad vide izgubljene belce s ne baš sjajnim veštinama baratanja dvotočkašem po šoderu, samo sklope ruke, osmehnu se i kažu: „Namaste“. Naglase poslednji slog.
Ako putuješ na dan Šive s početka priče – Šiva, Višnu i Brahma su tri najveća hinuistička božanstva – nailaziš na dodatne komplikacije.
Usporavaju te deca koja za praznik glume jednu vrstu simpatičnih drumskih razbojnika. Razapnu kanap preko ceste i traže novac da prođeš. Deset ili 20 nepalskih rupija (oko 15 centi) sasvim je dovoljno.
Kažu ti „Dhan’yavāda“ (hvala) i omoguće prolazak.
Bolji putevi najavljeni pre pola veka čekaju na bolja vremena.
Indijci, Kinezi, Rusi, Amerikanci, grade deonice tranzicijske magistrale koja će prolaziti kroz Nepal.
Ilustrovana Politika dodaje: Staraju se o presecanju puteva koji su presudni za ovu državu, uvučenu u Himalaje i ispresecanu grebenima – Katmandu je već poodavno povezan vrlo dobrim putevima sa Indijom i Tibetom.
Međutim, 2024. se, na primer, do nacionalnog parka Chitwan – morao sam tamo da odem i vidim čudesnog nosoroga u divljini – udaljenog oko 170 kilometara autobusom putuje najmanje sedam sati. Ali na kraju budeš zadovoljan, kad vidiš gde si stigao.
Putnici su strpljivi i ne ljute se mnogo. U dolini reke Rapti (da, ima krokodila, ako nekog zanima) više od infrastrukture, to jest njenog nedostatka, ljuti ih neprijateljski raspoložena fauna.
„Sinoć mi je opet nosorog došao u baštu. Sve je uništio!“
