Bez dobrih desnih stranaka ovo sve što radimo ne može da se realizuje u praksi i nikakva ad hok udruženja intelektualaca ne mogu da budu supstitut za to.
Tek što se pojavio prošli tekst o razaranju obrazovanja u Srbiji, novopostavljeni ministar istog, valjda u želji da potvrdi naša zapažanja, obradovala nas je sve nečim što se zove Smernice za organizaciju i realizaciju obrazovno-vaspitnog rada u osnovnim i srednjim školama u školskoj 2023/2024. Umesto da posledice trećeg maja budu jasan zaokret od idiotizacije škola, sistematskog razaranja autoriteta učitelja i nastavnika, povratak discipline i meritokratije, i pre svega otvoreno istraživanje ko je kriv za zločin, dobili smo međutim još jednu potpunu budalaštinu, koju su valjda pisali direktno u centrali Fonda za otvoreno društvo kod Vučićevog novog najboljeg drugara Aleksa. Dakle vašoj i mojoj deci će oduzeti još tri početne nedelje naredne školske godine time što će da ih zabavljaju ordinarnim NVO budalaštinama i ceo školski sistem pretvore u veliku, trajnu radionicu „nenasilne komunikacije“. Naravno i to je prošlo kao što sada apsolutno može da prođe šta god hoće. Osim nekoliko tekstova po portalima i izdušavanja na društvenim mrežama, ništa nisu uradili ni sindikati, ni strukovna udruženja, ni roditelji, ni organizacije roditelja, prosvetni saveti, bilo ko.
Učitelji i nastavnici, da imalo drže do sebe, nakon načina na koji im je u medijima saopšteno da se završava školska godina i nakon poniženja da moraju da pregovaraju sa roditeljima o tome šta će da zaključe deci, sada kada su dobili još težu šamarčinu morali su da se pobune i da odbiju da primenjuju ove budalaštine. To što će u praksi većina njih ovo opstruisati ne znači mnogo. Ovo je dodatno poniženje struke, i smisla njihove profesije. Ali, posle propasti još jednih protesta čini se da vlast misli da može da radi apsolutno šta god hoće, dok god to ne ide protiv političkih vizija guvernera protektora ove države Kristofera Hila. A ove smernice su sve što kolonijalni faktori žele da vide u našim školama i potpuno su na liniji sa njemu omiljenom Zadrugom i njenim vlasnikom.
Gledam one nesrećnike iz takozvane prozapadne opozicije što su razočarani kako je gazda pomilovao Di Džej Žeksa i pokazao da mu je jednako srcu drag kao i oni. Pa kako je to moguće, pa zar Ameri ovde da podrže nekog ko nije tako demokratski i pravoverno usmeren kao što su oni, ko se ne budi svakog jutra sa zelenom agendom i molitvom za Zelenskog?! O Gospode, pa njima baš takvi kao što je Di Džej Žeks i trebaju, a Zadruga kao vrh satanizacije ovog naroda (paralelno sa Šolakovom Aj di džej pornografskom potkulturom) upravo je sve ono što kolonijalnom upravniku treba da razori i poslednji ostatak pristojnosti, morala, vrednosti i u krajnjem slučaju ljudskosti.
Nego, ako smo sve to apsolvirali, i govorili o tome da bilo kakva promena ne može da dođe bez ozbiljnih patriotskih stranaka, vreme je da se pozabavimo upravo tim krilom političke scene. Uz rizik da se zamerim ljudima koje dugo lično poznajem, pokušaću da progovorim smisleno o nečemu što danas zaista jeste jedan od najvećih problema koje imamo. Ocena će ići između toga da to što imamo ništa ne valja i ni elementarno ne radi onaj posao koji svi od njih očekujemo, i činjenice da je bolje da i takve stranke postoje i da je bolje da su u parlamentu nego da tamo nisu.
Prva i osnovna stvar jeste da treba istaći da im zaista nije lako. Nikada uslovi za bavljenje partijskom politikom u Srbiji nisu bili tako loši. Ovaj dobri čovek što već jedanaest godina drži sve u svojim rukama, a majstor je destrukcije, stavio je na vrh liste svojih prioriteta razaranje partijske scene i kakvog-takvog partijskog sistema koji je ranije postojao. I u tome izvanredno uspeo. Razbio je do tada postojeće stranke, ostavio ih je bez izvora finansiranja, oteo im je medije i medijski prostor koji je ranije nekako postojao, i uveo je takve sisteme zavisnosti i dubinske masovne korupcije da je radikalno sasekao bazu glasača i, pre svega, aktivista iz koje bi partije mogle da regrutuju nove ljude.
No, sve ovo ne opravdava u potpunosti loše stanje tzv. desnih stranaka i to što vrlo malo rade ono što od njih očekujemo kao njihovi potencijalni glasači. Idu izbori za šest meseci i onih ih ponovo dočekuju bez jasne koncepcije, jasnih ideja, razjedinjeni, bez pokušaja da se napravi širi i jači desni blok, bez ikakvih medija i u ozbiljnoj opasnosti da posle tih izbora, ako se Vučić i Hil tako dogovore, više niko od njih ne bude u parlamentu.
Prvo, apsolutno je nejasno zašto pre godinu dana nije formiran ozbiljan desni blok od, pre svega, te tri stranke, uz proširenje raznim drugim grupama i uz moguće otvaranje perspektive i ka Jeremiću. Taj blok je potencijalno imao dvadesetak posto glasova i mogućnost da postane jedna od najvažnijih političkih sila u Srbiji, koja bi imala značajnu ulogu u kreiranju javnog mnenja, ali i postvučićevske partijske, političke i društvene scene. Umesto toga, sem nekoliko tribina, i jednog uspelog mitinga nije urađeno ništa. Štaviše, energiju tog mitinga i buđenje želje ljudi da ponovo izađu na ulice, iskoristila je Hilova opozicija koja je izvela stotine hiljada ljudi spremnih da slede bilo kog ko bi ih pozvao i pokazao da je dovoljno opozicioni.
Drugo, oni svi zajedno iz budžeta primaju vrlo solidnu količinu novca. Samo od tih sredstava, a našao bi se i poneki donator, mogli su da naprave portal, internet radio, ili čak internet televiziju, bilo kakav medij koji bi koristili onako kako su radikali nekada koristili Fokus. Ni pojedinačno, ni zajedno nisu uradili ništa na tom planu za ovih godinu i po dana i nove izbore dočekuju van medijskog fokusa javnosti, osuđeni da za mrvicu medijskog prostora zavise od Vučićevih i Hilovih, odnosno Šolak-Đilasovih medija. I jedni i drugi su ih vidljivo isekli od oktobra prošle godine, što se nužno odražava na rejting i što može da ih ostavi van parlamenta.
Treće, za razliku od stranaka iz devedesetih koje su špartale Srbijom, pravile odbore, bile stalno na terenu, trudile se da nekako nađu ljude od ugleda i po manjim mestima, da stvore partijske aktiviste, da nauče kako se čuvaju kutije, rade kampanje i stvori šire članstvo, ove stranke – po svemu što čujem – na terenu gotovo da ne postoje. To se vidi i po rezultatima na lokalnim izborima, a čekaju nas i vojvođanski izbori na proleće.
U bliskoj vezi sa time je i sumnjivi kvalitet ljudi koji danas čine elitu tih stranaka, nedostatak kvalitetnih kadrova, nedostataka bilo kakvih eksperata za pitanja pravnog sistema, zakonodavstva, ekonomije, prosvete, bezbednosti itd. Nekada su stranke imale vrlo jake resorne odbore u kojima su stvarno spremali programska dokumenta, nacrte zakona i kadrove koji bi sutra mogli da preuzimaju određene resore. Da se kojim čudom desi da ove tri stranke uzmu vlast, teško bi svi zajedno danas iz svojih redova nakupili iole ozbiljne ljude da popune resore.
Ovako slaba organizaciona, medijska, finansijska i kadrovska baza, dovodi ih u situaciju da imaju vrlo ograničen domen rada u odnosu na aktuelnu vlast. Mnogi misle i tvrde da ih je ona manje više i ubacila u parlament, te da zbog toga i ubuduće moraju da prema tome ograniče svoje delovanje. Da ih nema, nema ih nigde zaista. U realnosti oni su svedeni na ono što sam ranije nazivao simulakrumima desne opozicije, na onu meru koja Vučiću odgovara da bi ih po potrebi koristio u šahovskoj partiji sa Zapadom i Istokom. Neki smatraju da upravo zbog toga oni ne smeju da se ujedine u jedan jači blok.
Mislimo, dakle, da prisustvo u parlamentu u ovom dvogodišnjem ciklusu nisu iskoristili na pravi način, da nisu mnogo napredovali, da su se samoograničili u odnosu na realne potencijale, da nisu smeli ili mogli da iskoriste dosta prostora i prilika, da u parlamentu osim o Kosmetu nisu govorili o gomili ozbiljnih problema kao što su obrazovanje, urbanizam, divljanje stranih korporacija koje nas svode na robove, rasulo u zdravstvu, problemima u sektoru bezbednosti itd.
S druge strane, bolje je da i ovakvi postoje i budu u parlamentu nego da ih nema. Potrebno je da i mi kojima takve stranke trebaju probamo da vidimo da li ima načina da ih nateramo da bolje rade svoj posao. Ovaj tekst vidim kao jedan pokušaj da se na taj problem skrene pažnja i da se o problemima njihovog rada progovori na vreme. Bez dobrih desnih stranaka ovo sve što radimo ne može da se realizuje u praksi i nikakva ad hok udruženja intelektualaca ne mogu da budu supstitut za to. No, oni mogu i moraju da budu bolji od ovoga prilično jadnog stanja u kome se nalaze, a i cela zemlja velikim delom zbog toga.
Zbog svega toga, Domus florus delenda est!
