Patriotizmom protiv pravopisa i gramatike

U prilogu se nalazi tekst neke babe, skidoh ga sa Fejsbuka, u kome objašnjava kako je Vuk Karadžić lopov jedan, koji je upropastio naš divni, slavjanoserbski jezik, kojim je govorilo nekoliko stotina ljudi i to samo u korespodenciji.

U fusnotama su moje primedbe na ovaj, inače nebulozni tekst, koji govori, zapravo, više u prilog Vuku, nego mnogi tekstovi koji ga hvale.

Retko, veoma retko će se sresti umni i pismeni ljudi koji omalovažavaju ogroman Vukov opus. Uglavnom to su polupismeni kritičari, sa lošim srednjim školama. Nešto slično ravnozemljašima: svi profesori astrofizike greše, zato što tvrde da je Zemlja sferičnog oblika,  ali  neki Žika iz Obreža, vrlo dobar đak u drvno-prerađivačkoj školi, koju je završio sa prosečnom ocenom (2,87), tačno zna da je Zemlja ravna. Tako i kritičari Vuka.

U fusnotama su moji komentari.

Da vas upoznam.[1] Ovo je Vuk Stefanović Karadžić[2] koji pored Đorđa Petrovića[3] zauzima posebno mesto u istoriji srbske[4] masonerije[5][6]U svet masona ga u Beču 1820. godine uvodi Slovenac Jernej Bratolomej[7] Kopitar, cenzor slovenskih knjiga i časopisa bečke[8] biblioteke. Vatikan je tražio da se za srbske škole izrade udžbenici na narodnom jeziku[9] kako bi se Srbi odvojili od Rusa i približili Jevropi. Išli su čak dotle da se latinica uvede kao glavno pismo[10] ali su tu naišli na veliki otpor crkve. Početkom 19. veka se u Beču procenjivalo da Srba na Balkanu ima više od 5 miliona[11] jer u to vreme niko pokatoličene Srbe nije smratrao Hrvatima[12] niti je ikome padalo na pamet da Srbe[13] koji su primili islam zovu Muslimanima. Kako bi obezbedila sebi dalju ekspanziju na istok[14] bečka vlada odlučuje da[15] umeto sile koja nije imala efekta[16] počnu[17] sa politikom brisanja srbskok kulturnog i nacionalnog identiteta.[18] Znali su dobro da je jezik jednog naroda riznica misli tog naroda[19] i njegovog saznanja sebe i sveta. Zato je Kopitar dobio zadatak da pristupi reformi srbskog jezika. To je značilo da se narodni jezik [20] pun turcizama i germanizama[21] promoviše u književni jezik. Cilj je bio da se slavjenoserbski potisne iz svake upotrebe.[22] Kopitar se 10 godina mučio[23] dok nije pronašao pravu osobu za ovu poganu rabotu. Upoznao je Vuka Karadžića u jednoj bečkoj kafani. Iz razgovora je shvatio da Vuk prezire Srbe[24] jer mu nisu dozvolili da se upiše na Karlovačku gimnaziju[25] a inače nije završio ni osnovnu školu. Bio je polupismen[26] i željan da postane neko. Bio je oduševljen kako je njegov prostonarodni[27] jezik važan ovom uvaženom naučniku. Ovojica su imali isti cilj, da poseljače srbski jezik[28]. Kopitar iz državne kase dobija 1000 dukata[29] za ovu namenu i već 1814. izdaje svoj davno pripremljen Srpski rječnik[30] kojeg potpisuje Vuk Karadžić. Kopitar Vuka prima u masonsku ložu 1820. godine i čak ga kao „gramatičnog genija“ promoviše u počasnog doktora Jenskog univerziteta.[31] Vuku, koga je Dositej Obradović svojevremeno odbio da podučava[32] je sve ovo jako[33] imponovalo. Da bi učvrstio svoje prijteljstvo sa Vukom, Kopitar mu kumuje u braku sa Anom Kraus[34] kojoj je država plaćala po 100 dukata mesečno[35] do kraja života[36] za ovu žrtvu.[37] Da bi se oženio sa katolkinjom[38] Vuk je primio katoličku veru[39] u sred[40] Beča. Još je Miloš Obrenović za Vuka i njegovo učenje rekao da su sektaši[41] i jeres[42]. Vuk je zdušno radio na čišćenju svih oblika slavizma i ubacivanju svih oblika stranih reči u naš književni jezik[43]. Upravo u okviru vukovih reformi su nam nametnuti i latinski nazivi za mesece u godini i time učenjen poslednji udarac srbskom jeziku[44] i otvoren put procesima menjanja srbske kulture[45] i svega drugog[46]

Meni je, dakle jasno da baba ovako loše govori i piše „srbski“ zbog toga što je Vuk osakatio ovaj jezik, pa sad ona i nema čime da piše. Istina, ko piše „srbski“, ne mora ni da bude pismen – to moraju samo oni koji pišu „srpski“. Nacionalnim radnicima se nepismenost prašta.

Dakle:  srbska kultura, koja je bila narodna i koju je stvorio srpski seljak, a ne srpski intelektualci, je propala, kad je sa slavjanoserbskog prešla na narodni jezik, koji je stvorio onoliku epiku i liriku, koje su veoma krupne tvorevine srpske kulture? Biće da su Banović Strahinja, Kneževa kletva i Kosovka devojka originalno spevani na slavjanoserbskom, a onda doša Vuk, napravio reformu i prepevao ih na seljački jezik. Onda je Gete, kome je nesumnjivo Beč isplatio 1000 evra da uči slavjanoserbski, ipak odlučio da uči srpski seljački jezik, da bi pronikao u  srpsku kulturu.

Evo izazove za srbskog bapca (ili „babca“, ako je u slovu „b“ – Bog!): neka prepeva Gorski vijenac na slavjanoserbski koji, jamačno, bolje piše nego srpski, pa da vidimo rezultate kontrareforme.

Na kraju: to što je neko glup i nepismen, ne obavezuje ga da bude nacionalni radnik i borac protiv Vuka. Pun mi je kufer toga da mi predavanja o Vuku drže oni koji ne mogu jednu rečenicu da napišu bez pravopisnih grešaka, a o gramatičkim i stilskim da ne govorim. Prvo naučiti neki jezik i neko pismo, pa ih onda kritikovati.

Kritika Vuka je počela kao sitan snobizam beogradske čaršije, koja je tugovala što nema neki jezik, kojim bi govorila i tako se ogradila od plebsa. Kasnije su to dohvatili srbski desničari, pismeni kao knez Miloš i sad je pitanje Vukove reforme postalo, bezmalo, pitanje patriotizma. Ko je za Vuka, taj je za katolike, za Vatikan i slična sranja.

Za babu i ostalu braću: učite, naučite, pa osporavajte. Da ste, međutim, naučeni, ne biste ni osporavali, takva je priroda ove stvari.

Milan Milenković

milanmilenkovic.com

___________________

[1] Treba da stoji: „Da vas upoznam: ovo je Vuk“…

[2] Fali zarez.

[3] Opet nema zareza.

[4] „srbske“ jer je, dosećate se, u slovu „B“ – Bog!

[5] Osim što fali tačka, fali i smisao – osnovni atribut masonerije je da je nadnacionalna.

[6] Za to da je Đorđe Petrović mason (kao i Vuk, uostalom) imate časnu reč bakice koja piše ovaj smešni tekst

[7] Bartolomej, a ne „Bratolomej“. Da je neko pismen i pametan, mislio bih da je samo greška u kucanju, međutim neznalice ne smete da potcenite.

[8] Ovde ne pali fora sa pridevom koji se piše malim slovom: u pitanju je ime institucije, dakle: u Bečkoj biblioteci. Kao, recimo, u Beogradskom dramskom pozorištu. Baba je negde načula da se pridevi pišu malim slovom, ali je otpor prema Vukovoj reformi, koji je kod sebe otkrila na prvim časovima srpskog jezika, omeo da u opismenjavanju ide do kraja.

[9] Potreban je i zarez, ali i „majke mi mile“, jer kako bismo zaista znali da je to Vatikan tražio?

[10] Zarez, haman!

[11] Jopet zarez!

[12] I jopet!

[13] Baš mrzi zareze…

[14] Ko izmisli zareze, da babe muči?

[15] Opet zarez…

[16] Zarez, naravno.

[17] „Počne“, jer se odnosi na bečku vladu.

[18] Kako mali Perica zamišlja: u 98%-tno nepismenom „srbskom“ narodu, srž kulturnog i nacionalnog identiteta je u nenarodnom jeziku, odnosno slavjanoserbskom. Da je ostao slavjanoserbski, kojim Srbi nisu govorili, a nisu ga ni čitali, bio bi sačuvan kulturni i nacionalni identitet.

[19] Kog naroda? Onog njegovog dela koji ga nije govorio, a to je 95%, ili misli na onih 5%? Idioti uvek zamišljaju da je Vuk izmenio jezik, uopšte ne kapiraju da je čitava reforma pisma dotakla samo način korespodencije. Narod je nije ni primetio.

[20] Zarez!

[21] Zarez!!!

[22] Ovde verovatno zamišljate kako šibaju po tabanima svakoga ko piše slavjanoserbskim, jer ga je Vuk šta…? Pa, zabranio, dabome. Mala napomena: tako su ga ukinuli i zabranili, da ga crkva i danas koristi.

[23] Ne bi škodio jedan mali, vrlo mali zarez.

[24] Naravno, nema zareza, ali baba pegla dalje, kao da je prisustvovala razgovoru. Ona zna šta je Kopitar „shvatio“!?

[25] Valjda „u“ Karlovačku, a ne „na“ Karlovačku gimnaziju? Ko zna na kakvu se školu baba upisala, kad ovako mudro zbori na slavjanoserbskom. Ispred „a“ ide zarez, ali to obavezuje samo pismene.

[26] Za razliku od autorke ovog teksta.

[27] Inače, autorka piše komplikovanonarodnim, a ne prostonarodnim. Odbija reformu, definitivno.

[28] Ovo je sjajno: da poseljače jezik, koji već govore seljaci, kojih ima oko 95% u tom trenutku u Srbiji.

[29] Baba kao da mu je sama izdala priznanicu na 1000 dukata, sve zna.

[30] Zarez…

[31] Umesto da promoviše babu kao gramatičkog genija.

[32] Zarez.

[33] „Veoma“, a ne „jako“.

[34] Zarez…

[35] Isto…

[36] Isto…

[37] Baba svojim očima gledala kako monarhistički budžet isplaćuje 100 dukata mesečno Ani Kraus.

[38] „Katolikinjom“, a ne „katolkinjom“ – česta greška kod nepismenih.

[39] Dabogda babac crk’o, ako nije primio katoličku veru!

[40] „Usred“, a ne „u sred“. Dalje: sve i da je primio katoličku veru, kakvo je čudo da je primio usred Beča! Nije, recimo, u Istambulu, nego usred Beča!?

[41] Vuk je mogao da, recimo, bude sektaš, ali da on i njegovo učenje budu sektaši je već personifikacija (pridavanje neživim bićima (učenju, na primer) osobina živih bića), te tako, kod bapca i učenje postade sektaš.

[42] Jeres može da se bude samo u odnosu na crkveno učenje, nikakve veze nema sa jezikom, pismom itd.

[43] Zato više i ne govorimo srpskim jezikom, već strancističkim.

[44] Poslednji udarac srpskom jeziku je zadat uvođenjem u upotrebu latinskih naziva za mesece… Naravno, posle poslednjeg udarca, jezik više i ne postoji.

[45] Babac, normalno, nema pojma šta je kultura. Ako joj poverujete, pomislićete da Meksikanci nemaju nikakvu autentičnu kulturu, jer govore španskim jezikom.

[46] Ovde bi dobro došla tačka, ali i odgovor na pitanje čega „svega drugog“? Kuhinje? Boje očiju?

Naslovna – Pawel Kuczynski art vs Vuk Karadžić