Saučestvovanje u „iživljavanju” nad Srbima

0
57

Da li je moguće da neko zaista misli da Zapad namerava da urazumi Kurtija? Ili će pustiti da se njihov borac za slobodu „iživljava” do sudnjeg dana nad „ozloglašenim Srbima”?

Kad je naš predsednik presreo predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen u Minhenu (16. februar) „nakratko (je) razgovarao o važnim regionalnim i svetskim temama o pitanju bezbednosti i spoljne politike”, ali i:

„Još jednom sam ponovio čvrstu opredeljenost Srbije za nastavak i ubrzanje svog evropskog puta.” Što je njemu jedino i bilo važno. Gde god, kad god i koga god je poslednje decenije sreo predsednik Srbije recitovao mu je o odanosti „evropskom putu”, te bi nekom ko bi neupoznat banuo, on izgledao kao upravnik sanatorijuma za teško obolele zavisnike od evropskoputnog sindroma.

I ako dobri evroljudi ne pomognu – odoše pacijenti, Srbi i srpski rod – u ponor bez povratka. Iza toga sledi prosjačenje, „dostojanstveno” jer je cilj visok – „spasavanje” jednog naroda koji bi se – ako evroljudi daju nešto – mogao pretvoriti u najevropljane.

„Udružena Evropa” do EU

Evropa prosjacima ne veruje, pa Evropska banka za obnovu i razvoj (isto 16. februar) ne daje podršku za gradnju lokalnih puteva. „Ali Srbija se dosta dobro kotira kod EBRD”, reče predsednik. „Dobili smo 50 plus 50 miliona evra odobrenje, tražio sam 200 miliona evra danas, videćemo da li ćemo dobiti.”

Pošto evropski političari, kad ugledaju predsednika Srbije, misle samo kako da on oposli ono s nemačko-francuski planom za Kosovo – a sve ovo ostalo mačku o rep – upravniku sanatorijuma zavisnika od evroputa ostaje da i dalje daje izjave bez upotrebne vrednosti: „Uvek razmišljam o našem narodu na KiM, ali i o našem ekonomskom razvoju.”

Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel (levo), italijanska premijerka Đorđa Meloni, francuski predsednik Emanuel Makron, nemački kancelar Olaf Šolc (stoje), visoki predstavnik EU Žozep Borel, izaslanik EU za dijalog Miroslav Lajčak i predsednik Srbije Aleksandar Vučić (desno) tokom sastanka u Briselu, 26. oktobra 2023. (Foto: Twitter/@CharlesMichel)

Kao što je izložba „Borba udružene Europe na Istoku – prosinac 1941-siječanj 1942” mogla onda biti održana u Zagrebu a ne u Beogradu – tako je i danas. Najvažnija promena je što se „Udružena Evropa“ danas zove Unija. Ali se odnosi nisu bitno promenili. Do ukrajinske krize moglo se odbijati da se to vidi.

Pred polazak predsednika Srbije na Minhensku konferenciju – čiji je inače najvažniji i najpoznatiji događaj Putinov govor iz 2007. – javili su se Srbi s Kosova. Doduše, kad su se okupili u Severnoj Mitrovici (12. februar), obavešteni smo o tome s manje dramatičnosti nego o traktorskoj pobuni evropskih seljaka. Ponovljene su fraze „o ugroženosti” i „Kurtijevom teroru”, ali – bili su to izveštaji da ništa ne znače. Predsednik, naravno, razume šta ovakav odnos medija znači.

Glas očajnika

Onda se na društvenim mrežama pojavila poruka Momčila Trajkovića: „Serbia, if you don’t speak now, may God never speak!!! Serbian people, like lambs before the slaughter!?”

Ne sećam se, a Momčilo Trajković se oglašava s Kosova decenijama, da je to nekad činio na engleskom. Bio je on i pokrajinski činovnik, član CK Srbije, kod Miloševića u jednom trenutku potpredsednik vlade, poslanik u skupštini, pa onda delao s „demokratskim opcijama” – ali se ne sećam da je intonacija tih javljanja bivala ovakva. Moma je uvek umeo da podvikne, ali ovo je – krik. Očajnički krik čoveka koji je video „kolektivnu tugu i beznađe, kolektivnu nesreću ljudi, ostavljenog i napuštenog naroda”.

Da Vas podsetimo:  DA LI JE BAŠ SVE U NEMAČKOJ ZAISTA BOLJE NEGO U SRBIJI?

Nijedan medij koji obaveštava Srbe i Srbiju nije objavio ono što je inače stalo u desetak redova elektronskog pisamca: da su „ta lica u Mitrovici, ubijena strahom, kao ‘jaganjci pred klanje’, sa voljom za život, ali bez snage da to ostvare, bez snage da od ‘klanja’ pobegnu.” A: „Niti su na skup doneli energiju, niti su pak sa skupa u svoje sredine poneli novu energiju i nadu da će im sutra biti bolje. Vratili su se kućama tužni i nesrećni u beznađe, kolektivno beznađe!”

„Veliki opštenarodni protestni skup” u organizaciji Udruženja penzionera, kod trga Braća Milić u Kosovskoj Mitrovici, 12. februar 2024. (Foto: Tanjug/STR)

Kao član Srpskog nacionalnog veća KiM Moma Trajković jeste kritičan, vrlo kritičan prema postupanju vlasti iz Beograda, ali ovo suočavanje s trenutkom istine nadilazi kritiku: „Odavno nisam osetio kolektivnu tugu i beznađe, kolektivnu nesreću ljudi, ostavljenog i napuštenog naroda nad kojim se divljački iživljava i bez osnova sveti jedan sadistički režim, i to pred očima ‘demokratske i humane’ Evrope i Amerike. pred očima srpskog naroda, koji uporno ćuti i nemo posmatra egzodus u kome aktivno učestvuje vlast koju je taj isti narod izabrao.” Opis je stao u jednu rečenicu.

A krik i očajnikova pretnja u četiri: „Eeeeh Srbijo, samo ti ćuti, ćuti, ćuti… Ako sada ne progovoriš, da Bog da nikad ne progovorila! Samo ćuti i podržavaj sopstvenu izdaju i propast! A vođu i izdajnike oko njega, neka stigne Lazareva kletva!”

Ostavljeni od države

Ne znam da li ikom od Srba, ma gde da su, uz ovo treba dodatno objašnjenje. Ipak, dodaćemo ovom Trajkovićevom izveštaju nekoliko rečenica opisa stanja srpske tragedije od Janje Gaćeše, osobe koja više od deceniju svakog meseca za jedan beogradski sajt piše s Kosova, i to iz srpskih naselja na KiM kojima je država Srbija – ovo sa čim se sad suočio sever – sve ovo učinila odavno. Čim je potpisala Briselski sporazum.

Dakle, u Janjinom raportu piše: „Na stranu Albanci i oni koji ih savetuju, njima smo davno prestali da se bavimo. Nas više brine naša država i ono što (ne)radi oko odbrane Kosova i Metohije. Srbi sa Kosmeta su već bili u (ne)prilici da odlaze do najbližih mesta u centralnoj Srbiji po svoj novac – po završetku NATO bombardovanja! Recimo, prve plate i penzije ljudi iz centralnog dela Kosova su primali u Kuršumliji. Navikao je ovdašnji narod na muku, nemaštinu i teror.

„Samo, jedno je kada trpiš i znaš da je tvoja država uz tebe – da se bori da odbrani svaki pedalj kosovskometohijske zemlje, a sasvim drugo kada si svestan da tvoja država čini sve da te uspešno upakuje u sistem ‘države Kosovo’, pod izgovorom da ti tako omogućuje ‘lakši život’” (sajt Novi standard).

Da Vas podsetimo:  Evropa čeka „istragu“

A Srbiji – evropski put. Iako mislim da većina „naših prijatelja” na Zapadu – koje naš predsednik opseda „odanošću putu” – znaju da samo jedan od devet Srba sa ovog „čarobnog brega” koji se zove Srbija – pristaje da se uvali u srećnu EU ako je uslov predaja Kosova! Naravno, pošto su to liberalne zemlje koje nije briga ni šta njihov narod misli – igra se nastavlja.

Klarkova posla

Tako je Politiko, briselski elektronski magazin, ovih dana objavio kako je Vesli Klark bio na Kosovu da naplati dobročinstva Albancima. Vojnici i političari nastupaju u korporacijama koje naplaćuju usluge. Srbi će u tim razgovorima biti zlo, a Albanci, oni su dobri – ali i to košta. Jedino što albanski političari (kao i svi političari u neokolonijama) mogu da za sebe maznu kakvu provizijicu.

Prenosi reporter Politika Klarkovo predavanje iz istorije Kosova u Swiss Diamond Hotel Prishtina. „To je neverovatna priča o ljudima koji samo žele slobodu”, podvikuje glavni za stolom general Klark.

Penzionisani američki general, Vesli Klark, u zagrljaju sa kosovskim Albancima tokom posete Kosovu nakon završetka NATO bombardovanja (Foto: Twitter)

Nil Buš, mlađi brat Džora Buša koji je tu takođe da posluje, ali nije čitao priručnik Kosovo: A Short History koji je odmah na početku jugoslovenske krize, po narudžbi, sastavio dobri Noel Malkom (sastavio je i istorijicu o Bosni) – želeo je da zna kako su (kosovski Albanci) postali muslimani.

„Ljudi su ljudi”, filozofira Klark. „Ako ste želeli da se obrazujete pod otomanskom vlašću, morali ste da budete musliman.” „Ali zašto onda Srbi nisu postali muslimani”, čudio se mali Buš. „Srbi su ozloglašeni po tome što nisu lojalni ni jedni drugima. Dok sam bio u NATO-u, imao sam tri neprijatelja: Srbe, kolebljive Evropljane i Pentagon”, ispoveda se Klark. Svi su se, kako priliči ovakvim pametnim razgovorima, smejali.

Svaki put kad ne pristanete da vas Klark ili nekad – kao 1941. Hitlerovi generali – brane, oni će se ponašati isto. Lepo ćete to videti ako uzmete knjigu Između Hitlera i Pavelića, dnevnik Gleza fon Horstenaua, Hitlerovog izaslanika u NDH, pa iz septembra 1942. obratite pažnju na raspravu organizovanu u Vinici, u Ukrajini (!?), gde je na dnevnom redu bio i „teror nad Srbima” i zabrana „divljanja ustaša”, jer to podiže ustanak i komplikuje Nemcima posao. Jačaju četnici i partizani.

Hitlerova posla

Na tome je insistirao general Ler koji je bio u Beogradu.

„Neposredno pred Pavelićevu posetu fireru, Ler je razgovarao sa Hitlerom i ukazao na užasnu politiku ustaškog režima. I tokom poslednjeg razgovora Ler je o tome razgovarao sa Hitlerom. Stekao sam utisak da ovoga puta Ler uživa podršku čak i od Himlera… Ribentrop je seo desno od Hitlera, a Ler malo dalje. Kajtel je sedeo do Pavelića, dok smo Kaše i ja sedeli preko puta Hitlera… Kad je započeo razgovor o ustaškim zločinima (posle neubedljivog Pavelićevog objašnjavanja, prim. aut.), Hitler je primetio da mu je Pavelićev režim u Hrvatskoj odan, te da zato nema nikakvog razloga da i dalje ne podržava ovaj režim. Nemačka nema previše dobrih prijatelja. Dobri Hrvati, zaključio je firer, neka se ‘slobodno ižive’. On je pod ovim mislio na ubijanje Srba.”

Da Vas podsetimo:  Da li su za Vučića i zvaničnu Srbiju ubijeni mladići u Banjskoj heroji ili teroristi?

I tako uprkos što „u istom trenutku nemačko ministarstvo spoljnih poslova ima velike muke zbog Nedića, a to je pre svega posledica hrvatskog režima koji je ogrezao u krvi”. Nedić se, eto, bar trudio. A podnosio je i ostavku koju Berlin nije usvajao.

Adolf Hitler i Ante Pavelić (Foto: Wikimedia/Public domain)

Fon Horstenau nije bio nikakav zaštitnik Srba (ni koliko Ler), no ipak zaključuje: „Ali šta briga moćnike i silnike za tako sitne stvari kao što je, eto, srpski problem sa ove i one strane reke Drine… ‘Iživljavanje’ – to je postao temeljni princip naše međunarodne politike.” Kako tada, još očiglednije – sada.

Ne znam zašto bi naš predsednik sumnjao da se – gotovo istovetno događanje, sada u Briselu – neće pojaviti u nekim memoarima. Odnosno da li je moguće da neko zaista misli da oni (Berlin, Brisel, London) nameravaju da urazume Kurtija, ili će pustiti da se njihov borac za slobodu „iživljava” do sudnjeg dana nad „ozloglašenim Srbima”.

Šijanova posla

Setio sam se ovih dana filma Kako sam sistematski uništen od idiota Slobodana Šijana po scenariju Mome Dimića. Iza duhovitog naslova se skrivala tragikomedija. Babi Papuška, glavni junak, bio je od onih koji je u komunistički sistem više verovao nego komunisti.

Pravda, sloboda, jednakost, progres, stvaranje jednog boljeg sveta… to se, po časnom Papuški, nije moglo izvrdavati ni na koji način ni po koju cenu. Mera je bio sam Če. Zanimljivi su ti slučajevi ljudi prevelike vere u ono što je sistem obećavao, pa onda korak po korak odustajao… I čovek koji je verovao na reč, pretvara se u idiota…

Pišem po bledim sećanjima o delu čije sam detalje zaboravio. U svakom slučaju, to je bio film za očeve nosilaca današnjeg sistema. A ovi novi su sve učinili da prevaziđu očeve. Danas bi se mogao snimiti film pod nazivom Kako je jedan narod sistematski uništavan od idiota. Bio bi i komičniji, a posebno – tragičniji.

Stvarnost uveliko prevazilazi Domanovića, posebno u scenama dok Srbi na Sretenje sklanjaju pogled s Kosova i zadivljeno prate vatromete i slušaju grmljavinu topova s lažnim granatama. „Nikad se jače i glasnije nije slavila ova državnost. Ne odlazi Kosovo svaki dan”, ironiše neki očajnik.

Proslava u Beogradu na vodi za Dan državnosti Srbije, 15. februar 2024. (Foto: Tanjug/Marko Đoković)

Sigurno će doći neka generacija koja će lajkovanje svojih roditelja za Light Show „od 150 rasvetnih tela u sistemu sa još 300 uređaja na Kuli Beograd, koji prave efekat od 600 metara duž obale Save i predstavlja najveći ovakav prikaz ikada zabeležen u regionu; čak 750 metara je dugačka koreografija na rečnom toku! Napravljeno je čak 18.500 pojedinačnih efekata” – „kenselovati” s tugom i prezirom. Tužnije je, čini se meni, kad se nada spusti do tih grana.

autor:Slobodan Reljić

 

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime