Nije kriv samo Marti…

0
62

Tekst napisan od strane Nikole Janića pre deceniju ipo naravno sa pitanjem ko je kriv za Kosovo. Na ovo pitanje nema ni danas odgovora ali je interesantno da su neki od aktera iz ove price i dalje tu gde jesu na vlasti.

Ima valjda i neko medju nama!

Prošle nedelje u nekim medijima u Srbiji pročitao sam da je Marti Ahtisari, bivši specijalni izaslanik UN-a za Kosovo, rekao: “Nisam ja kriv što su Srbi izgubili Kosovo!”; i dodao da ne oseća krivicu prema pravima Beograda, jer “njegov plan nije kriv što je Srbija izgubila pravo da upravlja Kosovom”.

Verujem u izjavu Ahtisarija da nije kriv “njegov plan”. Bombardovanje kasetnim bombama, od kojih ljudi u Srbiji i danas ginu i ispaljeni projektili sa osiromašenim uranijumom, zbog čijeg zračenja će decenijama u Srbiji umirati mnogi mladi i tek rođeni… Kosovo je već tada bilo oteto. Plan i odluka da se i politički potvrdi oduzimanje ove naše pokrajine, doneseni su mnogo pre Martijevog stupanja na scenu kao “izaslanika UN-a za Kosovo”. Ta uloga je predviđena još u fazi pravljenja scenarija za raspad bivše Jugoslavije, a moćni režiseri (ne jedan već svi) dodelili su je kasnije iskusnom liscu Martiju, koji je znao kako da odigra dodeljenu ulogu. Bilo bi neozbiljno danas usmeravati pažnju na ranija pisanja medija da je Ahtisari za maestralno “ostvarenje” te uloge dobio velike pare. Čovek je politički profesionalac, a svi profesionalci dobijaju novac za njihov rad. Neko manje neko više, što je u zavisnosti od dogovora i procene finalnog rezultata naručenog posla.

Dok je gospodin Ahtisari skakutao na relaciji Helsingfors – Kosovo – New York – Bon – Beč – Brisel – i usput, ali ređe u Beograd – pa opet na Kosovo – da se uveri u “stvarnost i činjenice koje su bile neophodne da bi se obezbedio čvrst osnov za buduće istorijske odluke” – vreme nije radilo za Srbe. To svi znamo, ali ima onoga što je Ahtisari i rekao i potvrdio, a što političare u Srbiji godinama nije zanimalo. Juče su mediji preneli izjavu premijera Ivice Dačića da on ne isključuje mogućnost podele Kosova i da je u ovoj fazi prihvatljivo sve ono što nije prihvatanje jednostrane nezavisnosti Kosova. Naravno i uz to da Brisel ne može da nas natera da prihvatimo nezavisnost Kosova. O kojoj fazi govori gospodin Dačić? Šta se dešava u “sadašnjoj fazi“? Građani Srbije, uključujući i Srbe na Kosovu, o tome ništa ne znaju. Isto kao što nismo znali do pre dva dana kada je Vučić o tome prvi put progovorio, da je u jednoj od prethodnih faza pregovarač ispred prethodne vlade, gospodin Borislav Stefanović, parafirao sporazum o upravljanju na graničnim prelazima između Srbije i Kosova.

Pa, gospoda Nikolić, Dačić i Vučić, koji će možda u nekoj fazi biti ti koji će takođe parafirati nešto u ime naše države, konstantno ponavljaju da će oni ispoštovati sve šta je prethodna vlada dogovorila?! Dakle ispoštovaće i ono što su do juče oštro kritikovali i tvrdili da zbog toga, između ostalog, “Kurta” treba da sjaše s vlasti, a obećavali da će oni raditi suprotno. Danas je na konju “Murta”… i Dačićeve priče o podeli Kosova, o procesu i fazama, ne bi smele da budu smetnja da shvate da današnje besmislice sutra mogu da budu ozbiljna stvarnost. Tada neće biti beznačajno da li će Srbija u “eventualnoj” fazi, koja će možda biti aktuelna u nekom vremenu pred nama, dobiti više ili manje. Da li će nam se tada (nekada?) vratiti jedna, deset, sto, ili hiljade livada, šuma, rudnika, izvora bistre vode…?

Da Vas podsetimo:  Vladimir Umeljić: EU NIJE EVROPA, SAD NISU AMERIKA

A ovaj Ahtisari, o kome sam počeo da pišem, dodatno je (ali važno) pojasnio i rekao da:

“Ne treba zaboraviti istoriju, šta se događalo na Balkanu. I kada su se određene stvari dogodile, Srbija je izgubila pravo da upravlja Kosovom”.

Ahtisari se najčešće pozivao na “istoriju događanja na Balkanu”, ali samo na onaj deo koji bi zapadnim političarima i za bombardovanje i za otimanje Kosova, kao i za sve pre toga što je bilo na štetu Srbije, omogućio podršku većine građana njihovih zemlja. A to je, nažalost. postalo moguće kada je javnost poverovala da su za sve užase rata, o čemu su svakodnevno putem medija bili informisani, isključivi i jedini krivci bili Srbi.

Ako je tako, da je još januara 2006. godine poruka Beogradu bila jasna i da “zbog akcija Srbije, povratak Kosova unutar Srbije nije održiva opcija”, zašto je gospodin Ahtisari u prvim razgovorima u Beču na stolu imao opciju o podeli Kosova? Da li je istina ovo što je rekao danas, ili ono što je izgovorio javno, u dijalogu koji smo imali na konferenciji u Stokholmu, a gde je, skoro doslovce rečeno, kada je odgovorao na pitanja:

“Gospodine Ahtisari, vi ste na Kosovu bili više puta i proveli ste dosta vremena na terenu, da biste se uverili u realnost svakidašnjice. Prvenstveno o tome kako se vlast i albanski narod u većini odnose prema Srbima koji žive u enklavama?”

“Da, to je tačno”.

“Da li je onda tačan podatak koji sam jutros dobio SMS-om, da ste u tim srpskim enklavama Vi proveli, kada se sabere svo vreme tokom vaših poseta Kosovu, ukupno ne više od dva sata i oko dvadeset minuta?”

“Da, to može da bude tačan podatak o ukupnom vremenu, ali sam već ranije imao saznanja o tome kako Srbi žive u enklavama…”.

“Dobro gospodine Ahtisari, malopre ste rekli da je izdvajanje Kosova iz Srbije posledica ponašanja režima Slobodana Miloševića prema Albancima na Kosovu…”

“Da. To je razlog…”

“Taj režim više ne postoji. Složili ste se sa konstatacijom nekih govornika da je danas vlast u Srbiji demokratska. Prihvatili ste i moje izlaganje i dokaze o zločinima Albanaca nad srpskim civilima. Zašto onda smatrate da se Srbiji (ne Miloševiću) treba uzeti 15% njene teritorije? Interesuje me kako vam umesto predloga o “Nadgledanoj nezavisnosti”, nije palo na pamet da predložite “Nadgledan opstanak Pokrajine Kosovo i Metohije” u demokratskoj Srbiji? Kako da niste pomišljali da jedna od opcija može da bude i razgovor o eventualnoj podeli Kosova?”

Da Vas podsetimo:  Stari srpski ratnik iz Stalaća: Nikada nisam bio srećniji k’o taj dan kada oslobodismo Kosovo

Ahtisari je doslovce odgovorio:

“To o mogućnosti podele Kosova bilo je među mojim predlozima za razgovor, ali je srpska strana to kategorički odbila, smejući se i sa stavom da se o tome ne može ni razmišljati…”

Poslednja izjava gospodina Dačića je dokaz da su mnogi u Srbiji godinama razmišljali o budućnosti Srbije i sa Kosovom i bez Kosova. Ali i o eventualnoj “podeli” kojom bi jedni, zna se koji, dobili više, a drugi manje. Jasno je da nekada, bilo kada, ipak mora da dodje do okončanja ove traume. Ali građani Srbije imaju pravo da im političari, koje su oni izabrali da brinu o interesu države, moraju bez odlaganja da pojasne nejasnoće:

Da li je i šta je prethodna vlast učinila, i da li će i šta će nova vlast u Srbiji da učini, da se vidici i saznanja istorije o “dešavanjima na Blakanu” prošire izvan okvira “saznanja” istorije o kojoj govori Ahtisari i koja su bila osnov da se Srbima mnogo toga uzme, ne samo Kosovo? Čak i nezainteresovanim ljudima i onima koje bi interesovalo a kojima ništa nije bilo jasno, danas je jasno i ono što našim političarima izgleda i dalje ostaje nejasno: da je istina o događajima na prostoru bivše Jugoslavije, sa redosledom u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu… jedini je preduslov za mogućnost sutrašnje promene mišljenja i stavova o Srbiji i Srbima, a time i povećanja šansi za pravičnije buduće pregovore i dogovore i o Kosovu i o Evropskoj uniji, i o položaju i zahtevima manjina u Srbiji, o pokrajinama, o Sandžaku o… jednostavno o budućnosti Srbije i Republike Srpske i naroda koji u njima žive.

Zaključak je da je boljitak moguć, ali samo kada vladini predstavnici i medije počnu sa građanima Srbije da komuniciraju na srpskom jeziku čija je vodilja: “Piši kako govoriš i govori kako pišeš”. Diplomatski jezik se koristi u diplomatskim kontaktima sa predstavnicima drugih država i naroda, a ne u komunikaciji sa građanima svoje države. Primera o ovome je previše, ali se zadržavam samo na nekoliko izjava datih poslednjih dana. Premijer Dačić nas je podsetio da “nezavisnost Kosova nije priznalo ni pet članica EU” i ocenio da sada treba da se relaksiraju odnosi Prištine i Beograda. Dodao bih i da ni više od polovine zemalja članica Ujedinjenih Nacija nije priznalo Kosovo kao samostalnu državu. Ali istovremeno vladin šef pregovaračkog tima za Kosovo, Dejan Pavićević, potvrđuje da odredbe protokola “o integrisanoj kontroli administrativne linije sa Kosovom nije najpovoljniji po Srbiju, a najveći problem može biti odredba o prisutnosti kosovskih carinika na svim prelazima”. Ostaje nejasno zašto predsednik Tomislav Nikolić, premijer Dačić i ministar Aleksandar Vučić danima ponavljaju da je “Srbija dužna da ispuni, i da će ispuniti sve što je predhodna vlada dogovorila”, ako je istina ono što kaže bivši šef pregovaračkog tima bivše vlade Borislav Stefanović (a jeste istina), da ova sadašnja Vlada nije obavezna da sprovodi do sada postignute dogovore s Prištinom!? Dakle bez obzira na to šta ko kaže od nove vlasti, svi znamo da raskoračeni carinik pred koga stajemo, znači i da prelazimo u drugu državu.

Da Vas podsetimo:  Kako je komunistička vlast koristila manastire na KiM

Formulacija mladog Dejana Pavićevića da odredba o integrisanoj kontroli administrativne linije sa Kosovom nije “najpovoljnija” za Srbiju, bila bi vredna poverenja i razmišljanja ako bi većina odredbi u istom tom dogovoru bile povoljne za nas, a ova koju izdvaja jedina koja među svim tim povoljnim odredbama, nije baš najpovoljnija. Da li je u pitanju ignorisanje inteligencije građana Srbije ili osmišljeno varanje? O takvim i sličnim predstavljanjima javnosti Srbije važnih dešavanja, koja direktno i egzistencijalno utiču na budućnost gradjana, na njihov i na život njihove dece, pisaćemo drugom prilikom. Danas izjavu šefa vladinog pregovaračkog tima za Kosovo možemo da prevedemo na korektan srpski, što znači da bi bilo napisano: “Odredba protokola o integrisanoj kontroli administrativne linije sa Kosovom je izuzetno štetna po Srbiju, kao i prisutnost kosovskih carinika na svim prelazima!”

Da li zbog Evropske unije, ako se ne raspadne pre nego što budemo njen član, i u kojoj će Srbija dugo biti poslednja rupa na svirali, treba da prihvatimo i ono što ne mora da se prihvati? Da li neko može da nas potseti kada je, i u tom slučaju šta je EU zahtevala i čime je pritiskala Prištinu, tražeći da se dogovori sa Brogradom? Srbija, pet zemalja članica EU, i više od pola članica UN-a, ne prznaju Kosovo kao nezavisnu i samostalnu državu. A od svih gore navedenih priznata Srbija, mora jednom da kaže Briselu: Dosta bre! Mi hoćemo sa vama, ali nećemo u kvazi zajednicu koja ne poštuje jednakost svih država. Ne poštuje svačije ljudsko ni medjunarodno pravo. A poštovanje toga su prvi preduslov konstruktivnog zajedništva. Kada to prihvatite, pošaljite tada neku gospodju ili gospodina iz Brisela u Brograd da pita Srbiju:

Hoćete li Srbijo sa nama?

A podela Kosova? Ko razmišlja i ko ne razmišlja o toj alternativi, treba i da zna šta je o tome rekao predsednik DSS-a, gospodin Vojislav Koštunica:

“To je neprihvatljivo rešenje, jer Srbija ne može prihvatiti da je deo njene teritorije država i ne može imati dobrosusedske odnose sama sa sobom, i to rešenje je od samog početka bilo neprihvatljivo”.

Da li su zaista za sve tragedije srpske države i njenih gradjana krivci samo drugi? Svi znamo da krivaca ima u izobilju medju nama, a o “našima” ćutimo! Zašto i dokle? Bilo kako bilo, ako se Srbiji ne vrati samopoštovanje, polugladnom narodu ostaje jedino da propeva:

“Sve je isto, samo Slobe i Borisa nema”, što je miroljubiva i demokratski zasnovana najava eventualno ponovljenog, skorog dolaska uličnog orkestra: “Šerpe i lonci”

Nikola Janić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime