U jednom džepu insulin, a u drugom čokoladica, uz reči „Za mnom, braćo!“, potpukovnik policije Veljko Radenović na današnji dan pre 25 godina bio je prvi među jednakima u akciji za oslobođenje Orahovca od okupacije terorističke UČK.
Ovog policijskog oficira saborci opisuju kao „vanredno hrabrog“, što je dokazao kroz karijeru.
Tela mnogih Srba otetih prilikom napada UČK na Orahovac pronađena su u masovnim grobnicama, a veruje se da bi žrtava bilo i više da, u to vreme kapetan, Radenović nije sa svojom jedinicom, uz artiljerijsku podršku vojske uspeo da probije njihova uporišta.
Veljkov sin Vukašin, koji je nastavio očevu tradiciju u uniformi, ispričao je svojvremeno za „Novosti“ da je o herojstvu svog oca saznavao uglavnom od drugih ljudi, jer je kapetan bio vrlo skroman, pravi junak.
„Pričali su mi da je umeo da organizuje akcije ‘kao da je lud’, kao da nije svestan da može svakog trenutka da izgubi glavu“, pričao je sin Veljka Radenovića.
Uistinu, njegovo herojstvo u pojedinim situacijama graničilo se i sa ludošću, reklo bi se, jer je rizikovao svoje narušeno zdravlje kako bi spasao život nedužnih.
Na bolovanje nije išao, iako je imao dijabetes 20 godina. Tako se dogodilo da bi sa insulinom u jednom džepu, a čokoladicom u drugom uletao u najteže bitke za oslobađanje civila.
Iako po činu „samo“ potpukovnik, Veljko Radenović je zbog svojih zasluga i herojstva u narodu prozvan „đeneral“, a pesma „Đenerale, nek’ je tvojoj majci hvala“ opevana je u njegovu čast, iako je mnogi, ne znajući, vezuju za generala Ratka Mladića.
Muzičar Gavrilo Kujundžić iz Orahovca, koji je upoznao Radenovića 1970-ih, a takođe i očevidac borbe za Orahovac i okolna sela 1998. godine, posvetio mu je ovu pesmu i time ga spasio od zaborava.
Pitali bismo se: „Kako takav heroj da bude zaboravljen?“
U normalnim okolnostima pitanje bi imalo smisla, međutim, Veljka Radenovića od zaborava, sve do prošle godine – čuvao je samo zahvalni narod, kojem je maestralnom odbranom Orahovca podario život.
Rođen je Đakovici, a odrastao u Peći, pa je prema ovim krajevima imao poseban osećaj pripadnosti i pored patriotskog, koji je u teškim vremenima za Srbe imala policija i vojska koja je spasavala narod od napada terorističke UČK.
Nakon milicijske škole u Sremskoj Kamenici ističe se u službi, pa od februara 1992. godine postaje komandant Specijalne policije u Bosni, a 1995. odlazi i u Slavoniju i Baranju.
Preminuo je 29. septembra 2012. godine u Kruševcu, gde je i sahranjen na Novom groblju, bez ikakvih državnih počasti. Spomenik Veljku Radenović autora Tome Komatine na inicijativu predsednika Srbije Aleksandra Vučića otkriven je gotovo deset godina kasnije – 24. marta 2022. u Kruševcy.
Odlikovan je posthumno Sretenjskim ordenom prvog reda, kao i Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.
Odbrana Orahovca – rat pre rata
Veljko Radenović proslavio se se oslobađanjem Orahovca 1998. godine, a posebno se istakao u oslobađanju taoca i otetih Orahovčana.
Naime, pripadnici UČK kidnapovali su više od stotinu srpskih civila, među kojima su bili žene i deca, a Orahovac okružile i meštane odsekle od sveta. Teroristi su zverski mučili, masakrirali i spalili 42 ljudi. Radenović je tada poveo svoje specijalce u borbu i za dva dana porazio teroriste.
Uspešno sprovedena akcija dovela je do potpunog uništenja terorističkih snaga na tom prostoru, nakon čega su otkriveni UČK zatvori i masovne grobnice u kojima su sahranjeni prethodno oteti Srbi, Crnogorci, ali i „nelojalni“ Albanci.
Posmrtni ostaci najvećeg broja žrtava pronađeni su u masovnim grobnicama Volujak kod Kline i u mestu Mališevo kod Orahovca.
Samo u masovnoj grobnici Mališevo predstavnici UNMIK kancelarije za nestale i otete osobe i forenzičari pronašli su posmrtne ostatke 13 ljudi koji su nestali 1998. godine. Većina je imala ruke vezane na leđima, a obdukcija je utvrdila da je smrt svih bila nasilna.
General VJ Stojan Konjikovac, jedan od tri komandanta operacije oslobođenja Orahovca ističe za RT Balkan da je pokojni Radenović zaista bio heroj, ali da se ni zasluge ostalih učesnika ne smeju umanjiti.
„Artiljerijsku podršku dala je vojska uz nas koji smo bili učesnici, jer ‘zvanično’ nismo ni mogli biti tamo kao vojska, budući da vanredno stanje nije bilo uvedeno. Veljko Radenović jeste bio vanredno hrabar i doprineo i u borbama, a to mogu reći jer smo u 99 odsto borbi bili zajedno“, ističe Konjikovac, ukazujući i kako je došlo do toga da se Radenović istakne u očima naroda:
„Njegov pravac delovanja bio je kroz vinograde, pa kroz centar Orahovca do hotela, gde su bili policajci u blokadi. On je išao prvi i narod je njega video“.
General Konjikovac ističe da je ova operacija policijskih snaga uz podršku vojske bila uspešna jer su pokazali jedinstvo snaga bezbednosti, kakvo Srbi umeju da pokažu u najtežim trenucima, kada su praktično priterani „uza zid“.
„Da nismo reagovali odmah oni bi proširili teritoriju i Boga pitaj koliko bi žrtava bilo. Pitanje je i da li bismo uspeli probiti njihove položaje kasnije. Jedinstvo snaga bezbednosti bilo je presudno za dobro izvedenu akciju. Na primer, zanimljiv je i podatak da je nekoliko dana pre zauzimanja Orahovca Boža (general Božidar Delić, komandant 549. mtbr) poslao jednog starešinu iz izviđačke čete da izvidi i ucrta na karti gde se Šiptari ukopavaju, da bismo znali gde gađamo. Naravno, završio je sve u civilu i došao je do hotela gde je bila policija. Oni su tu ostali u blokadi, a oficir kojeg je Boža poslao pomogao im je da se reorganizuju i nastave sa dejstvima kasnije kada je sve odblikirano – eto, tako smo delovali“, rekao je je Konjikovac, prisećajući se ove važne borbe, koja se odirala pre početka rata na KiM.
Parastos za stradale
U znak sećanja na masovna kidnapovanja i ubistva srpskih žitelja Orahovačke župe u Velikoj Hoči, kod spomenika na ulazu u enklavu, služen je parastos, kome su pored članova porodica prisustvovali i članovi udruženja kidnapovanih i nestalih i brojni Srbi iz ovog kraja, koji ističu da pravde za srpske žrtve nema ni nakon 25 godina.
Naime, ni nakon 25 godina, niko nije odgovarao za zločine počinjene nad Srbima u Orahovačkoj župi, iako postoje živi svedoci – žrtve pomenutog zločina.
Okupljeni su nosili fotografije ubijenih članova porodice, cveće i sveće.
