U NEBO GLEDAM PROLAZE VEKOVI…
Na Gazimestanu 1989. došlo je do eliminacije komunističkog pokreta u Srbiji. Mnogi smatraju Miloševićev desni zaokret izdajom komunizma. Zaista, kada se uzme sam za sebe, on to i jeste bio. Međutim, rečnik izdaje povlači za sobom i rečnik vernosti, a ovaj pak rečnik iskrenosti i autentičnosti – dakle, rečnik umetnika i sveštenika. Ono u čemu greše svi koji se previše lože na autentičnost je to što ne vide konačnost onih političkih događaja koji im okidaju autentičarske reakcije. Naime, Miloševićeva struja je nakon desne revizije i izdaje (1986-1988) eksplozivno krenula u kontrarevoluciju (1989-1992). Vrhunac je došao za uspostavljanjem kapitalizma i ukidanjem mogućnosti komunizma na čitavom političkom spektru. Na prvo čitanje oni opet kažu “ama znam” a mi ih opet kritikujemo “ali ne znaš jer prebrzo čitaš”. Kada kažemo ukidanje mogućnosti komunizma to ne znači samo da je uopšteno kapitalistički projekat protivrečan socijalističkom, da jedan isključuje drugi, nego da je u tom novom-starom kapitalističkom društvu komunistička pozicija iz prethodnih epoha već uračunata i razrešena (mi je u DPP-u još zovemo i starokomunistička ili istorijska komunistička pozicija). Nije, međutim, razrešen njen uzrok, jer kapitalizam počiva na eksploataciji radne snage i kao takav će uvek proizvoditi revolucionarne radnike i nove komuniste koje ćemo prepoznati upravo pomoću ovog minimalnog teorijskog uvida. Umetnička duša, međutim, po starom refleksu traži “pravu levicu”, onu koja ima to “zrnce” komunizma u sistemu u koji počiva na njegovom totalnom isključenju. Pritom, oni ne vide da su i četnici prevareni. Zar ne traže i oni “pravu desnicu”? I jednima i drugima je Milošević ‘brknuo u oko’, u očinji vid, tog Vidovog dana. Do prvih nikako da dođe vest da u ovom sistemu kao takva ne postoji pozicija sa koje mogu govoriti i praktikovati politike ukidanja privatne svojine i stvaranja socijalizma. Do drugih, da su nacije, nacionalizam i nacionalne države u neoliberalnom kapitalizmu samo poštapalice za održavanje malih identitetskih zajednica u stanju večite atomizacije i kapitalističke eksploatacije. Prvi moraju razumeti da ne može biti ni “makar zrno” ni “bar neka preraspodela bogatstva” u datom sistemu (ne držimo komunizam u zrnu – kupite na veliko! reskirajte pa će vam se možda i isplatiti). Drugi, da se istorijski sat ne može vratiti unazad ma koliko oni to iskreno želeli. Inače će biti osuđeni da, kao i Draža Mihajlović, brane srpsku krunu koju je prvi odbio sam srpski regent 1918. godine.
VEŠTASTVENI I NEVEŠTASTVENI VID
Miloševićev zaokret je upravo zato znakovit. Taj trenutak prevođenja Saveza komunista Srbije na pozicije desnog populizma, rođenje SPS-a ujedno je i trenutak rođenja savremene levice i sveg njenog levičarenja. A kako su oni u vezi? Deo levičara, od tada pa sve do danas, rukovodi se slobističkom, dengističkom i drugim revizionističkim doktrinama (ideološki rečeno – oni postavljaju desni populizam na mesto komunizma), a drugi deo, kontra njih, brani pomenuto “makar zrno” komunizma u poretku totalno isključenog komunizma (postavljaju “levičarizam” na mesto komunizma). Prvi se razvijaju u razne desne devijante (pa ne bi li se umilili glasnoj desnoj malograđanštini viču ‘otadžbina’, ‘suverenitet’ ‘domaća (kapitalistička) privreda’, ‘izdajnici liberaški’) a drugi u centrističke devijante (koji, ne bi li se umilili levim malograđanima i njihovim fondovima, viču ‘proleteri svih identiteta, ujedinite se’, ‘želimo vidljivost’, ‘ne fabrike radnicima! već više prava radnicima’ i dr.). Desni bi uz narod ali ne mogu (jer ga više ne odvajaju od vladajuće klase), centristi ne bi u elitu ali svakako tu završavaju (zato što su politički i ideološki upućeni na liberale i Zapad). Kao i sva deca kapitalizma oni deluju kao krvni neprijatelji a zapravo ne mogu jedni bez drugih. Kako biti i socijalista i “patriota” ako nemaš (levog) liberaša da ti smeta svojom pojavom i svojim disanjem? Kako biti “moderna” stranka levice ako nemaš desničare koji te vuku natrag u blato i mrak? Što se više pretvaraju u toj igri maski to im maske više srastaju sa licem.
Cilj je, naravno, ostaviti te buržujske igračke i graditi nove komunističke pozicije onako kako se one jedino i mogu graditi – kroz političku, teorijsku i ideološku praksu. Tek sa izgrađenim pozicijama, novim klasnim i ideološkim analizama, može se ići dalje ka novom komunističkom pokretu.
LABRUS
Boze cime se mi bavimo , jadna ova zemlja