Prvi maj je i na ovim prostorima, dugo Praznik rada. Sada je sve više samo datum u kalendaru, prvi maj. S tim što je „neradni dan“ i ako „ne pada“ u nedelju, odnosno subotu. Ako baš pada, praznik je koliko i svaka nedelja. Nikako nečeg posebnog, nekakvog „rada!“. To se videlo i u Valjevu: izjutra puste ulice, nijedne zastave osim izbledelih na javnim ustanovama… Kasnija gužva pred restoranima ne donosi bitno za nekadašnji Praznik: svečano raspoloženje mnogih…
Izleti u banje, na planine i reke, „roštiljanje“, nisu prava zamena. Drugde se to praktikuje svakog vikenda tako da je sastavni deo pristojnog života, skoro „svakodnevica!“. Prisutne, i ako su predominantno iz istog mesta (kod nas u Petnici), „povezuje“ prostor. U kome se svako bavi svojim „roštiljem“ i mobilnim, bez organizovanog zajedničkog „sadržaja“ i „programa!“. Istinske makar i privremene integracije po mnogo čemu heterogenih stanovnika mesta, bitnog preduslova saosećanja. Pa i uzajamnog razumevanja i samoograničavanja, „demokratičnosti“. Ostali praznici, neosporno opravdani i potrebni, ograničeni su na uži krug…
Umesto njegovog makar pominjanja, imali smo predstavljanje nove Vlade, sednicu Skupštine, kamen temeljac za Nacionalni stadion… Očekivano od „naprednjaka“, koji s pravom ne pominju svog velikog osnivača Stojana Novakovića, i njegov ideal „Srbije evropske“. Ne baš i „socijalista“, ako nije zgodno pomenuti „socijalizam“, mogli su odneti cveće na spomenik Dimitriju Tucoviću? Ali je malo nezgodno, zbog njegovog odnosa prema susedima… I Dačićeve iskrenosti: nekoliko godina, bio je u opoziciji. Pomenulo se, ne povratilo se! „Sindikat“ je održao nekakav skup kod Spomenika, i od koga je – dovoljno je! Za status „reprezentativnog“, i Tucovićevo prevrtanje u grobu. Započeto preseljenjem spomenika istinskom socijalisti, pred banku!
Pa šta, vremena se menjaju i mi sa njima! Kako su došli tako su prošli, i prvi maj i oni koji su ga smatrali Praznikom rada… Neka ga praznuju tamo gde se vreme nije promenilo, pa su i danas aktuelni zakon o radu, „radnička prava“ i „uslovi rada!“. Mi smo „nešto drugo“, mi nemamo „kapitaliste“ nego „preduzetnike“ i „investitore“. Pa ni „radnike“ i „radničku klasu“ kakve imaju, ne deklarativno „vladajuće“, ali prilično „korumpirane pravom na stalnost zaposlenja“, što smo imali u socijalizmu. Uzgred, deo razloga da sada ćute…
Šta bi o ovom imali da kažu, kad bi ih ko pitao i kad se ne bi opravdano ustručavali, bar „zaposleni na određeno“? Posebno oni koji su radili na Prvi maj? To je slabo zanimalo bilo koga, uključujući odgovarajući deo rogova u vreći, zvanoj „opozicija“. A trebalo bi, ako zaista misli da nešto pokuša „građanskim protestima“.
