Opozicija je porazila samu sebe još pre izlaska na glasanje

autor:Živan Lazić

Doduše, kampanja praktično još nije ni počela, opozicione liste kandidata još nisu objavljene, pa, ipak, teško da uopšte ima analitičara koji dovode u pitanje uspeh najveće, već dugo vladajuće, stranke.

Visoka zaposlenost

Neobičnost situacije je tim čudnija što bi se teško moglo reći da građani, dakle birači, mogu biti posebno zadovoljni dosadašnjim učinkom aktuelne vlasti. Jeste da je nezaposlenost rekordno niska, a zaposlenost visoka i to je verovatno i najveći uspeh naprednjaka.

Stoje primedbe opozicije i stručne javnosti da je ovaj rezultat umnogome posledice uvećanog odlaska na rad u inostranstvo, naročito u prvom petogođu vladavine SNS-a, sve ubrzanijem demografskom umanjivanju Srbije, te dodatnom uvećanju inače ogromnog javnog sektora u kome sada platu prima preko 660.000 radnika, dok u nešto većoj i razvijenijoj Bugarskoj državu kao poslodavca ima samo 545.000 tamošnjih radnih ljudi.

Može se primetiti i da prevelik broj zaposlenih ima zaradu tek oko minimalca, kao i da rade vikendom. Ipak, rekordna stopa zaposlenosti je lep rezultat, za pohvaliti se.

Inflacija i precenjen kurs dinara

Sa druge strane, građani imaju itekako čime da budu nezadovoljni. Duga inflacija i precenjen kurs dinara su učinili da je život u Srbiji izrazito skup. Ako se izuzmu hleb, mleko, struja i još nekoliko artikala čiju cenu država određuje propisom, sve ostalo je u Srbiji primetno skuplje nego u evropskim zemljama slične razvijenosti.

Cipele su, primera radi, bar 20 odsto iznad cene u BiH, takođe preskupog našeg suseda. Cena kvadrata stambenog prostora, kako pri kupovini, tako i pri zakupu, u najvećim gradovima je skočila u nebesa, pa se odavno postavlja pitanje mogu li mladi pri započinjanju samostalnog života kupiti bilo kakvu gajbu?

Školstvo nam je iz godinu i godinu sve jalovije, PISA testovi kontinuirano petanestak godina pokazuju po Srbiju jako nepovoljne rezultate znanja učenika. Privatni fakuklteti su, uprkos izrazito visokoj ceni školske godine, postali veoma popularni, ali privatnici ostaju uporni u proceni da diplome ovih visokoškolskih ustanova nemaju nikakvu vrednost i ne zapošljavaju mlade sa ovim papirom.

Na scenu stupa država, pa ovu mladež, u međuvrmenu učlanjene u SNS ili neku naslanjajuću manju strančicu, zapošljava u javnom sektoru. Posledice su dodatni pad kvaliteta usluga državnih institucija i dramatično uvećanje klijentelizma.

Zaboravljena svakodnevica

Gužve po ambulantama i, naročito, bolnicama su kolosalne i stalno se uvećavaju. Veoma je teško zakazati red kod specijaliste, pogotovo snimanje magnetnom rezonancom ili neki drugi složeniji pregled. Velik broj lekova i medicinskih pomagala su van liste Republičkog fonda za zdravstvo, pa bolesnici plaćaju punu cenu direktno iz džepa.

Iznenađujuće je da se o ovim i sličnim poteškoćama iz svakodnevnog života relativno malo može čuti. Nije da se ljudi ne jadaju, ali da bi se problemi celovitije prikazali neophodno je temeljnije sagledavanje i politiička artikulacija. A upravo je to izostalo.

Ovdašnja opozicija je unazad nekoliko godina poltički nebitna. Broj opoziconih poslanika je zanemraljiv, pa su se opozicionari oslonili na ulicu. Galamili su uporno, bučno, ali predmet njihovih povika i kritika bili su više iz domena „čiste poltike“ nego iz realnog života.

Tako su uporno govorili o brojnim smicalicama prilikom izbora, o čestim uzurpacijama vlasti ili tendecioznostima izbornih procedura. Tu je obavezno bila i kritika krupne politike, pre svega u vezi sa Kosovom. Nije izostajao ni stalan prigovor vlasti što ne uvodi sankcije prema Rusiji, kako zahteva takozvani „kolektivni Zapad“. Običan život nije ih se previše ticao, njihov pogled je, pre svega, bio usmeren prema skupštinskim klupama.

Velik potencijal glasača

Poslednjih godina opoziciona javnost je imala dosta uspeha. Na brojnim mitinzima okupljala je primetno više učesnika nego što je vlast na svojim. Istina, gro ovih dešavanja bila su u Beogradu, gde naprednjaci od starta stoje bitno slabije nego u ostatku populacije, ali nije sporno da je time opozicionim strankama ponuđena izvanredna osnova za ozbiljani nastup.

Pa, ipak, rezultati poslednjih izbora bili su razočaravajući. Posebno su baš u Beogradu osvojili ne samo manji broj glasova u odnosu na očekivanja, nego i u odnosu na prethodna izjašnjavanja birača.

Bilo je očigledno da su građani kaznili izrazitu usmerenost opozicije prema vlasti, odnosno ignorisanje problema iz života običnih ljudi. Ne može se razlog neuspeha tražiti samo u brojnim izbornim mahinacijama, pre svega u navodnim seljakanju (vlasti pouzdanih) glasača iz mesta stanovanja u mesto gde bi trebalo da svojim listićem povećaju slabije izglede SNS na uspeh.

Rat u Ukrajini

U kritici vlasti opozicionari su imali punu podršku zapadnih predstavnika nezadovoljnih politikom zvanične Srbije kako prema Kosovu, još i više prema Rusiji. Opozicioni prvaci mesecima su svakodnevno posećivali zapadne ambasade i uz njihovu snažnu podršku izborili nekoliko poboljšanja izbornih procedura.

Osnovni zahtev je bio što pre održavanje novih izbora u Beogradu i lokalnih izbora u opštinama u kojima nisu održani ranije. Samo politički nepismeni opozicionari mogu biti ubeđeni da je vlast njima učinila ustupak. Odlućujući je bio pritisak sa Zapada i Vučićevo obećanje predsedniku OEBS-a.

Naravno, svet, pogotovo najjači, prvenstveno gledaju sopstvene interese, pa su se skoncetrisali na ono što je njima najvažnije, a to je dovršetak izbora. Stoga su insistirali na lokalnim i izborima u Beogradu, a datum 2. jun je poslednji prihvatljiv. Svako politički upućeniji vidi da stanje na ukrajinskom ratištu nije onakvo kako je Zapad očekivao, pa se žuri da se reše preostala otvorena pitanja u Evropi. Otuda ubrzani tok dešavanja na Kosovu, u Republici Srpskoj, Moldaviji…

Suprotno od željenog

Bilo je realno očekivati da će opozicija u Srbiji sagledati situaciju kompletnije i realnije. Ali, nema kraja iznenađenjima kada je srpska politička scena u pitanju.

Malobrojna i sastavljena od totalno nerazvijenih stranaka opozicija se međusobno posvađala i podelila, na one za izlazak i one koji bi da bojkotuju 2. jun, pozivajući se na krajnje lično viđenje problematike i morališući preko svake mere. Grupa Proglas, neka vrsta intelektualnog bastiona svih onih koji nisu za aktuelnu vlast, postavila se u poziciju moralizatorskog arbitra.

Epilog je porazan: deo opozicije će izaći na izbore, drugi, podjednako veliki deo, neće. Tako se stiglo do pozicije sasvim suprotne od željene. Zapravo, rasplet je poklon sa neba za vlast.

Po procenama istraživača javnog mnenja, podela unutar opozicije je za najmanje pola miliona umanjila potencijalno glasačko telo opozicije. Jednostavno, birači su cepanje doživeli kao politički nepismen potez i odlučili da nosiocima ovakvih poteza uskrate poverenje.

Time je opozicija drastčno umanjila izborne šanse, moglo bi se reći, samu sebe porazila mnogo pre nego što su građani i izašli na birališta.

(021.rs)