Sloboda govora, nezavisni mediji i „autoironija“ Dinka Gruhonjića

2
72

„Brzo,objektivno, informisanje sa lica mesta, slobodno, nezavisno i istinito izveštavanje, poštovanje profesionalnih standarda u medijskoj sferi, stavovi zasnovani na činjenicama i odgovorni pristup najvažnijim društvenim i političkim pitanjima, kompetentni sagovornici i negovanje dijaloga i mogućnost iznošenja različitih mišljenja i stavova, sve su to slogani koji prate delovanje samo-proglašenih tzv. „slobodnih i nezavisnih medija“.

U tu grupaciju spadaju „N1“, „NOVA S“, listovi „NOVA“ i „Danas“, časopisi „Vreme“, „Novi Magazin“, „Radar“ i mnoštvo sajtova sličnih Peščaniku. Njih pre svega odlikuje izrazita vezanost za jasno profilisanu ideološku i političku matricu zastupanja proevropskih i atlantističkih „vrednosti“, ali često veoma selektivno i ideološki sektaški obojeno zalaganje za ideje liberalizma, modernizacije, evropskih integracija, suočavanja sa prošlošću, koja podrazumeva forsiranje „krivice srpskog naroda za razbijanje SFRJ“, priznavanje nezavisnosti tzv. „kosovske državnosti“ i neprestano ukazivanje na „dominaciju srpskog nacionalizma i klerikalizma“ kao najveće opasnosti za stabilnost susednih država i našeg post-jugoslovenskog prostora

Ovi mediji su posebno posvećeni odbrani ljudskih prava (i to često veoma selektivno), slobode govora i kritičkog mišljenja i u tome se ispoljava njihov ideološki ekskluzivizam i jednostranost u pristupu najvažnijim društvenim i nacionalnim problemima i interesima.

Stanje u našim medijima inače karakteriše apsolutni monopol vladajuće naprednjačke stranke i njenog neprikosnovenog vođe, zato i njegov način vladavine predstavlja našu verziju spin diktature, u kojoj je apsolutna kontrola medija od presudne važnosti za dalje održavanje na vlasti – što je njihov jedini i osnovni cilj bez obzira na neprestano pozivanje da oni jedino služe interesima Srbije i srpskog naroda.

Ovakav model hipnokratije i hepikratije (o čemu piše Slobodan Reljić u knjizi „Posle izgubljenih iluzija“) prate pre svega režimski tabloidi, „Politika“, „Blic“ i većina televizijskih kanala stvarajući paralelnu stvarnost i narativ o „zlatnom dobu nikada do sada viđenom i dostignutom u istoriji Srbije“. Ovi mediji su glavno izvorište širenja govora mržnje, laži, podaništva, manipulacija i u otvorenoj su službi vladajućeg režima. Ovakvom apsolutnom monopolu u medijskoj sferi suprotstavljeni su tzv. „slobodni, profesionalni i nezavisni mediji“, koji se neprestano pozivaju na najznačajnije liberalne i demokratske vrednosti, posebno na odbranu i zastupanje slobodne i kritičke misli, razvijanje kritičkog dijaloga i otvaranja mogućnosti da se suočavaju različita mišljenja i ideološke koncepcije i stavovi. Pri tome je više nego očito da oni zastupaju jasno određenu ideološku i političku agendu i pri tome demonstriraju svojevrsnu zatvorenost za sve one koji nisu deo njihovog ideološkog svetonazora.

Nikako se ne može uvažiti tvrdnja da dijaloga u tzv. „nezavisnim medijima“ nema zato što predstavnici vladajućih struktura ne žele da daju izjave i učestvuju u njihovim emisijama. Postoji politički i društveni život i van vladajućih i opozicionih stranaka, kao i nevladinih organizacija koje dele njihovu političku agendu, ali očigledno je da ljudi koji imaju i zastupaju nacionalno i demokratski profilisane stavove nemaju prostora ni u tzv. „objektivnim i profesionalnim medijima“.

I najpovršnija analiza učesnika u njihovom medijskom delovanju pokazuje da se oni kreću u njihovom posvećenom ideološkom krugu, u koji pristup imaju samo oni sagovornici i analitičari jasno određenog profila – zastupnici njihove proevropske i često anacionalne ideološke orijentacije. Oni se sele od „N1“ do TV „NOVA S“, od „Danasa“, „Vremena“, „Novog Magazina“, „Radara“, „Utiska nedelje“ i nastupaju kao dežurni tumači jasno određene ideološke uređivačke politike, okrenute pre svega građanističkoj i proevropskoj opoziciji, uz za sada blagonaklono davanje prostora predstavnicima koalicije „NADA“.

Slično se dešava i unutar medijske mašinerije naprednjačkog režima, i nju opslužuje nekoliko dežurnih tzv. „političkih analitičara opšte prakse“ i politikantskih jurišnika. Kao da postoje prećutne liste nepoželjnih i ideološki stigmatizovanih ljudi koji ne mogu da se oglase ni u režimskim, ali ni u „opozicionim“ tzv. „nezavisnim medijima“, bez obzira na to što se ponekad čuje i njihov glas, ali to više spada u gotovo iznuđeni incident nego u stvarnu volju da se uspostavi ozbiljan i argumentovan dijalog.

Da Vas podsetimo:  REM: Mediji dužni da ne emituju sadržaje koji mogu zloupotrebiti lakovernost gledalaca

Tako dobijamo dva zatvorena medijska kruga i sadašnju situaciju, u kojoj nema prostora za ozbiljan društveni dijalog, za šta najveću odgovornost i krivicu snosi pre svega diktatorska naprednjačka vlast. Ali i u sferi tzv. „objektivnih“ i samoproglašenih „profesionalnih medija“ nema stvarnog prostora za pluralizam mišljenja i mogućnosti za uspostavljanje toliko potrebnog dijaloga lišenog ideološke isključivosti i političkog sektaštva.

Velika odgovornost za ovakvo neprihvatljivo stanje je i na strani tzv. „nezavisnih medija“, tim više što se oni neprestano pozivaju na poštovanje evropskih vrednosti i principe liberalizama i demokratije. Posebno se to odnosi na gorljivu odbranu prava na slobodu govora i kritičkog mišljenja, što svakako jeste temeljna vrednost slobode medija i demokratskog poretka. Borislav Pekić je govoreći o slobodi štampe zapisao sledeće reći: „Koliko je štampa slobodna, vredi samo koliko je pametna. Ako nije, sloboda odmaže kadgod i neposlušnom detetu preterano razumevanje. Postoji osetljivi balans između svete slobode jedinke i nužne sigurnosti zajednice. Mi ne znamo šta znači sloboda kad o njoj govorimo, stoga verovatno i nismo u stanju da je ostvarimo. Možda je to zato što je ropstvo stvar osećanja, a sloboda je stvar shvatanja. Ropstvo osećamo, slobodu poimamo. Šta je sloboda. Sloboda je biti u savezu sa sobom“.

Upravo balans između svete slobode jedinke i nužne sigurnosti zajednice otvara izuzetno značajno pitanje o granicama slobode mišljenja i odgovornosti za izgovorenu i napisanu reč. I upravo se o tome radi kada se u našoj javnosti sada raspravlja o delovanju Dinka Gruhonjića i njegovim javnim nastupima. Sasvim je očekivano da su tzv. „nezavisni mediji“ stali bezrezervno u njegovu odbranu, kao što su režimski mediji iskoristili priliku da politikantski instrumentalizuju njegovo delovanje na našoj javnoj sceni.

U Apelu za slobodu javne reći povodom zaista neprihvatljivih pretnji upućenih Dinku Gruhonjiću i njegovoj porodici može se pronaći i ovakav stav: „Želimo da istaknemo da kao akademski građani ne branimo nužno i bezrezervno sve stavove kolege Gruhonjića, nego njegovo pravo (i pravo svih nas) da ima stav, da ga iskaže i da zbog toga ne trpi pritiske kojima se ugrožava njegova bezbednost, pravo na rad“. Ali bilo bi dobro da su potpisnici ovog Apela naglasili koje to stavove D. Gruhonjića bezrezervno ne brane, jer bi na taj način iskazali svoju doslednost u odbrani principa slobodnog i kritičkog mišljenja i pokazali nam gde su granice prava na slobodu govora i mišljenja.

Da li oni i tzv. liberalna i proevropska javnost mogu da stanu u odbranu iznetih stavova D. Gruhonjića (on sebe inače označava kao dete bratstva i jedinstva i antifašistu) i njegovog autoironičnog poigravanja (kao odgovor na napade srpskih nacionalista) sa imenom Dinka Šakića upravnika logora Jasenovac: „Lako je vama svima, ja dolazim iz Vojvodine, mi smo jedini ostali sa Srbijom, ni krivi ni dužni. Pa su čak izmislili i ime – Sabahudin, iako ja imam jedno LEPO ime Dinko, kao Dinko Šakić“.

Pored ove teško shvatljive i još teže prihvatljive autoironije Dinko Gruhonjić sebe deklariše kao „beskompromisnog borca“ protiv „srpskog nacionalizma“, četništva, klerofašizma, pri tome ne propuštajući priliku da govori o „sve izrazitijoj fašizaciji Srbije“, posebno Vojvodine, njenom „posrbljavanju“ (što ima prizvuk otvorenog rasizma) i stvaranju nove Republike Srpske na prostoru ove naše Pokrajine, neupitnoj „krivici Srbije za razbijanje socijalističke Jugoslavije“ i „nespremnosti srpskog naroda da se suoči sa zločinima počinjenim u ime Srbije“ i iskazivanja nezadovoljstva što je „Vojvodina ostala još jedina vezana za Srbiju“, što je verovatno još jedan primer njegove autoironije.

On se stoga (nije se drugačije oglasio) slaže sa iznetim zalaganjem A. Lalić Predsednice „Nezavisnog udruženja Vojvodine“ da je neophodno stvoriti posebnu vojvođansku naciju (i to verovatno spada u slobodu govora i mišljenja) što je izuzetno opasna i neodgovorna izjava

Da Vas podsetimo:  Najavljene izmene zakonskih predloga o vlasništvu države u medijima i ulozi Saveta za štampu, ali ne i o REM-u

Navešćemo ovom prilikom samo nekoliko citata iz opusa D. Gruhonjića vanrednog profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, da bi mogli videti o kakvoj vrsti slobode mišljenja se radi: „Sline balave, malo, im je, iako se na sve strane dimi i puši i oseća se miris baruta u vazduhu. Oni bi, nema sumnje, u ruku uzeli prave puške, puškomitraljeze, snajpere, bazuke i, minobacače. Samo da dovrše pokolj koji su im očevi započeli. Srbija, jedna od onih šljiva-država, čiji su, neodoljiv je utisak, većina stanovništva potuljeno kao ukakani golubovi, dočekali poraz svoje uzdanice, svoga uzora, mahnitog, pokvarenog, pohlepnog, populističkog, rasističkog, profašističkog i uopšte, u svakom humanom i estetskom smislu – odvratnog Donalda Trampa. Neko je iznenađen zbog takve reakcije u Srbiji, zemlje koja stabilno i odvajkada u milionskim iznosima, glasa za ove, ili one radikale i ostala šovinistička, primitivna i usmrđela priključenija, u čemu nema premca ni na Balkanu? U zemlji u kojoj se „prava“ opozicija takmiči ne bi li nekako zasmrdela više od slobodnih radikala i tako privukla većinsko biračko telo. Jer taj kriminal i ta korupcija (srpski rečeno – pokvarenost), logična je posledica, tog magnum krimena koji je dirigovan iz Beograda. Zadah kleronacionalizma i šovinizma se iz Beograda ponovo pokušava proširiti Balkanom. Jedna poznanica je to formulisala ovako-Taj smrad mora prestati“. Pri tome D. Gruhonjić, poštujući akademsku korektnost prezime jednog od naših najuglednijih sociologa profesora Filozofskog fakulteta Slobodana Antonića u tekstu u „Danasu“ piše malim slovom –  što je apsolutno neprihvatljivo (tako su radikali svojevremeno pisali ime Pere Todorovića želeći da ga diskvalifikuju i ponize), ali to verovatno spada u njegovo ničim uslovljeno pravo na slobodno mišljenje. Nije se ni moglo očekivati da će neko od tzv. nezavisnih glasila objaviti tekst Slobodana Antonića „Nudim Dinku Gruhonjiću da se menjamo“. Spreman sam da mu ustupim sve što sam stekao “zahvaljujući srbovanju“ u zamenu za ono malo njegove „sirotinje“ koju je napabirčio „progonjen od srpskih nacionalista“.

Nije se ni moglo očekivati da će neko od tzv. nezavisnih glasila objaviti tekst Slobodana Antonića „Nudim Dinku Gruhonjiću da se menjamo“. Spreman sam da mu ustupim sve što sam stekao “zahvaljujući srbovanju“ u zamenu za ono malo njegove „sirotinje“ koju je napabirčio „progonjen od srpskih nacionalista“

D. Gruhonjić svoj tekst iz Danasa završio je rečima koje najbolje svedoče o njegovom izvitoperenom i bezočnom shvatanju i primenjivanju slobode govora i mišljenja, izrazitom primeru zamene teza i inverzije njegovog iznetog tzv. autoironijskog stanovišta o „lepom imenu“ Dinka Šakića, upravnika jasenovačkog logora, u kome je počinjen genocid nad srpskim narodom: „Pa dobro. Pucajte, mi i dalje držimo čas. Decu nam nećete proganjati. Ja sam Dinko Gruhonjić. A vi, što biste da nas koljete, zar se ne prepoznajete? Pa vi ste Dinko Šakić“.

Osnovni problem samoizvikanih boraca i borkinja za „odbranu slobode govora i mišljenja“ je otvorena primena duplih standarda, jer ako je ugrožen pripadnik akademske zajednice, koji ne pripada našem ideološkom krugu i ne deli naše proevropske stavove, zastupa drugačiju ideološku i političku opciju, a posebno ako je pri tome i jasno nacionalno opredeljen za odbranu srpskog nacionalnog interesa i identiteta, onda se neće oglasiti Proglasom ili Apelom  pripadnici akademske zajednice, kao zastupnici prava na slobodu govora. Setimo se samo ćutanja i nereagovanja članova akademske zajednice (neki su i potpisnici Apela za odbranu D. Gruhonjića ) kada je vođena hajka protiv istoričara Miloša Kovića, kako bi se ugrozio njegov izbor u zvanje redovnog profesora Filozofskog fakulteta, ali i njegovu egzistenciju, samo zato što je izneo svoje mišljenje o načinu kako se tumače savremeni istorijski događaji. Izostala je podrška u njegovoj borbi za slobodno iznošenje mišljenja, jer jednostavno ne pripada našem ideološkom i političkom taboru. Ovom prilikom treba spomenuti i dugogodišnje izuzetno značajno delovanje Gojka Tešića u našoj kulturi, koji je često bio predmet ozbiljnih ideoloških osuda i proganjanja, a ne sećam se da je tadašnja akademska, književna i kulturna javnost bila ozbiljnije i dosledno angažovana u odbrani njegovih ljudskih prava i prava na slobodno i kritičko mišljenje. I to su samo nekoliko u velikom u nizu primera nedoslednosti i neprincipijelnosti naših boraca i borkinja za ljudska prava i slobodu govora.

Da Vas podsetimo:  Alo počinio krivično delo neovlašćenim objavljivanjem fotografije Ristića, Politika ga u svom maniru iz 90-ih proglašava za stranog agenta

 

Treba samo videti na koji način na sajtu „Autonomija“ – glasilu Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine glavni „korifeji“ slobodne i kritičke misli D. Bursać, P. Radić, A. Nikolaidis pišu o Srbima i Srbiji. To je niz najgrubljih uvreda, diskvalifikacija, denuncijacija i stavova koji u potpunosti svrstavaju srpski narod u „beslovesnu masu koja je jedino sposobna da bude opasnost i pretnja za region i susedne narode“, „večiti remetilački faktor“, „bastion klero-nacionalizma“, šovinizma, mitomanije, četništva i antimodernosti.

Pod firmom  prava na slobodu govora i kritičkog mišljenja u Srbiji se pojavio određeni krug ljudi (u tu kategoriju spada i Dinko Gruhonjić) koji ne prezaju od najgrubljih diskvalifikacija srpskog naroda, njegovih nacionalnih interesa, tradicije i istorijske svesti i sve se to plasira u tzv. nezavisnim i profesionalnim medijima kao izraz borbe za slobodno mišljenje. Oni se koriste i izricanjem ličnih uvreda i rečnika koji nije primeren ni najprizemnijim tabloidima, ali sve se to toleriše, jer su to „kolumnisti“ i „slobodni novinari“ koji pripadaju našem građanističkom i proevropskom jatu.

Navešćemo ovom prilikom samo nekoliko primera ove vrste ostvarene „slobode govora“. Snežana Čongradin, novinarka lista Danas: „Mnogi će reći da nigde nije bolje. Ali nigde nismo imali to da država čije smo građanke i građani, organizuje genocid usred Evrope“. Stalna komentatorka na N1 novinarka Biljana Lukić: „Ljudi koji ništa ne primećuju i ne razumeju. Mi smo neka vrsta pasa kojoj je dovoljno čanće za hranu. Ometeni u razvoju i nepametni. Gomila hipnotisanih idiota“. Kokan Mladenović pozorišni reditelj u emisiji Danice Vučinić „Iza vesti“ dao je sledeću izjavu: „Mi smo narod u večitom političkom pubertetu, nismo sazreli kao narod. Mi smo zarobljeni u našoj mentalitetskoj slici, koju smatramo našom privilegijom i superiornošću, a to je u stvari jedan jako iskompleksiran narod koji ne ume da evoluira i to donosi posledice za istoriju i teritoriju naše zemlje. Mi smo netalentovani za demokratiju bilo koje vrste. Kada vam neko nudi falsifikovanu istoriju devedesetih u kojoj ste vi ili žrtve ili pobednici i opet imate trijumfalističku naciju koja to nije“. I notorno „famozni“ Svetislav Basara se svakodnevno oglašava u režimskom „Kuriru“: “Odvažiću se da izreknem jeretičku misao – obe polovine srpskog naroda, čast izuzecima, podjednako su sklone muljavinama, džabaluku, pravnim prečicama, vezama i pronalaženjem rupa u zakonima. Dovoljno je reći da su glavni aduti srpskih opozicija (svih vremena i boja) – muljavine trenutnih vlasti – čisti ćorak, a istorija će mi dati za pravo. Hajde da ne „licitiram“ procentima, ali broj onih u Srbiji koji – čast izuzecima – ne vide ništa loše u nekoj proneveri, pogotovo ako se počinilac izvuče, što je najčešći slučaj – ne vide ništa loše je zastrašujuće“.

Svi ovi primeri i navodi samo dodatno svedoče koliko je važno da sagledavamo značaj ali i granice slobode govora koja ne sme da se pretvori u svoju suprotnost tako što će omogućiti proizvoljnost, površnost, neargumentovano, ideološki ostrašćeno i jednostrano iznošenje mišljenja koja više negiraju nego što ostvaruju najvažniju osnovu svakog demokratskog i pluralističkog društva. Ivo Andrić je to najbolje izrazio govoreći da „Slobodu nije dovoljno steći , nego je mnogo važnije postati dostojan slobode“.“

 

2 KOMENTARA

  1. Глупо размишљање. Да нема наведених медија, макар и не били сасвим независни, ко би писао и истраживао о свим неподопштинама ове власти? Или би аутор можда више волео да се о томе не пише, и да постоје само они медији који хвале власт?

    • Написати да је нечије размишљање ГЛУПО, захтева озбиљније објашњење. Посебно јер ово није материјал о медијима, него о појединцима, који свашта пишу. А медији се слично односе према ауторима који пишу нешто другачије од уређивачке „политике“. Чију политику медији воде, било једни, било други, може се лако видети у импресуму свакога медија. Типичан пример је досадашња редакција НИНа, која, као на дугме пређе код другог послодавца и појави се РАДАР у власништву Јунајтед медија! Има изрека: Лова врти, где бургија неће!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime