Srbija je zemlja sa stavom, a Srbi narod sa dostojanstvom: To je „cena“ neuvođenja sankcija Rusiji

Koliku cenu plaća Srbija zbog insistiranja na sopstvenoj spoljnoj i bezbednosnoj politici? Sudeći po izrečenom tokom skupštinske rasprave o Kosovu i Metohiji – nezanemarljivu.

Iz „proevropske opozicije“ zaključiše: „Srbija plaća visoku cenu zbog neuvođenja sankcija Rusiji!“ Iz vlasti to aminovaše: „Država plaća visoku cenu u međunarodnim odnosima zbog neuvođenja sankcija Rusiji.“

Najlogičnije moguće pitanje koje se nakon toga postavlja glasi: a zašto plaćati više, ako se može platiti manje? Ispada da su svi drugi pametni, samo Srbi ostadoše blesavi. Dobro i još poneko tipa Zorana Milanovića, no to je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo.

Sebastijan Biba iz respektabilnog Nemačkog instituta za globalne i regionalne studije navodi: „Stav Kine prema ratu u Ukrajini može se opisati kao ‘proruska neutralnost’. Ovaj neugodan stav je suprotan velikim nadanjima, posebno u Evropi, da bi ovaj rat mogao biti trenutak za Kinu da poboljša svoj narušen međunarodni imidž osudom ruske agresije. Međutim, takva nadanja bila su nerealna, a takođe nisu potkrepljena političkim merama koje bi bile korisne za podsticanje podrške Kine.“

Kako je to Kina narušila imidž

Najzanimljivija u ovom citatu je konstatacija o narušenom međunarodnom imidžu Kine. Izvinite, ali gde je to narušen međunarodni imidž Kine? U SAD? Da, jeste! U Zapadnoj Evropi? O da, i tamo jeste! Australiji? Takođe! I, gde još!?

Zapravo, što se tiče međunarodnog imidža, stvari za Kineze stoje sasvim dobro! Mnogo bolje nego ikada ranije u savremenoj istoriji. Mnogo bolje nego što stoje stvari za međunarodni imidž SAD. U okolnostima kada se protiv Kineza vodi višegodišnja negativna kampanja na političkom Zapadu, koja je uključila i priču o „genocidu nad Ujgurima“, sasvim logično je da imidž Kine ostaje narušen u SAD, Zapadnoj Evropi, Australiji…

No, istovremeno, slika o Kini u Africi, Latinskoj Americi, centralnoazijskom prostoru, delovima indo – pacifičkog areala, u arapskom svetu – dijametralno je suprotna. U ogromnom broju država i društava Kinezi su ne samo dobrodošli, već im se dodeljuje status „istorijskih spasilaca“.

Kinezi kreditiraju razvoj infrastrukture, ulažu u lokalnu ekonomiju, obezbeđuju lekove i hranu, a da pri tome nikome ne nameću svoje kulturne i ideološke obrasce, već sagovornike prihvataju kao ravnopravne partnere. Problem, dakle, nemaju Kinezi, već oni koji Kineze potcenjuju i pogrešno procenjuju. Učaureni u davno konstruisane matrice i ideološke obrasce, na političkom Zapadu se samozavaravaju kako je svet i dalje isti kao i pre četvrt veka.

Ne samo da SAD i EU više nisu vlasne da nekoga proglašavaju podobnim ili nepodobnim, pa tako i da mu osiguravaju ili narušavaju međunarodni imidž, već nisu ni sposobne da u punoj meri utiču na održavanje sopstvenog imidža u čitavom nizu (makro)regiona.

Prema dešavanjima u Ukrajini Kina se opredeljuje shodno svojim interesima. Pokazalo se da isto čine i Indija, Brazil, Saudijska Arabija, Turska, Meksiko… A za njima i sve ostale male države širom sveta, izuzimajući one na političkom Zapadu. Izuzimajući članice G7, EU i NATO (minus Turska), plus Južna Koreja, Singapur, Autralija i Novi Zeland.

Specifična pozicija Mađarske

Čak i među tim izuzetim zemljama česti su protesti. Šef mađarske diplomatije Peter Sijarto zapretio je američkom ambasadoru u Budimpešti kako će biti izuzetno teško da održe veze između dve zemlje ukoliko svoj boravak u Mađarskoj bude koristio za ocenjivanje aktivnosti Vlade koju je izabrao mađarski narod.

Inače, američki ambasador je kritikovao mađarske vlasti zbog popustljivog stava prema Vladimiru Putinu i antiruskim sankcijama.

Očigledno je, dakle, da se u poimanju tog većinskog sveta Ukrajinska kriza doživljava kao sukob Rusije i NATO, odnosno Rusije i SAD. Zapad je, logično, uz SAD. Nezapadni deo sveta protiv SAD. Svako od njih iz svojih razloga.

Zbog toga neki vrlo otvoreno i direktno podržavaju, a neki samo navijaju za Rusiju. Uglavnom, očekivani ishod ovog sukobljavanja tiče se promene strukture svetskog političkog sistema, kreiranja multipolarnog poretka, transformacije dinamike i karaktera globalizacije, te posledično – rapidnog smanjenja uticaja SAD u međunarodnim odnosima. Evropu, još od prošlog leta, ti nezapadni akteri sve manje i manje ozbiljno doživljavaju.

Zoran Milanović nije izuzetak. Čak se ono što govori može tretirati kao trend, svojevrsno pravilo u svetskoj politici. Naravno, to nije trend, nije pravilo u evropskoj ili šire – zapadnoj politici. Ali, nisu ni Evropa ni Zapad čitav svet!

A šta je sa Srbijom…

Ne može se tvrditi da Srbija „plaća visoku cenu u međunarodnim odnosima“, uz još jedno podvlačenje „međunarodnim odnosima“ zbog „neuvođenja sankcija Rusiji“. Može se reći da je to tako u odnosima sa SAD i EU, ali ne i dalje od toga. Ionako, kada je reč o međunarodnom imidžu Srbije, u SAD i EU stvari su tu stajale rđavo, gotovo pa nepopravljivo i pre dešavanja u Ukrajini. I tamo gde se to menjalo, promene su bile spore, nedovoljne i neproporcionalne uloženom trudu.

Za razliku od međunarodnog imidža Srbije u nezapadnom delu sveta, gde su rezultati bili vidljivi i bez velikog truda, organizanovog nastupa i nekog silnog investiranja.

Neuvođenje sankcija Rusiji profilisalo je Srbiju kao državu sa stavom, a Srbe kao narod sa dostojanstvom. I to će se pre ili kasnije isplatiti.

Najveću cenu, dugoročno, platiće oni koji su na samo jedan mig iz Vašingtona uvele sankcije Rusiji, čak i u korist sopstvene štete. Pokazali su da nemaju stav, nemaju kičmu. Predstavili su sebe celom svetu kao puke američke vazale. Ništa više od toga.

Da ostavimo za trenutak po strani i istorijske vertikale i geopolitičke okolnosti i posmatramo situaciju sa stanovišta čiste političke koristi: neuvođenje sankcija Rusija nije „visoka cena koja se plaća“, već investicija koja će se u skorijoj budućnosti operacionalizovati i materijalizovati.

Ne plaćamo mi tim potezom više, nego manje, daleko manje od ostalih u našem neposrednom okruženju.

autor: Dušan Proroković